Љубомир Ненадовић

Љубомир Ненадовић (Бранковина, 14/26. септембар 1826Ваљево, 21. јануар/2. фебруар 1895) је био српски књижевник, дипломата и министар просвете.

Љубомир Ненадовић
Ljubomir Nenadović
Љубомир Ненадовић, портрет Анастаса Јовановића из 1851.
Биографија
Датум рођења26. септембар 1826.
Место рођењаБранковина
Србија
Датум смрти2. фебруар 1895. (68 год.)
Место смртиВаљево
Краљевина Србија

Биографија

Рођен је 14/26. септембра 1826. године у Бранковини код Ваљева, у породици Ненадовића.[1] Отац му је прота Матија Ненадовић, а деда кнез Алекса. Гимназију је завршио у Београду, а потом студије у Немачкој, Универзитет у Хајделбергу. Кад се вратио, био је кратко време професор Лицеја у Београду, виши чиновник министарства и дипломата. Током 1860. године био је министар просвете и по положају председник Друштва српске словесности. Неколико година је провео у Црној Гори, као гост кнеза Николе. Био је један од првих Срба који су се школовали у иностранству и започели рад на књижевности. Био је међу првих 16 редовних чланова Српске краљевске академије које је 1887. именовао краљ Милан Обреновић.[1]

Као пензионер живео је у Ваљеву до смрти 21. јануара/2. фебруара 1895. године, сахрањен је у порти цркве у Бранковини.

По њему је названа ОШ „Љубомир-Љуба Ненадовић” Раниловић.

Књижевни рад

Znamenito mesto Brankovina 050
Барељеф на надгробном споменику у Бранковини

Ненадовић је почео да пише још као ђак и на књижевности је радио озбиљно и без прекида. Он је имао широко филозофско образовање, доста је путовао и био упознат са савременим идејама и културом западних народа. Он је присталица рационалистичке филозофије и поштовалац Доситеја Обрадовића, на кога иначе умногоме подсећа. Као и Доситеј, и Ненадовић је више практичан дух и реформатор, који књижевност узима само као средство за популарисање напредних и слободоумних идеја. Написао је две збирке песама, шаљивих, програмских и у облику епиграма и басана. Неке од њих, као „Попара“ и „Манити глумац“, биле су веома популарне и високо цењене. Као поезија, његове песме су слабе, без заноса и праве песничке дикције. То је поука у стиху, напредне и добронамерне идеје казане ведро, духовито и интимно.

Знатно су важнији Ненадовићеви путописи, пет књига, писани у облику писама. То су Писма из Швајцарске, Прва писма из Немачке, Писма из Италије, у којима највише говори о Његошу, Друга писма из Немачке и Писма о Црногорцима. Сва су та писма пуна хумора, ведрине и досетљивости. „Сваки читатељ, каже он, може држати да су управо њему писана“. И писма немају више уметничке, па ни филозофске вредности, јер нису тако ни замишљена. У њима нема пластичних описа природе и дубљих филозофских запажања о народима и културама. Ненадовић избегава тај начин намерно и увек остаје само занимљив, једноставан и срдачан. Његов је циљ да поучи, да забави и разведри душу читаочеву. Писма о Црногорцима су свакојако најинтересантнија. Он је Црну Гору и Црногорце посматрао из кнежеве пратње, па је због тога његово приказивање одвећ идеалисано, али у сваком случају занимљиво. Ма колико да је Ненадовић био Европљанин и рационалиста, он је нагонски осетио високу вредност српског патријархалног морала, и у тој покрајини, у заклону од свих културних утицаја, где су народни живот и обичаји сачували најстарије облике, он је запазио многе лепе особине „чојства и образа“ нашег народа. У писмима о Црногорцима он је те особине нарочито истицао и описивао.

Knjizevnik-i-pesnik-Ljuba-Nenadovic

Ненадовић се бавио и превођењем. Нарочито је вредан помена његов превод „Француске револуције“ од Мињеа, „дело у своје доба јако омиљено и много читано у либералним омладинским редовима“.

Љубомир П. Ненадовић - Писма из Италије.pdf
Љубомир П. Ненадовић - Писма из Италије, 1881.

Вредност Ненадовићева рада је више историјска него уметничка. Пишући лако и занимљиво, језиком необично чистим и течним, он је у своје време био веома популаран и много читан. За стварање читалачке публике и уобличавање савременог књижевног језика његова је заслуга несумњива.

Ненадовић је био један од првих српских планинара. Издавао је и уређивао лист Шумадинка, у којем је 1850. објавио чланак „Један дан из путовања мог по Србији 1845. године“. Осим на планинске врхове Србије и Црне Горе, попео се и на многе друге европске планине и о њима је писао у својим главним делима: Писма из Италије, Писма из Немачке, Писма из Швајцарске.

Референце

  1. 1,0 1,1 Споменица о столетници Љубомира П. Ненадовића. Ваљево : [В. Савић ; Нови Сад : Љ. Андрић], 1995. стр. 19—20.

Види још

Спољашње везе

14. септембар

14. септембар (14.9.) је 257. дан у години по грегоријанском календару (258. у преступној години). До краја године има још 108 дана.

1826

1826. је била проста година.

1895

1895. је била проста година.

2. фебруар

2. фебруар је тридесет трећи дан у години у Грегоријанском календару. 332 дана (333 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

26. септембар

26. септембар (26.9.) је 269. дан у години по грегоријанском календару (270. у преступној години). До краја године има још 96 дана.

Ђурђу

Ђурђу или Ђурђево (рум. Giurgiu) град је у Румунији. Она се налази у јужном делу земље, у историјској покрајини Влашка. Ђурђу је управно средиште истоименог округа Ђурђу.

Ђурђу је према последњем попису из 2002. године имао 69.345 становника.

Код Ђурђуа се налази једини данас постојећи гранични прелаз између Румуније и Бугарске преко веома дуге границе на Дунаву. Наспрам Ђурђуа се налази значајни бугарски град Русе.

Љубини дани

Љубини дани је манифестација коју је установила ваљевска Матична библиотека Љубомир Ненадовић 2014. године.

Библиотека „Милован Глишић“ Мионица

Библиотека Милован Глишић је установа културе у Мионици, основана 1936. Библиотека припада Колубарском округу. Матична библиотека Љубомир Ненадовић у Ваљеву је матична за Библиотеку у Мионици.

Ваљево

Ваљево је град у Србији, седиште Колубарског управног округа. Налази се у Западној Србији, у Колубарском округу, на непуних 100 km југозападно од Београда. Градско језгро смештено је у котлини кроз коју протиче река Колубара. Ваљево спада међу већа и развијенија насеља у Србији. Према попису из 2011. године, град Ваљево има 59.073 становника, а цела општина Ваљево има 90.312. Налази се на просечној надморској висини од 185 m.

Током историје српског народа Ваљевци су често имали истакнуту улогу у покретима за национално ослобођење, али, поред војсковођа и народних вођа, знатан је и број значајних књижевника, уметника и научника пореклом из Ваљева. Истовремено, овај град се сврстава и међу најстарија градска насеља Србије. Име Ваљево се по први пут среће у једном документу сачуваном у Хисторијском архиву у Дубровнику, а датираном на 1393. годину. Од тада насеље има шест стотина година потврђеног континуираног постојања. Током векова је град доживљавао успоне и падове у његовом историјском развоју. У прошлим временима, пролазећи кроз ове крајеве различити путописци су Ваљево називали, градом, варошју, касабом, па и селом. Наравно, реч је о стању које су они у тренутку свог проласка кроз ваљевску котлину затицали на терену, као и одредницама заснованим на искуству стеченом у културама из којих су поникли, али, у многим случајевима, може бити и реч о терминологији која се током времена мењала, означавајући у одређеном периоду један, а касније други појам.

Глас Црногорца

Глас Црногорца, је недељник за политику и књижевност, званични орган Књажевине односно Краљевине Црне Горе.

Излазио је на Цетињу, као наставак Црногорца од 21. априла 1873. до 20. децембра 1915, изузев, због ратних прилика, од октобра до децембра 1877. и у току 1878. Неко време после атентата у Сарајеву излазио је свакодневно. Након што је забрањен лист "Црногорац" у Аустрији, исти лист излази под новим именом "Глас Црногорца" Први уредник Сима Поповић, затим Стево Чутурило (бр. 61—65, 1876). Године 1877. и од 6. јануара 1879. формлно је уредник Божо Новаковић, а стварно Јован Павловић, све до 1891, када уредништво преузима Лаза Костић. Од броја 22 исте године је Лазар Томановић. а затим се променило више уредника (Живко Драговић, Милош Живковић, Алекса Мартиновић, Филип Јерговић, Славо Радмановић, Милан Павловић, Иво Јовићевић, В. Милићевић).

Од почетка лист је уређиван по принципима савремене журналистике. Од броја 26 1895. уведена је рубрика Службени део. Сарадници су били многи књижевни, научни и јавни радници, домаћи и страни, с краја XIX и почетка XX века (Васа Пелагић, Љубомир Ненадовић, Јован Јовановић Змај, Валтазар Богишић, Стјепан Митров Љубиша, Вук Врчевић, Лаза Костић, Симо Матавуљ, Милан Јовановић-Батут, П. А. Ровински, З. Војиновић. Никола I и др.). Садржи богатиу грађу за проучавање политичке и културне историје Црне Горе. Дуги низ година је неговао књижевни фељтон, који је укинут 1907. године.

Наставио је да повремено излази од 22. јануара 1917. до 18. јуна 1922. (бр.96) у Паризу и Риму, као званични лист црногорске владе у емиграцији (Глас Црногораца — La voix du Monténégrin). Влада Црне Горе у егзилу је поред Гласа Црногорца једно време објављаивала и Српски лист у Женеви.

За време окупације Црне Горе, излазио је на Цетињу недељни лист Глас Црногораца — La voce del Montenegro као орган квинслиншког Привременог црногорског комитета, односно Цивилног комесаријата за Црну Гору, у почетку на српском и италијанском, а касније само на италијанском. Први број је изишао 19. априла 1941., а затим 18. маја 1941 — 11. септембра 1943. године.

У последњој деценији 20. века, Глас Црногорца обнавља своје излажење али се убрзо и гаси.

Двориште (манифестација)

Двориште је програм назван једноставно Догађања у дворишту. Започет 1987. – најистрајнија је и 30 година најпопуларнија манифестација коју приређује Матична библиотека „Љубомир Ненадовић" у Ваљеву. То је у суштини књижевна манифестација, али је временом постала културна манифестација гостовања и других уметности.

Марија Шкорнички

Марија Шкорнички живи и ствара у Ваљеву.

Средњу школу завршила у родном граду, у Београду студирала Туризам, а запослена је у ЕМС-у.

На XIV фестивалу поезије ученика средњих школа у Врању 1976.године добија награду и потом постаје члан новоосноване Књижевне омладине Ваљева- КОВ. Од 2004. године, поезију активно објављује у многим књижевним листовима, часописима и зборницима, учествује на фестивалима...

Објављене књиге песама:

Дробњачки записи (Бистрица, Н.Сад, 2006)

Мирис коже (Бранково коло, Срем.Карловци, 2007)

Кроз Јелисеј (Orpheus, Н.Сад, 2008)

Хотел Адамс (Aпостроф, Београд, 2011)

У кући блуза (Aдреса, Н.Сад, 2012)

Дробњачки записи, допуњено издање (Интелекта, Ваљево, 2015)

У једној руци фењер, у другој поезија (Матична библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево, 2019.год).Литература о писцу:

Јанко М. Левнаић, Име игре КАТРАН И СКОРУП – оглед о пезији Марије Шкорничке, (Мат.библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево, 2011).

Милијан Деспотовић, Прозор на кожи, беседа, прикази; (УКС, Свитак, Нар.библиотека Пожега, 2013).

Милијан Деспотовић, Поетика утиска, беседа, прикази; (УКС, Свитак, Нар.библиотека Пожега, 2017).Заступљена је у више антологија и панорама поезије.

Превођена на македонски (Корени) и пољски језик (Tekstualijа).

Уредник је Алманаха уметничког стваралаштва Колонада, од 2011.године (издавач Синдикат радника Електромреже Србије).

Члан је Удружења књижевника Србије.

Матична библиотека „Љубомир Ненадовић“ Ваљево

Матична библиотека „Љубомир Ненадовић“ Ваљево је установа културе од националног значаја и матична библитека за општине Уб, Љиг, Лајковац, Мионица и Осечина. Основана је крајем 1868. године као Читаоница ваљевска.

Панчевац

„Панчевац” је најстарији локални недељни лист у Србији. Први број „Панчевца”, листа за просветне и материјалне интересе, који је уједно био и први панчевачки лист на српском језику, појавио се пред читаоцима 13. априла 1869. године по јулијанском календару и са краћим прекидима, излазио је и излази у три века.

Идејни творац, оснивач, издавач, власник и уредник овог недељника био је Јован Павловић, 26-годишњи професор Трговачке школе, који се у овај подухват упустио заједно са групом угледних панчевачких Срба. Дозволу за покретање листа Павловић је затражио од Генералне команде у Темишвару, а његову молбу својим потписима подржали су лекари Љубомир Ненадовић и Константин Пеичић, књижари Каменко и Павле Јовановић, адвокат Светислав Касапиновић и песници Васа Живковић и Јован Јовановић Змај.

Занимљиве су друштвене околности у којима је „Панчевац” покренут. Први лист на српском језику у Панчеву појавио се две године након доношења Аустроугарске нагодбе, у политички врло осетљивом времену развојачења Банатске војне границе и припајања њене територије Угарској. У таквим околностима, Павловић је, као либерал и демократа, без обзира на последице, уређивачку политику „Панчевца“ усмерио ка доследном и принципијелном опозиционом деловању. Он је без икаквог респекта беспоштедно критиковао аустријску војничку граничарску власт, био је непомирљиви противник мађарске владе, чијим се тежњама ка денационализацији народности и формирању једног, мађарског политичког народа, енергично супротстављао и патриотским радом и новинарским пером. Због сталног сукоба са властима Павловић је више пута био осуђиван и затваран, а новине забрањиване и конфисковане.

С једнаким жаром и непорецивим аргументима Павловић се обрачунавао и са деспотијом србијанских кнежева у тада још међународно непризнатој Србији, са конзервативним црквеним великодостојницима у Војводини, као и са негативним појавама у сопственом народу које му стоје на путу ка свеопштем напретку. Он је са страница „Панчевца” пружао недвосмислену подршку програму Српске народне слободњачке странке коју је водио др Светозар Милетић, а симпатисао је рад и Уједињене омладине српске, о чијим активностима је често и опширно писао. Као „радикални демократа”, Павловић је отворио простор листа и за социјалистичке идеје, које су се тада почеле појављивати у српском политичком корпусу с обе стране река.

Лист је због своје слободоумне уређивачке политике био често забрањиван и плењен, а у краћем периоду, током тромесечне забране излажења, појављивао се под називом „Граничар”, да би дефинитивно престао да излази 1876. године.

„Панчевац” поново излази од 1919. године до Шестојануарске диктатуре као приватно гласило блиско Демократској, а после разлаза Самосталној демократској странци. Након обнављања излажења власник др Душан – Дуда Бошковић преселио је редакцију у Нови Сад и лист преименовао у „Војвођанин”.

Српско планинарско друштво

Српско планинарско друштво (СДП) је прва планинарска организација у Србији основана 27. маја 1901. у Београду, на иницијативу чланова Српског геолошког друштава.

Интересовање за планинарство почело се развијати у Србији у другој половини XIX века. Посебан утицај су извршили: књижевник Љубомир Ненадовић пишући 1850. у својим новинама Шумадинки о свјим пењањима на планине у Србији; биолог Јосиф Панчић изводећи од 1856. групне одласке у планине Србије са својим питомцима.; превод књиге E. Réclusa, Historie d‘une montagne (Шта прича планина, Београд 1900).

Први председник СДП био је Јован Жујовић, а потпредседник Алекса Станојевић. Резултат друштвене активности било је засађивање шумског појаса око Београда и изградња планинарског павиљона 1903 на Авали.

После прекида рада у периоду од 1912—18, организација је обновљена 1922 у Београду. На скупштини 3. децембра 1922. СДП је постало повереник Зимско-спортског савеза за Србију и донело одлуку о оснивању првих смучарских секција, организовању смучарских курсева и првих смучарских такмичења у Србији. Тиме, а нарочито подизањем планинарског дома на Копаонику, ветзало је за себе развој смучарства у Србији. Вршене су прве маркације путева и стаза у планинама: Авала, Космај, Букуља, Тара, Копаоник, Гоч, Жељин, Бесна Кобила, Кукавица, Ртањ, Сува и Стара планина.

Године 1927. делатност је проширена на туристичку привреду. Оснивајући своје подружнице по Србији, СДП је настојало на организовању истих у Црној Гори и Македонији. Оно је поред централног друштва у Београду обухватало и 13 подружница са 1434 члана.Најчешћа активност представљали су групни излети. Неколико чланова је извело пењачке туре у Проклетијама, Дурмитору и гусловенском делу Апла. Поред дома Душана Митровића на Авали и планинарско-смучарског дома на Копаонику, СПД је располагало и са планинарским кућама на Бесној Кобили, Космају, Голији, Кукавици, Букуљи, Руднику, Дивчибарама, Гочу и склоништима на Ртњу и Тари.

Приредило је и прву планинарску изложбу 1924. у Београду.

После Априлског рата 1941, СДП је прекинуло свој рад.

Стармали

Стармали је хумористички лист, који је излазио у Новом Саду, сваког 10. и 25. у месецу, од 10. маја 1878. до 31. децембра 1889, када се главни и одговорни уредник Јован Јовановић Змај опростио од читалаца.

Поднаслов листа је често мењан: лист за збијање шале, хумористичко-сатирички лист. Уређивао га је и највише у њему писао Јован Јовановић Змај, уз помоћ Абуказема (др Илија Огњановић). У листу су сарађивали Љубомир Ненадовић, Милорад Шапчанин, Лаза Костић, Владимир Јовановић и многи други, потписани само својим псеудонимом. Стална рубрика Абуказема Шетње по Новом Саду, даје занимљиву слику живота и времена.

Универзитет у Хајделбергу

Универзитет у Хајделбергу (нем. Ruprecht-Karls-Universität Heidelberg), званично „Универзитет Рупрехт-Карл“, основан је 1386. На њему су дјеловали неки од најпознатијих мислилаца и научника свих времена: Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Ханс Георг Гадамер, Јирген Хабермас, Карл Ото Апел и Хана Арент. Један од његових студената, Карл фон Драјс је 1817. патентирао бицикл. На овом универзитету, хемичари Поселт и Риман су открили да је никотин главни фармаколошки активни састојак духана. И поред овако значајних достигнућа и високе репутације професора, универзитет је био прва образовна институција која је избацила све студенте и професоре јеврејског поријекла када су нацисти дошли на власт.На Универзитету се данас налазе многобројне научне институције: Европска молекуларно-биолошка лабораторија, Европска молекуларно-биолошка организација, Немачки центар за истраживање рака, Институти Макса Планка за медицинска истраживања, астрономију, нуклеарну физику и компаративно јавно и међународно право. Кроз Универзитет су прошли бројни Нобеловци: Роберт Вилхелм Бунсен, Ото Мејерхоф, Волфганг Кетерле, Георг Витиг и Карл Бош.

Ту су студирали и неки од првих Срба послатих на школовање у западну Европу, као: Коста Цукић, Јован Ристић, Јеврем Грујић, Љубомир Каљевић, Сима Тројановић, Владимир Јакшић, Љубомир Ненадовић, Светозар Марковић, Димитрије Матић, Аћим Чумић, Стојан Вељковић и касније Татомир Анђелић. На Универзитету у Хајделбергу студирао је и Петар Петровић, син краља Николе.

Црногорац (новине)

Црногорац, први лист у Црној Гори, за политику и књижевност, а касније (од (25 броја) само за политику. Почео је да излази 21. јануара 1871. године на Цетињу. Лист је био у служби ондашње црногорске управе и један од гласила Уједињене омладине српске. И уредници и издавачи листа су били истакнути чланови Уједињене омладине српске. Уредник је био војвођански песник и новинар Симо Поповић, а власник и издавач књажев секретар Јован Сундечић, такође песник и публициста (раније православни свештеник у Далмацији). Симо Поповић је писао опширне чланке нападајући Турску и Аустроугарску, због чега је често долазио у сукоб са књазом Николом, који је из политичких разлога морао да тактизира. Под називом Црногорац лист је излазио до 15. фебруара 1873. год. (106 бројева) када је обустављено његово даље излажење због забране растурања на територији Турске и Аустроугарске.

Црногорац је у априли 1873. године наставио да излази под називом Глас Црногорца. Под тим именом излазио је редовно као недељни лист за политику и књижевност до 1. октобра 1877. године када прави прекид због ратне ситуације. Од 6. јануара 1889. године продужује редовно излажење и излази до 20. децембра 1915. године. Тада, опет због ратних прилика, престаје да излази, а обновљен је у емиграцији 1917. године године. Излазио је до 18. јуна 1922. године, прво у Неју код Париза, а затим у Риму.

Уредник Сима Поповић био је један од активних чланова Уједињене омладине српске и близак сарадник Светозара Милетића па је он и највише допринео да лист Црногорац постане главни пропагатор Уједињене омладине и идеја Светозара Марковића. На писање листа било је од утицаја и присуство на Цетињу других угледних чланова Уједињене омладине као што су: Марко Миљанов, Машо Врбица, Милан Костић, Васо Пелагић. 1871. год. Цетиње су посетили и изасланици Светозара Милетића (Лазар Костић, Миша Димитријевић, М. Кујунџић, Ђ. Влајковић и С. Угринић) који су заједно са присталицама из Црне Горе одржали тајни састанак и донели статут За ослобођење и уједињење српско.

За политичку оријентацију листа од посебне је важности био боравак Васе Пелагића у Црној Гори. Писао је чланке у којима је пропагирао ослобођење, али и идеје Париске комуне.

Поред осталих, уредници у Гласу Црногорца били су и : Јован Павловић (1877—1880) и Лаза Костић (1885—1891).

Сарадници: Вук Врчевић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Ненадовић, Симо Матавуљ, Стјепан Митров Љубиша, Валтазар Богишић.

Глас Црногорца обнавља своје излажење у последњој деценији 20. вијека али се убрзо и гаси.

Шумадинка

Шумадинка су били новине у Кнежевини Србији, које је основао Љубомир Ненадовић, син Проте Матеје Ненадовића, 1850. године. Шумадинка је покренута као књижевно-забаван лист и биле су прве либерална новине у Кнежевини Србији. Излазиле су четвртком у Београду од 5. јануара 1850. до 31. децембра 1857. Током свог седмогодишњег постојања новине су неколико пута забрањиване. Љубомир Ненадовић је на његовим странама често критиковао политичко и друштвено стање у земљи. Шумадинка је први пут забрањена 4. августа 1850. већ после 36 броја и само седам месеци излажења. Да би се нашалио, Ненадовић је платио црквењаку да „смрт“ листа огласи звонима Саборне цркве. Власти су зато против њега повеле иследни поступак, оптуживши га да је тим поступком увредио Цркву. Ипак, Ненадовић је био шурак кнеза Александра Карађорђевића, па му је кнез опростио казну. Љубомир Ненадовић, у листу Шумадинка, које је прво редиговао и објавио рукопис очевих мемоарских записа о Првом српском устанку и то у непотпуној верзији 1856. године, под насловом Рукописи Проте Матеје Ненадовића.

Повезано
Средњовековна
књижевност
Пре
19. века
19. век
20. век
Савремена
књижевност
Књижевне награде

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.