Јустинијанов зборник

Јустинијанов зборник (лат. Corpus Iuris Civilis)[1] је збирка целокупног римског права коју је објавио римски цар Јустинијан I (527565) у периоду између 529. и 534.

Meister von San Vitale in Ravenna
Јустинијан I на мозаику у цркви Свети Витале у Равени, Италија

Историјат

Обављање овог огромног задатка Јустинијан је поверио комисији са правником Трибонијаном на челу. Комисија је у веома кратком року прегледала и средила хиљадугодишње римско право, почев од Закона дванаест таблица из 450. п. н. е. све до Јустинијана I. Кодификовано је право садржано у царским одлукама (leges) и право настало из званичних мишљења познатих правника (ius).

Делови

Corpus Iuris Civilis 02
Corpus Iuris Civilis, Годофредусово издање из 1583.

Јустинијанов зборник[2] се састојао од три дела, а касније је добио и четврти:

  1. Јустинијанов Кодекс (Збирка царских одлука од Хадријана до Јустинијана I) из 529. и допуњен 534. године, у 12 књига;
  2. Дигеста (Збирка мишљења римских правника и уџбеник права) из 533. године, у 50 књига;
  3. Институције (Изводи из Дигеста и приручник за младе правнике) из 533. године, у 4 књиге;
  4. Новеле (Збирка царских одлука објављених за време Јустинијана I) од 535. до 565. године, 168 новела.

Рад на зборнику је започео 528. године Јустинијановом царском одлуком Haec quae necessario којом је наредио Трибонијановој комисији да кодификује право садржано у царским одлукама (leges). Комисија је за само годину дана израдила Јустинијанов Кодекс (Codex Iustinianus), који је царском одлуком Summa rei publicae ступио на снагу 529. године.

Одмах после завршетка Кодекса, Јустинијан је одлуком Deo auctore наредио Трибонијановој комисији да кодификује целокупно право садржано у Закону дванаест таблица, законима скупштина, мишљењима сената, преторовим едиктима и мишљењима познатих правника (ius). Комисија је прегледала око 2000 разних књига и после три године је израдила Дигеста (Digesta од лат. digere - средити), која је царском одлуком Tanta ступила на снагу 16. децембра 533. године. Дигеста је најважнији део Јустинијановог зборника и одређен је да буде уџбеник права у правним школама.

Због обимности Дигеста, уочено је да је потребно израдити и кратак правни приручник за почетнике. Царском одлуком Imperatoriam maiestatem од 21. 11. 533. године започет је рад на овом приручнику, који је назван Институције (Institutiones). Приручник је царском одлуком Cupidae legum iuventuti постао део Јустинијановог зборника, а ступио је на снагу одлуком Tanta заједно са Дигестама.

После ступања на снагу Дигеста и Институција утврђено је да измађу њих и Кодекса постоје бројне противречности. Јустинијан је покушао да их отклони са Педесет одлука (Quinquaginta decisiones), али се то показало као непрактично, па се приступило изради другог издања Кодекса, названог Кодекс поновног читања (Codex repetitae praelectionis), који је царском одлуком Cordi ступио на снагу 534. године.

Јустинијан је наставио законодавни рад у наредних тридесет година, доносећи царске одлуке до краја свог живота, које су назване Новеле (Novellae). Њима су уређиване све области живота. Никад нису сакупљене у званичну збирку, али постоји неколико приватних збирки, од којих је најпознатија Аутентикум (Authenticum). Она је најпотпунија и садржи 168 царских одлука, од којих су неке донели цареви после Јустинијана. Због свог великог значаја Новеле се сматрају саставним делом Јустинијановог зборника.

Дигеста

Исте године у којој је објављен Кодекс започеле су и активности на кодификовању ius-a. Конституцију о припреми Дигеста, Deo auctore, Јустинијан издаје 15. децембра 530. године и упућује је Трибонијану, који је радом на Кодексу стекао императорово поверење. Јустинијан овлашћује свог квестора да сам образује комисију и да јој упуства за рад. У њу су морали да уђу професори и адвокати, а дати су јој следећи задаци: да прегледа сва дела правника који су имали ius publicae respondendi, да отклони уочене противречности и да, избегавајући понављања, прихваћена решења унесе у зборник. Мишљења класичних правника требало је изложити према систематици "Кодекса" и "Вечитог едикта" у педесет књига на поглавља.

Посао је завршен у року од три године. Император Јустинијан је то озваничио једном конституцијом, CONSTITUTIO TANTA, од 16. децембра 533. године. У њој је објаснио систематику Дигеста и побројао чланове комисије. Теофил и Кратин су били професори правне школе у Константинопољу, а Доротеј и Анатолије у Бејруту. Император Јустинијан у конституцији даље објашњава да су у унетим фрагментима назначена имена аутора и дела из којих су они узети, како опус према којима се гаји велико поштовање не би пао у заборав.

Новеле

Објављивањем поновљеног зборника конституција окончан је Јустинијанов пројект на кодификовању права али тиме императорова законодавна активност није престала. Од 535. године до 541. године и 542. године император Јустинијан, уз Трибонијанову помоћ издаје низ конституција. Након тога законодавна власт опада, јер није више било славног Трибонијана и Јохана из Кападокије.

Обнова

Јустинијанов зборник се у Византији примењивао још око 900 година, све до њене пропасти 1453. године. Ипак треба напоменути да се овај зборник временом мењао и прилагођавао новонасталом феудалном друштвеном систему. Тако је настало византијско право, изграђено на темељима римског права садржаног у Јустинијановом зборнику. У ово доба је настао велики број правних зборника, од којих су најпознатији: Еклога[3] (740. година), Прохирон[4] (око 869. године), Василике (крајем 9. века), Хексабиблос (судски приручник из 1345. године) и велики број грађанско-црквених зборника (номоканона)[5]. На основама римско-византијског права развило се и српско средњовековно право, чији су најважнији зборници Законоправило[6] светог Саве (из 1219. године) и Душанов законик[7] (из 1349. и допуњен 1354. године).

CorpusIurisCivilis
Јустинијанов зборник са глосом на маргини

У западној Европи је нестало интересовање за римско право убрзо после Јустинијанове смрти. Германски народи су преотели Византинцима територије на западу, које је заузео Јустинијан, и увели су своје обичајно право. Наредних 500 година право у западној Европи знатно заостаје од византијског права у источној Европи. Ипак, развој трговине и занатства на западу, нарочито у градовима северне Италије, доводи до занимања за римско право, које је имало прописе за уређивање нових друштвених односа. Проучавање римског права у западној Европи је почело у 11. веку на правном факултету у Болоњи, тако што је изучаван рукопис Дигеста који је пронађен у Пизи. Средњовековни правници су проучавали и тумачили Јустинијанов зборник, а своја тумачења су бележили у самом зборнику. Оваква белешка се зове глоса. Белешка се записивала између редова (glossa interlinearis) или на маргини (glossa marginalis). Због оваквог рада на тумачењу Јустинијановог зборника ови правници су названи глосатори. Глосатор Дионисије Годофредус је 1583. године за Јустинијанов зборник први употребио назив Corpus Iuris Civilis (Зборник грађанског права) и тај назив се користи до данас. Рад глосатора има велики значај. На основу њихових тумачења су настали први савремени грађански законици: Француски 1804, Аустријски 1811. и Српски 1844.

Map of the Legal systems of the world (en)
Правни системи у свету

Већина садашњих правних система у Европи и свету је изграђено на основама римског права кодификованог у Јустинијановом зборнику. Целокупна правна терминологија је превод латинских оригинала. На свим правним факултетима у свету на уводној години се учи римско право, чак и у државама које немају правне системе засноване на римском праву. Ово говори о његовој великој вредности.

Цитати

Јустинијанов зборник је још у оно време садржао начела Француске револуције: слобода, једнакост и братство. У Зборнику се гарантује заштита приватне својине и хуманост у праву. Све ово се види из цитата Јустинијановог зборника.

Iure enim naturali ab initio omnes homines liberi nascebantur.

  • Према природном праву, сви људи су рођени слободни.
  • Институције, књига 1, наслов 2.

Digna vox maiestate regnantis legibus alligatum se principem profiteri: adeo de auctoritate iuris nostra pendet auctoritas.

  • Владар је достојан ако се понаша као поданик права: наша власт да се покорава праву.
  • Кодекс, књига 1, наслов 14, одељак 4, цитирање едикта царева Теодосија II и Валентијана III.

Iuris praecepta sunt haec: honeste vivere, alterum non laedere, suum cuique tribuere.

  • Ово су препоруке права: живети часно, не повредити другога, дати свакоме оно што му припада.
  • Институције, књига 1, наслов 1.

Domus tutissimum cuique refugium atque receptaculum sit.

  • Кућа сваког појединца је за њега сигурно уточиште и склониште.
  • Дигеста, књига 2, наслов 4, одељак 18, цитирање Гаја, Према Закону дванаест таблица, књига 1.

Cuius merito quis nos sacerdotes appellet: iustitiam namque colimus et boni et aequi notitiam profitemur, aequum ab iniquo separantes, licitum ab illicito discernentes, bonos non solum metu poenarum, verum etiam praemiorum quoque exhortatione efficere cupientes, veram nisi fallor philosophiam, non simulatam affectantes.

  • Нас правнике би с правом могли назвати свештеницима ове уметности, јер ми уређујемо правду и утврђујемо шта је добро и праведно, раздвајајући право од погрешног и издвајајући законито од незаконитог, желећи да учинимо људе добрима страхом од казне, али и охрабрујући их наградама, доводећи их до истинске, a не одглумљене мудрости.
  • Дигеста, књига 1, наслов 1, одељак 1, цитирање Улпијана, Институције, књига 1.

Види још

Референце

  1. ^ „S. P. Scott: The Civil Law: Vol. I”. www.constitution.org. Приступљено 14. 9. 2011.
  2. ^ „::: The Roman Law Library (Last Update : September 13, 2011 )”. web.upmf-grenoble.fr. Приступљено 14. 9. 2011.
  3. ^ https://web.archive.org/web/20090530034439/http://www.alanwatson.org/sr/kutak/vezbe/ekloga.pdf
  4. ^ http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0584-9888/2004/0584-98880441099S.pdf
  5. ^ „Номоканон - ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА”. istorijska-biblioteka.wikidot.com. Приступљено 14. 9. 2011.
  6. ^ https://web.archive.org/web/20110723211728/http://www.alanwatson.org/sr/petarzoric.pdf
  7. ^ „Dusanov Zakonik”. www.dusanov-zakonik.com. Приступљено 14. 9. 2011.

Литература

  • Јоцић Лазар, Римско право, пето издање, Ниш, 1995.
  • Пухан Иво, Римско право, треће издање, Београд, 1972.
Јустинијан I

Јустинијан I (лат. Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus — Флавије Петар Саватије Јустинијан) је император Источног римског царства од 527—565. године. Рођен је 483. године у Тауресијумy на 28 km од данашњег Лесковца (археолошки локалитет Царичин град) ). Отац му је био Сабације, мајка му се звала Вигиланта док се супруга звала Лупицина.Пореклом је био вероватно из сељачке породице романизованих Илира или Трачана. Настојао да обнови моћ, величину и организацију Римског царства која је била распарчана унутрашњим трзавицама и упадима варвара, народа који су продрли на територију Западног римског царства. Укинуо је све нехришћанске филозофске школе у Атини 529. године, укључујући и Платонову Академију. Сазвао је Пети васељенски сабор 553. године. Јунистијан I се сматра једним од највећих кодификатора римског права.

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Валентијанова династија

Валентијанова династија укључује четири владара Западног римског царства у периоду 364. до 392. године и Источног римског царства у периоду од 364. до 378. године.

Владари Западног Царства:

Валентинијан I (364–375)

његови синови Грацијан (375–383) и Валентинијан II (375–392)

Владари Источног Царства:

Валентинијанов брат Валенс (364–378)

Муж Валентијанове кћери Теодосије IДинастијаје повезана са Теодосијевом династијом браком Теодосија I и Гале, Валентнијановое кћери., чији је син Валентинијан III цар Западног римског царства (425-455), посљедњи владар којиј је потекао из ове династије. Његови потомци су и даље били део римског племства у Цариграду, све до краја 6. века.

Варјашка гарда

Варјашка гарда (грч. Τάγμα των Βαράγγων, Βάραγγοι) био је назив под којим су били познати нордијски и англосаксонски најамници, који су служили у Византијској војсци од 10. до 14. вијека. Фраза се први пут користи у хроници Јована Скилица, Мадридска Скилица, из 1034. године. Варјази су у Византијско царство стигли преко Кијевске Русије. Године 988. цар Василије II од рускога кнеза Владимир I добио је одред од 6.000 људи за борбу са узурпатором Вардом Фоком и организовао их је у тагму. У наредна два вијека Варјази су учествовали у ратовима које је водило Царство и служили су као дворска стража. Мјесто на коме су били смјештени прво је био Велики дворац, а од почетка ере Комнина били су у комплексима Мангана и Влахерна. Варјашка гарда била је селективна јединица, чувена по вијерности господару, физичкој спремности, оружју, одјећи и дисциплини. Њиховим официрима додјељиване су дворске титуле — нпр. Харалд III имао је титулу спафарокандидата. На челу гарде обично се налазио Грк са титулом аколуфа.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Византијско право

Византијско право заснива се на римском праву и канонском праву Православне цркве. Дуго након пада Цариграда Грци су користили византијско обичајно право живећи у саставу Османског царства.

Дијецезе Римског царства

Римске дијецезе (грч. διοίκησις; лат. diacesis) су биле управне јединице позног Римског царства. У административној хијерархији, дијецеза је била испод нивоа преторијанске префектуре, а изнад нивоа провинције, тако да се свака префектура делила на дијецезе, а ове су се даље делиле на посебне провинције. На челу дијецезе се налазио викар (лат. vicarius), који се у источним областима царства називао и егзарх (грч. ἔξαρχος). По титули управитеља, дијецезе су понекад називане и викаријатима, односно егзархатима.

Друнгариј флоте

Друнгарије царске флоте (Грчки: δρουγγάριος τοῦ πλοΐμου, droungarios tou ploïmou; после 11. века δρουγγάριος τοῦ στόλου, droungarios tou stolou) био је од 8. до 11. века заповедник Царске Флоте, елитне јединице византијске морнарице, стациониране у Цариграду, док су Флотама провинција (поморских тема) командовали стратези. Реформама Алексија I Комнина (1082-1118), цела флота је смештена у Цариград и стављена под команду Мега дукса (Грчки: μεγας δουξ, megas doux).

Душанов законик

Душанов законик (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је, уз Законоправило Светог Саве, најважнији закон средњовековне Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење Господње, 21. маја 1349. године у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу. Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике.

Еклога

Еклога (грчки: ἐκλογή - селекција) је назив за збирку закона византијског цара Лава III из 726. године.

Карависијанаци

Karabisianoi (Grčki: Καραβισιάνοι, Српски: морнари) била је прва стална морнарица Византијског царства, основана у другој половини 7. века као одговор на поморске нападе Арабљана. Организована слично војничким темама, ова флота била је под командом стратега, и била је задужена за одбрану читавог Царства. Превелика и неефикасна, у реформама 718-730. замењена је низом поморских тема.

Катепан

Катепан (грчки: κατεπάνω; врховни) је био чин византијских војних официра и службеника. Од латинизације ове речи настала је италијанска реч capitaneus и capitano од које потиче реч капетан која се проширила по другим језицима.

Палеолози

Палеолози су последња владарска династија која је владала Византијом. Своју владавину су започели ослобађањем Цариграда 1261. године, а окончали су је падом Цариграда 1453. године када у одбрани града гине последњи византијски цар Константин Драгаш. Споредна линија која је управљала Монфератом одржала се до почетка XX века.

Римско право

Израз римско право се односи на римски правни систем који је постојао од оснивања римске државе, па до пропасти Византије, која представља природни продужетак римске државе и права.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодосијев законик

Теодосијев законик (лат. Codex Theodosianus) објавио је 438. године источноримски цар Теодосије II.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.