Јустинијанова династија

Јустинијанова династија је назив у данашњој историографији за низ владара који је владао Источноримским (Византијским) царством од 518. до 602. године. Јустинијанова династија није била династија, па чак ни породица у ужем смислу речи, а име је добила не по родоначелнику Јустину I већ по најпознатијем представнику цару Јустинијану I.

Владари

Родоначелник династије био је Јустин I (518—527), војник од каријере родом из балканског села Бедеријана у близини Царичиног Града код Лебана у југоисточној Србији. Јустин је постао цар у већ поодмаклом животном добу и потрудио се да међу својим рођацима, које је довео у Цариград са Балкана, одреди себи наследника. Избор је пао на његовог сестрића Петра Сабатија. Јустин је усвојио Петра који је од тада био познатији као Јустинијан.

Meister von San Vitale in Ravenna
Јустинијан I, детаљ мозаика Јустинијан и његова свита из цркве Сан Витале у Равени (547. год.)

Јустинијан I (527—565) је последњих година владавине свог ујака већ био de facto савладар. Јустинијанова владавина спада у једну од најсјајнијих у дугој римско-византијској историји. Јустинијан је покушао да обнови превласт Римљана у западном Медитеану покоравањем варварских краљевина Вандала, Острогота и Визигота. Његове ратове успешно су водили војсковође Велизар и Нарзес, а цар је и у другим областима имао способне саветнике. Велику кодификацију римског права, најтрајнији споменик Јустинијановој влади, спровео је правник Трибонијан, а обнову и изградњу Цариграда надзирао је архитекта Исидор из Милета (градитељ цркве Пресвете Мудрости (Аја Софија)). Поред тога Јустинијан је градио цркве и манастире широм Царства, као и тврђаве и друге грађевине. Новац за овако амбициозне и скупе пројекте успешно је прибирао бесккрупулозни преторијански префект Истока Јован Кападокијски, а касније његов наследник Петар Варсим. У прве две деценије велики саветник и савезник цара, али стална опозиција у питањима верске политике, била је његова супруга Теодора. Јустинијанова владавина имала је и своје неуспешније стране нарочито у погледу верске политике у оквиру које је цар покушавао безуспешно да реши спорове између монофизита и православних и нађе заједнички језик са папством. Поред тога мир са Сасанидском Персијом је купован огромним сумама новца, а одбрана подунавске границе, коју су готово редовно почели да пустоше Словени и Прото-Бугари, је запостављена. Најзад, Јустинијанова владавина је била и велико доба историографије захваљујући Прокопију из Цезареје и Агатији из Мирине, који су писали по угледу на античке ауторе, и хроничару Јовану Малали.

Јустин II (565—578) је био Јустинијанов сестрић и супруг Теодорине сестричине Софије. Јустинијан није имао деце и престо је препустио једном од својих сестрића, можда управо захваљујући утицају Софије. Јустин је наследио огромно Царство и недовољне људске и материјалне ресурсе, а тога није био у потпуности свестан. Док су Лангобарди 568. упали у Италију, цар је одбио је да плаћа данак Персијанцима и Аварима и тиме је изазвао рат у коме су Византијци претрпели неколико тешких пораза. Пошто су 573. Персијанци заузели град Дару, Јустин је трајно изгубио ментално здравље. Софија је убрзо убедила Јустина да у трену луцидности усини команданта гарде Трачанина Тиберија и прогласи га за свог цезара-савладара.

Тиберије II Константин (цезар од 574., август од 578.-582.) је тако путем адопције продужио Јустинијанову династију. Он је успео да склопи мир са Персијом, али је Аварима морао да преда Сирмиј (данашњу Сремску Митровицу), главну испоставу Царства на дунавској граници. Престо је препустио свом зету и заповеднику гарде ескубитора Јерменину Маврикију.

Маврикије (582—602) је покренуо велике реформе на Западу где је врховну војну и цивилну команду ставио у руке егзарха у Равени и Картагини. У Шпанији је 584. Царство изгубило своје главно упориште, град Кордобу, а у Италији се почела осећати и политичка независност папе Гргура I Великог. Ипак, мир са Персијом је постигнут након што је Маврикије 591. помогао збаченом Хозроју II да се врати на престо. Хозроје је ожењен царевом ћерком и препустио је Царству делове Јерменије и Месопотамије. На Балкану је Маврикије делимишно повратио равнотежу након што је од 592. војска редовно упадала на територије северно од Дунава и узнемиравала аварске и словенске насеобине. Маврикијева одлука да војска презими на варварској територији изазвала је побуну и уздизање центуриона Фоке на царски престо. Маврикије је остао упамћен као заштитник православних, способан владар и аутор једног од првих византијских дела о војној вештини Стратегикона.

Шема генеалошког стабла Јустинијанове династије

  • Јустин I — (518–527)
    1. Без порода у браку са Лупицином-Еуфемијом
  • Вигилантија, Јустинова сестра
    1. Из брака са Сабатијем
      • Петар Сабатије (Petrus Sabbatius), након што га је ујак Јустин усинио познатији као Јустинијан I — (527–565)
        1. Без порода у браку са Теодором
      • Вигилантија
        1. Из брака са Дулцисимом
  • Потомци Јустиновог брата или сестре чије нам име није забележено
    1. Из брака са непознатим супружником

Литература

Јустин I

Флавије Јустин (лат. Flavius Iustinus), познатији као Јустин I, био је источноримски (византијски) цар од 518. до 527. године. Јустин је пре свега остао запамћен као претходник свог великог сестрића Јустинијана I.

Јустин II Млађи

Јустин II Млађи је био источноримски цар (владао 565—578) и Јустинијанов сестрић. Његова владавина обележена је замашним и непредвидљивим догађајима.

На престо је дошао вероватно и захваљујући утицају своје супруге Софије, Теодорине сестричине. Наследио је огромно Царство и недовољне људске и материјалне ресурсе, a тога није био у потпуности свестан. Док су Лангобарди 568. упадали у Италију, цар је одбио је да плаћа данак Персијанцима и Аварима и тиме изазвао рат у коме су Византинци претрпели неколико тешких пораза. Пошто су 573. Персијанци заузели важну тврђаву Дару, Јустин је трајно изгубио ментално здравље. Софија је убрзо 574. убедила Јустина да у трену луцидности усини команданта гарде Трачанина Тиберија и прогласи га за свог цезара-савладара.

И Јустин и Софија су у младости наводно били следбеници монофизитизма, али су се под Јустинијановим притиском одрекли учења које је сматрано јеретичким. Јустин је касније заузео непомирљив став према монофизитима и покренуо прогон који је само заоштрио поделе у источним провинцијама царства.

Преминуо је 578. и Тиберије га је мирно наследио као нови август.

Јустинијан (војсковођа)

Јустинијан (латински: Iustinianus, грчки: Ἰουστινιανός, after 525–582) је био источноримски (византијски) аристократа и војсковођа , као и члан владајуће Јустинијанове династије. Као војсковођа се истакао походима на Балкану и на Истоку против Сасанидске Персије. У каснијим годинама је ковао безуспешне завере против регента и каснијег цара Тиберија II.

Јустинијан I

Јустинијан I (лат. Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus — Флавије Петар Саватије Јустинијан) је император Источног римског царства од 527—565. године. Рођен је 483. године у Тауресијумy на 28 km од данашњег Лесковца (археолошки локалитет Царичин град) ). Отац му је био Сабације, мајка му се звала Вигиланта док се супруга звала Лупицина.Пореклом је био вероватно из сељачке породице романизованих Илира или Трачана. Настојао да обнови моћ, величину и организацију Римског царства која је била распарчана унутрашњим трзавицама и упадима варвара, народа који су продрли на територију Западног римског царства. Укинуо је све нехришћанске филозофске школе у Атини 529. године, укључујући и Платонову Академију. Сазвао је Пети васељенски сабор 553. године. Јунистијан I се сматра једним од највећих кодификатора римског права.

Јустинијанова куга

Јустинијанова куга била је пандемија бубонске куге (лат. pestis) која је захватила Византијско царство, а потом и остатак света у 6. веку. Према ставовима историчара медицине била је то прва пандемија бубонске куге која харала у периоду од 541—542. године. Процењује се да је усмртила између 30 и 50 милиона људи - скоро половину светске популације широм Азије, Северне Африке, Арапског полуострва и Европе. „Црна смрт“ или друга велика пандемија куге слична по последицама Јустинијановој догодила се неких 800 година касније, усмртивши 50 милиона Европљана само између 1347. и 1351. године. Разлика између ове две највеће пандемије куге у свеукупној историји човечанства, од којих је свака била одговорна за смрт скоро половине Европљана у времену када су избиле - узроковане су посебном врстом истог патогена, једног који је сам нестао и другог који је довео до светске пандемије у 14. веку и поново се појавио крајем 1800-их година.

Варјашка гарда

Варјашка гарда (грч. Τάγμα των Βαράγγων, Βάραγγοι) био је назив под којим су били познати нордијски и англосаксонски најамници, који су служили у Византијској војсци од 10. до 14. вијека. Фраза се први пут користи у хроници Јована Скилица, Мадридска Скилица, из 1034. године. Варјази су у Византијско царство стигли преко Кијевске Русије. Године 988. цар Василије II од рускога кнеза Владимир I добио је одред од 6.000 људи за борбу са узурпатором Вардом Фоком и организовао их је у тагму. У наредна два вијека Варјази су учествовали у ратовима које је водило Царство и служили су као дворска стража. Мјесто на коме су били смјештени прво је био Велики дворац, а од почетка ере Комнина били су у комплексима Мангана и Влахерна. Варјашка гарда била је селективна јединица, чувена по вијерности господару, физичкој спремности, оружју, одјећи и дисциплини. Њиховим официрима додјељиване су дворске титуле — нпр. Харалд III имао је титулу спафарокандидата. На челу гарде обично се налазио Грк са титулом аколуфа.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Византијске царице

Следи списак царица Византијског царства, односно супруга византијских царева од 395. до 1453. године п. н. е.

Герман (војсковођа)

Герман (лат: Germanus, умро 550. године) био је један од најзначајнијих источноримских (византијских) војсковођа и достојанственика у време владавине свог брата од тетке, цара Јустинијана I.

Идентитет Германових родитеља нам није познат, зна се да је његова мајка била рођена сестра византијског цара Јустина I. Познато нам је да је Герман имао и два брата, Бораида и Јуста.

Јустин I је пореклом био из балканских крајева из околине будуће Јустинијане Приме (Царичиног Града), недалеко од Лебана у данашњој југоисточној Србији. Пошто је као професионални војник постао заповедник царске гарде у време Анастасија I, довео је своје рођаке у Константинопољ, омогућио им образовање и доцније приступ највишим позицијама на двору.

Када је Јустин 518. године постао цар, један од првих потеза био је рад на успостављању јединства између римске и цариградске цркве тј залешење Акакијеве шизме. У преговорима са папом Хормиздом Јустин је ангажовао двојицу сестрића, Јустинијана, будућег цара, и Германа. Захваљујући папском писму из 519. знамо да је Герман већ у то време био vir illustris тј. члан сенаторског сталежа, додуше његовог најнижег реда. Затим је стари Јустин поставио Германа за врховног заповедника римске војске у Тракији (magister militum per Thracias) (518—527) коју су већ у то време својим упадима узнемиравали Словени и њихови сродници Анти. Герман је у овом периоду нанео толико тежак пораз Антима да је међу Словенима био запамћен читаву генерацију касније. По Прокопију из Цезареје, само Германово присуство у Сердики (данашњој Софији) 550. године било је довољно да Словени одустану од напада на Солун и определе се за поход на даљу Далмацију.

Боравак на дунавској граници донео је Герману репутацију сјајног војсковође и популарност. Са друге стране, можда је његово одсуство и омогућило Јустинијану да се наметне за незваничног Јустиновог савладара и доцнијег престолонаследника. Међутим, иако га је Јустинијан произвео за врховног заповедника царске војске при двору (magister militum praesentalis), Прокопије бележи да је Герман био под будним оком љубоморне царице Теодоре која је пазила да Герман и његова породица славом и богатством не угрозе Јусинијанов престо. Један од разлога царичине подозривости био је и Германов брак са Пасаром, женом из старе римске сенаторске породице Анција (Ancii). Она му је родила два сина, Јустина и Јустинијана (рођ. око 525.) и ћерку Јустину (рођ. око 527.). Није познато колико дуго је брак трајао, зна се само да је нешто пре 549. Герман већ био удовац.

У Цариграду Јустинијан није штедео на почастима за свог брата од тетке, који је већ 536. године носио титулу патриција. Исте године Герман је најзад послат на конкретан задатак у далеку префектуру Африку након што је локални намесник Соломон био под сталном претњом завера и побуна. Вођа побуњеника у Африци Стоца одлучно је побеђен 537. у отвореној бици код Целе Ветере (Cellae Veteres). Након тога Герман је успешно управљао Африком све док 539. није опозван у Цариград.

Када је марта 540. године персијски краљ Хозроје I Ануширван прекршио Вечни мир из 532. године, Јустинијан је у Антиохију послао Германа са свега 300 војника. Пред надмоћнијом персијском војском која је запретила сиријској метрополи Герман се повукао у планине Киликије. Антиохију су Персијанци опљачкали и разорили и цар је 541. упутио на исток свог најспособнијег војсковоћу Велизара. Након тога Герман се вратио у византијску престоницу.

Тек када је 548. године умрла царица Теодора, Герман се на велика врата вратио у високу политику. Прокопије је записао како је Герман особа од највећег утицаја на цара. Крајем године војсковођа Артаван је склопио заверу против цара у чијем су разоткривању велику улогу одиграли Герман и његов син Јустин. Наредне 549. године, док је Јустинијан планирао нови поход против Острогота у Италији, Герман је оженио Матасвенту, унуку Теодориха Великог. После периода премишљања, цар је 550. одредио Германа та врховног заповедника предстојећег похода на Готе. Герман се надао да ће присуство његове нове супруге Матасвенте, последњег представника династије Амала, привући Остроготе на византијску страну и тиме омогућити брзи крај тешког Готског рата. Јустинијан је свог брата од тетке послао у Сердику да прикупи балкансе регруте. Германова репутација омогућила је добар одзив и Римљана и варвара и, као што је већ споменуто, одвратила подунавске Словене од похода на Солун. Међутим, непосредно пре поласка у Италију, Герман се 550. разболео и умро у Сердики.

Германово потомство имало је значајну улогу у каснијим догађајима. Јустин, конзул из 540. године, доцније је сматран највећим ривалом Јустинијановог сестрића и престолонаследника, Јустина II те је 565. уклоњен по одобрењу цареве жене Софије. Германов млађи син Јустинијан (умро око 582. год.) је такође био у знаменит војсковођа и, по латинским изворима, у два наврата је био у центру завере птротив Тиберија II Константина. Цар га је у оба наврата помиловао и чак размишљао о брачном повезивању са Јустинијановом породицом. Ћерка Јустина, која је због Теодориних смицалица дуго била неудата, најпосле се 545. венчала са извесним Јованом, рођаком војсковође Виталијана. Ништа друго не знамо о њеној биографији. Најпосле, крајем 550. или почетком 551. Матесвента је родила Герману постхумно истоименог сина. Овај Герман Млађи (умро 605. или 607. године) био је крајем 6. века један од најутицајнијих цариградских сенатора и таст Маврикијевог сина Теодосија.

Самог Германа Прокопије је описао енергичног и способног војсковођу у рату и администратора у миру. Био је и пријатна особа у приватном животу, а у јавности је имао достојанствено држање. Поред тога, упркос бројним Теодориним клопкама, историчар из Цезареје бележи и да је Герман био посвећен и лојалан свом рођаку Јустинијану.

Маврикије

Маврикије (око 539 — 602) је био источноримски (византијски) цар од 582. до 602. године.

Маврикије је пореклом био Јерменин из малоазијске области Кападокије. Истакао се као војсковођа током владавине Тиберија II Константина који га је поставио за заповедника дворске гарде ескубитора, а затим га учинио својим зетом и наследником 582. године.

Маврикије је наследио огромно Царство угрожено од спољних непријатеља на свим фронтовима. Цар је покренуо велике реформе на Западу где је врховну војну и цивилну команду ставио у руке егзарха у Равени и Картагини. У Шпанији је 584. Царство изгубило своје најзначајније упориште, град Кордобу, а у Италији, издељеној лангобардским поседима, се почела осећати и политичка независност папе Григорија I Великог.

Ипак, на Истоку Маврикије је постигао привремену консолидацију. Мир са Персијом је постигнут пошто је Маврикије 591. помогао збаченом Хозроју II да се врати на престо. Хозроје је ожењен царевом ћерком и препустио је Царству делове Јерменије и Месопотамије. На Балкану је Маврикије делимично повратио равнотежу пошто је од 592. војска редовно упадала на територије северно од Дунава и узнемиравала аварске и словенске насеобине. Маврикијева штедљива политика, као и наређење да војска презими на варварској територији изазвала је 602. побуну и уздизање центуриона Фоке на царски престо. Побуњеници су потом кренули на престони Константинопољ и погубили Маврикија и чланове његове породице, чиме је окончана владавина Јустинијанове династије.

Маврикије је остао упамћен као заштитник православних и способан владар који је започео реформе које су антиципирале успостављање тематског система у 7. веку. Поред тога, сматра се и за аутора једог од првих византијских дела о војној вештини Стратегикона.

Његова сестра је била удата за војсковођу Филипика, а брат му је био Петар (куропалат).

Матасвента

Матасвента (лат: Matasuentha, Matesuentha, умрла после 551. године) била је остроготска принцеза из династије Амала.

Матасвента је рођена у браку Амаласвинте, ћерке првог остроготског краља Италије Теодориха, и готског племића Еутариха. Била је сестра потоњег краља Аталариха (526—534). Матасвентина породица спадала је међу романизоване Готе. Амаласвинта је била позната по својој лепоти и учености, а отац Еутарих је по готским обичајима усвојен од стране источноримског (византијског) цара Јустина I и 519. је проглашен за западног конзула са царем као својим источним колегом.

У време смрти Теодориха Великог 526. године и Еутарих је већ био међу покојнима. Амаласвинта је покушала да влада као регент малолетног Аталариха, а после његове смрти 534. и као краљица уз савладарство свог брата од тетке Теодада. Међутим, Теодад је збацио Амаласвинту и погубио је 535. уз подршку традиционалистички настројеног готског племства. Амаласвинтина смрт је дала добар повод цару Јустинијану I да захтева обнову римске власти у Италији сада када је његова савезница убијена. Цар је послао преко Сицилије невелику али добро опремљену војску под командом Велизара чиме је отпочео дуготрајни Готски рат.

Како је рат кренуо лоше по Готе, племство је свргнуло Теодада, последњег мушког представника Амала, и изабрало за краља Витигеса. Он је 536. на силу оженио Матасвенту у Равени како би се династички повезао са старом краљевском кућом. На венчању је Касиодор Сенатор, некадашњи Теодорихов секретар, у част младенаца прочитао свој панегирик на латинском чији су нам фрагменти сачувани.

Матасвента није била задовољна својим положајем и 538. је, судећи по Прокопијевом извештају, покушала да преда Равену једном од византијскох војсковођа. Како би 539., када је Велизар опсео град, убрзала предају Равене, спалила је резерве намерница. Велизар је ипак 540. ушао у остроготску престоницу на основу тајног уговора са готском аристократијом. Међутим, чим се нашао у граду са својом војском Велизар је заробио Витигеса и Матасвенту, као и присутне племиће, и прогласио да Остроготска краљевина више не постоји. Матасвента је након тога, заједно са супругом, одведена у Константинопољ као део делегације угледних заробљеника.

У Цариграду Матасвента је остала удовица 542. када је Витигес преминуо. Нешто касније, највероватније 549. године удата је за патриција Германа, Јустинијановог брата од тетке. Након смрти царице Теодоре 548. године, Герман је постао најближи Јустинијанов сарадник и у престоници се причало да би цар могао да Германа одреди за престолонаследника. Штавише, Герман, који је био познат као успешан војсковођа, је 550. именован за главнокомандујућег у предстојећем походу на Тотилине Остроготе. Прокопије је забележио да се Герман надао како ће присуство Матасвенте, изданка породице Амала, привући Остроготе на византијску страну и омогућити брзи крај рата. Док је још боравио у Сердики (данашњој Софији) и прикупљао војску, Герман се изненада разболео и умро.

Матасвента је тако 550. по други пут остала удовица. По Германовој смрти, родила је крајем 550. или почетком 551. своје прво и највероватније и једино дете, сина који је добио очево име. Готски историчар Јорданес је своје дело закључио управо рођењем Германа Млађег и надом да ће његово рођење донети уједињење и бољитак римске сенаторске породице Анција и остроготске династије Амала (мада није познато у каквој је вези Јустинијанова династија била са Анцијима), као и њиховим народима. Није познато ни шта је даље било са Матесвинтом, али је њен син Герман (умро 605. или 607.) крајем 6. века био један од најугледнијих цариградских сенатора и таст Маврикијевог сина Теодосија.

Петар (куропалат)

Петар (грчки: Πέτρος; рођен око 545. у Арабису - умро 27. новембра 602. године у Цариграду или Халкедону) је био византијски куропалат и брат цара Маврикија (582-602).

Софија (супруга Јустина II)

Елија Софија (грч. Αίλια Σοφία; рођена око 530. год. — умрла 602? год.) је била супруга источноримског (византијског) цара Јустина II (565—578). За будућег владара се удала захваљујући утицају своје тетке Теодоре, супруге Јустиновог ујака Јустинијана I, али је и после Јустинове смрти задржала титулу августе и велики утицај на двору и у политици.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодора (супруга Јустинијана I)

Теодора (грч. Θεοδώρα, око 497 — 28. јун 548) била је супруга источноримског (византијског) цара Јустинијана I и његова најближа саветница и сарадница преко двадесет година. Ипак, захваљујући Прокопијевој „Тајној историји“ Теодора је превасходно остала упамћена као куртизана која се узнела до царског трона.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Тиберије II Константин

Тиберије II Константин (рођ. око 540. — умро 582. год.) је био источноримски (византијски) цар од 574. до 582. године, прво као савладар (цезар) душевно болесног Јустина II (574—578), а затим као једини цар (август) све до своје смрти 582. године.

Тиберије је био пореклом из Тракије и каријеру је започео као војник. Још пре смрти цара Јустинијана I је постао заповедник дворске гарде ескубитора и 565. је олакшао долазак царевог сестрића Јустина II на престо. Међутим, Јустин је 573. изгубио ментално здравље и његова жена Софија га је наговорила да усини Тиберија и произведе га у свог савладара-цезара. Тиберије, од тада познат под владарским именом Тиберије Константин, је тако путем адопције продужио Јустинијанову династију. Још током савладарства, Тиберије је имао сталне сукобе са утицајном царицом Софијом која је након Јустинове смрти 578. покушала да очува свој положај удајом за Тиберија. Ипак, успео је да одоли свим дворским сплеткама и заверама. У спољној политици побољшао је положај Царства склопаљем мира са Персијом, али је Аварима морао да преда Сирмиј (данашњу Сремску Митровицу), главну испоставу Царства на дунавској граници. Престо је препустио свом зету и заповеднику гарде ескубитора Јерменину Маврикију.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.