Јулије Непот

Јулије Непот (лат. Iulius Nepos; око 430480) је био западноримски цар од јуна 474. до 28. августа 475. године. Након пада са власти склонио се у провинцију Далмацију и све до своје смрти је формално носио царску титулу тако да је био последњи легитимни цар Западног римског царства.

Јулије Непот је био сестрић чувеног западноримског војсковође Марцелина који је од 454. практично био независни господар провинције Далмације. Марцелин је од 465. признавао власт источноримског цара Лава I пошто је био у сукобу са војсковођом Рицимером, најмоћнијим појединцем у Италији, преосталом остатку Западноримског царства. Непот је вероватно у овом периоду оженио једну од Лавових нећака и тиме се повезао са Лавовом династијом. Када је Марцелин убијен на Сицилији 468. Јулије Непот је наследио власт над Далмацијом. Цариградски двор му је доделио новостворену титулу врховног заповедника војске у Далмацији (magister militum Dalmatiae) и 474. патриција.

У Италији је западноримски трон попуњаван или по вољи Рицимера или цара Лава, понекад и уз њихову међусобну сарадњу. Рицимер је међутим умро 472. и његову улогу је преузео његов сестрић Гундобад, бургундски принц који је на престо довео Глицерија. Међутим, најкасније почетком 474. Гундобад је напустио Италију како би се умешао у борбе око бургундске круне, тако да је Глицерије остао без најјачег ослонца. Пошто Лав I није признао Гундобадовог штићеника за свог колегу одобрио је Непоту да крене у Италију и свргне Глицерија. Непот је у пролеће испловио из своје резиденције у Салони (околина данашњег Сплита) убрзо се нашао у Риму где је Глицерије принуђен да се повуче са власти и прихвати место епископа далеке Салоне.

О Непотовој владавини у Италији не зна се много сем да је ковао и новац са ликовима источноримских царева Лава II и Зенона чиме је истицано јединство Римског царства. Новац са Непотовим ликом кован је и у римским енклавама у Галији у Арлу, старој царској резиденцији, и у северној Галији којом је из Соасона управљао војсковођа Сијагрије. У централној Галији, у области Оверња, Непот је за новог заповедника војске поставио Екдикија, сина некадашњег цара Авита. Сама област и његово средиште, утврђени Клермон Феран били су под сталним нападима визиготског краља Еуриха, док су их Екдикије и његов зет епископ Сидоније Аполинар упорно бранили. На њихово запрепашћење, Непот је 475. склопио мир са Еурихом и препустио му централну Галију у замену за медитеранску обалу данашње Провансе. У самој Италији, Непот је као источњак био непопуларан код римских сенатора, а поред тога није могао да спречи пиратске походе вандалског краља Гејсериха који је владао северном Африком и острвима западног Средоземља. Друга велика грешка Јулија Непота била је именовање Флавија Ореста на место врховног команданта римске војске у Италији (magister militum). Орест је иницирао побуну војске и 28. августа 475. натерао Непота да побегне из царске резиденције у Равени у Далмацију.

Орест је за новог цара поставио свог десетогодишњег сина Ромула Августула који није признат за западноримског цара у Константинопољу. За цареве Василиска и Зенона, Непот је и даље био легитимни цар Запада, а мали Ромул је важио за узурпатора. Орест је ипак убијен већ наредне године када је одбио да удовољи захтевима варварских најамника. Њихов вођа Одоакар је 4. септембра 476. године свргао Ромула и послао га у кућни притвор у Кампању. Римски сенатје тада послао молбу Зенону да именовање западног цара више није неопходно и да би било најбоље да се Одоакру додели титула патриција и да Италијом управља као царев намесник. Истовремено, у Цариград је пристигла и делегација Јулија Непота који је тражио помоћ у људству и новцу како би повратио престо. Зенон га је утешио само речима, именовао Одоакара за патриција и препоручио му да прими назад Јулија Непота. Одоакар је све до 480. у Милану и Равени ковао новац са Непотовим ликом, али је потајно припремао заузимање Далмације. У Салони и Непот је бар у почетку ковао новац што је био један од знакова његовог легитимитета.

Најзад, није тачно познато како је Непот умро, извесно је само да се то десило насилним путем. По најранијим изворима убијен је од стране својих људи између 25. априла и 22. јуна 480. у Салони управо у време док је радио на повратку у Италију. Византијски хроничар Малхо записао је у 6. веку верзију догађаја по којој је Непота отровао епископ Салоне Глицерије по Одоакаровом налогу. Било како било, Непот је и поред свих амбиција 480. био већ периферна фигура у високој политици и након његове смрти Одоакар је проширио своју власт на западни Балкан. Био је последњи носилац титуле западноримског цара, тако да се оправдано може рећи да је управо он, а не Ромул Августул, био последњи римски август на Западу.

Претходник:
Глицерије
Западноримски цареви

474—475. (480)

Наследник:
Ромул Августул, од 480. Зенон (као цар читавог Римског царства)
Јулије Непот
Tremissis Julius Nepos-RIC 3221
Јулије Непот на новчићу искованом у Милану 474. или 475. године.
Пуно имеФлавије Јулије Непот
Датум рођењаоко 430.
Место рођењаДалмација
Датум смртиаприл/јун 480.
Место смртиСалона, (данашњи Сплит, Хрватска)
Западно римско царство
Династијаlast emperors
ОтацНепотијан
СупружникWife of Julius Nepos
Западноримски цар
Периодјун 474. — 28. август 475. (у Италији)
475. — 480. (у Далмацији)
ПретходникГлицерије
НаследникРомул Августул (на западу, непризнат)
Зенон (на истоку)
Marcellinus Dalmatia
Независна Далмација под Јулијем Непотом, 468-480. године
24. јун

24. јун (24.6.) је 175. дан године по грегоријанском календару (176. у преступној години). До краја године има још 190 дана.

Глицерије

Глицерије (око 420 — после 480) је био цар Западног римског царства током 473. и 474. године. Касније је био епископ. Глицерије је био високи дворски службеник на двору у Равени, када га је magister militum Бургунђанин Гундобад поставио на царски престо (упражњено после смрти Олибрија) негде почетком марта 473. године. Гунодбад је био у прилици да постави цара јер је Рицимер, који је то до тада чинио, изненада умро. Глицерије је био само Гундобадов службеник, и никада није био признат од стране Лава I, византијског цара.

Можда је Глицеријева владавина одложила коначни пад Западног римског царства. Наиме, када су Остроготи, тада у Илирику, послали своје трупе у Италију 473. године, Глицеријева војска је успела да одбије тај напад. Глицерије је у стварности владао само над северном Италијом. Без обзира на овај успех, Лав I није био спреман да Глицерија призна и именовао је свог рођака Јулија Непота за цара на Западу. Стога, за Глицерија се једва може рећи да је био цар, а не узурпатор. Јулије Непот је са великом војском коју је добио од Лава испловио из Далмације и упловио у Остију у јуну 474. године. Глицерије није пружао отпор и одмах се предао.

Можда као награду што није покренуо рат против њега, Јулије Непот је дозволио Глицерију да постане епископ у Салони, граду у Далмацији. Касније су се Глицерије и Јулије Непот опет срели јер је убрзо нови цар морао да потражи уточиште у овој провинцији. По једној вести, Глицерије је био укључен у заверу против Непота и која се завршила његовом смрћу у мају 480. године. Највероватније, прави инспиратор убиства био је Одоакар, варварски краљ Италије. Наводно је после тога Одоакар именовао Глицерија за епископа у Милану.

Далмација (држава)

Далмација је била независна држава између 454. и 480. године. Настала је у време распада Западног римског царства, када највећи део царства, укључујући и Рим, долази под власт новоформираних германских држава. Уништењем западног царства, романско становништво је успело да сачува независност у оквиру две нове независне државе, Далмацији на простору Илирика и држави Сијагрија, краља Римљана, на простору Галије. Обе државе су биле краткотрајне; Далмацију покорава Одоакар 480. године, док Сијагријеву краљевину покоравају Франци 486. године, чиме нестају последњи остаци Западног римског царства.

Центар државе Далмације био је град Салона (данашњи Солин), а држава је обухватала приморске делове данашње Хрватске, као и делове данашње Босне и Херцеговине, Словеније и Црне Горе. Владари Далмације били су Марцелин (454-468), Јулије Непот (468-480) и Овида (480). Овидином смрћу 480. године, Далмацију осваја Одоакар, који је прикључује својој држави.

Западно римско царство

Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео цар Диоклецијан 286. године. У ужем, али и ширем смислу речи, овај термин се односи на западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија I 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар.

У теорији Римско царство је и после 286. односно 395. било једно, јединствено и недељиво. У пракси, након 286. царством је управљало по неколико владара, најчешће један на Истоку, други на Западу. Теоретски гледано, последњи владар јединственог царства био је Теодосије Велики који је на самрти 395. поделио царство између своја два сина — старијем Аркадију је оставио Исток, млађем Хонорију Запад. Након тога, западни цареви су владали прво из Милана, а после 402. из Равене. После 407. почело је убрзано слабљење Западног римског царства услед навала варвара (Готи, Вандали, Франци и др.) који су почели да се насељавају унутар граница царства и да га деле између себе и да оснивају сопствене краљевине. После 455. западноримски цар је фактички владао само Италијом, а 4. септембра 476. Ромул Августул је свргнут. Последњи титуларни цар био је Јулије Непот, који је умро у Далмацији 480. године. Након 476, односно 480, варварски владари Италије, попут Одоакра и Теодорика, сматрани су за намеснике римског цара из Константинопоља, али су у пракси владали као независни владари.

Источноримски (византијски) цар Јустинијан I је покушао у 6. веку да обнови римску власт на Западу и његове војсковође су заузеле Италију, Африку и медитеранску обалу Хиспаније. Међутим, овај подухват јер био кратког века, мада се директно византијско присуство у Италији осећало све до 1071. године. Укратко, после свргавања Ромула Августула, римска власт у Западној Европи је била више фиктивна него стварна, тако да се 476. традиционално сматра за почетак нове историјске епохе — средњег века.

Зенон (цар)

Флавије Зенон Август (лат. Flavius Zeno Augustus; 425-491) је био цар Источног римског царства (9. фебруар 474.-9. април 491.) и то један од истакнутијих византијских царева. Домаће побуне и религиозна неслагања загорчавали су његову владавину, која је ипак успела у некој мери на спољном плану. Владао је током раздобља краја Римског царства, а сам је доста допринео да се царсво на Истоку стабилизује.

Историја Италије

Апенинско полуострво било је настањено људима још пре 43.000 година. Период Неолита започиње око 6000. године п. н. е, а бронзано доба око 1500. године п. н. е. Период бронзаног доба поклапа се са доласком Индо-европских народа на Полуострво. Прву велику цивилизацију на Апенинском полуострву створили су Етрурци чија ће цивилизација врхунац достићи у 6. веку п. н. е. Од 3. века п. н. е. Италија је у саставу Римске републике. Римска република постојала је до 27. године п. н. е. када је успостављено Римско царство. Од 395. године Италија је у саставу Западног римског царства. Након пада Западног римског царства, Италија је у рукама Германа, најпре Одоакара, а касније Острогота. Након краткотрајног успостављања византијске власти, Италија се од 568. до 774. године налази у саставу Лангобардског краљевства. Године 774. осваја је франачки краљ Карло Велики. Неколико година касније формирана је Краљевина Италија. Она ће Верденским споразумом из 843. године припасти Лотару I, Карловом унуку. Од 951. године Италија је у саставу Светог римског царства. Позни средњи век у Италији обележен је борбом папа и царева Светог римског царства за контролу над Италијом.

Почетком новог века Италија је поприште борбе великих сила за контролу над Апенинским полуострвом у Италијанским ратовима. По завршетку Италијанских ратова, италијанским државама наметнута је хегемонија Шпанске империје. Након Рата за шпанско наслеђе, хегемонију успоставља Аустрија. Током Француских револуционарних ратова, Италију ослобађају Французи. Године 1800. успостављена је Краљевина Италија. По завршетку Наполеонових ратова, Италија је поново под хегемонијом Аустрије. Италијанске државе покрећу борбу за ослобођење и уједињење. Италија је уједињена до 1870. године када је проглашена Краљевина. У Првом светском рату Италија учествује на страни Савезника. По завршетку рата долази до економске кризе услед чега настаје фашистички покрет. У Другом светском рату Италија је на страни сила Осовине. По завршетку рата Италија је проглашена Републиком.

Марцелин (војсковођа)

Марцелин (лат: Marcellinus, умро у августу 468) био је западноримски војсковођа и ујак цара Јулија Непота.

Када је цар Валентинијан III својом руком убио војсковођу Аеција 454., Марцелин, који је у то време боравио у Далмацији, се побунио против цара који је погубио његовог старог ратног друга. Марцелин је тада загосподарио провинцијом Далмацијом и тамо је и остао све док у децембру 457. престо није преузео његов познаник, дотадашњи војсковођа, Мајоријан. Марцелин је 461. отерао Вандале са Сицилије у оквиру Мајоријановог плана који је требало да резултује походом на Вандалску краљевину у Африци преко Хиспаније. Међутим, Гејсерих је уништио римску флоту у Хиспанији и пре њеног поласка, војсковођа Рицимер је заузврат свргао Мајоријана, а Марцелин се вратио у Далмацију и прихватио врховну власт источноримског цара Лава I. У неколико наврата Марцелин је планирао поход на Италију али је италска аристократија преко цариградског двора успевала да га обузда. Најзад, након дугих преговора између Рицимера и Лава у пролеће 467. у Италију је, праћен Марцелиновим војницима, стигао византијски штићеник Антемије. Он је као нови западноримски цар доделио Марцелину почасну титулу патриција и покушао је да од њега створи противтежу Рицимеру. Уз помоћ цара Лава, Антемије је 468. планирао поход на Вандале. Команда над бројном византијском флотом поверена је неспособном Василиску, док је Марцелин послат на Сицилију после које је заузео и Сардинију. Поход је пропао, а Марцелин је у повратку убијен на Сицилији, највероватније по Рицимеровом наређењу. Његов сестрић Јулије Непот је затим наследио власт над Далмацијом и одатле је 474. заузео западноримски трон уз подршку Византије.

Одоакар

Одоакар (лат. Odoacer; 435 — 493) је био човек који је срушио Западно римско царство. Последњег западно-римског цара Ромула Августула је свргао 4. септембра 476. године. Постао је први варварски краљ Италије иако је формално признавао власт византијског цара.

Римске царице

Следи списак римских царица, тј. супруга римских царева. Римљани нису имали титулу за овај положај већ су користили грчке титуле као што су: Августа, цезарица, базилица, аутократориса. Постојали су периоди када је било више царица (година четири цара, година пет царева, година шест царева, тетрархија...).

Западно римско царство није имало ниједну познату владајућу царицу.

Ромул Августул

Ромул Августул (око 463 — после 476) је био последњи западно-римски цар, син Орестов. Владао је између 28. августа 475. године и 4. септембра 476. године. Ромул Августул је углавном познат под ниподаштавјућим надимком Ромул Августул, иако је његово званично име било Ромул Август.

Ромул је био син Ореста, римског грађанина из Паноније, који је вероватно германског порекла. Назван је Ромул по своме деди по мајци, племићу из Норика. Орест је постао magister militum под царем Јулијем Непотом 475. године. Убрзо пошто је дошао на ту позицију, Орест је подигао устанак и освојио је Равену, престоницу Западног римског царства од 402. године. Јулије Непот је побегао у Далмацију. Орест није постао цар и поставио је на престо свог сина, који је тада био дете. Византија је тада третирала Западно римско царство као клијентску државу — тако су цареви Антемије и Јулије Непот постављени на престо од стране Лава I, византијског цара. Византија је гледала на Ореста као на узурпатора, па ни Ромула Августула никада није признала за цара.

Ромул је био само фигура, а стварну власт је имао његов отац. Неколико месеци пошто је дошао на власт, Орест је одбио да Херулима и неким другим плаћеницима додели земљу који су они тражили. То је изазвало побуну на чијем челу је био Одоакар. Орест је ухапшен близу Пјаченце 28. августа 476. године и одмах погубљен. Одоакар се затим упутио ка Равени, освојивши град и заробивши Ромула Августула. Млади цар је био приморан да абдицира, што се сматра легалним крајем Западног римског царства, будући да је Одоакар одбио да именује новог римског цара. Одоакар је постао стварни владар Италије.

Судбина Ромула после абдикације није позната. По једној верзији, Одоакар му је поштедео живот и чак му дао неки новац и послао га да живи код његових рођака у Кампанији. Изгледа да је 507. и 511. године Теодорик Велики потврдио годишње давање за Ромула и за његову мајку, мада није лако идентификовати овог Ромула са последњим римским царем.

После абдикације Ромула Августула, Сенат, Одоакар и Јулије Непот послали су делегацију код византијског цара Зенона. Одоакар је тражио да буде потврђен за вицекраља Италије. Сенат је тражио да Византија постави новог цара Западног римског царства, а Јулије Непот је тражио да поново добије круну. Зенон је одбио захтев сената, а захтев Одоакра је прихваћен да буде намесник под формалном владавином легитимног цара Јулија Непота. Новци са ликом Јулија Непота су били ковани у Италији тако све до 480. године. Но, то је била само формална страна. Јулије Непот никада није имао никакву стварну власт. После Непотове смрти, Одоакар је освојио Далмацију.

Списак римских царева

Следи списак римских царева од 31. године п. н. е. до 476. године н. е.

Средњи век

Средњи век обухвата историјски период од V до XV века. Ово раздобље у историји људског друштва и културе представља заокружену целину. То је раздобље почело падом Западног римског царства и окончало се ренесансом и раздобљем великих географских открића. Ратнички народ Хуна је 375. године из Азије продро у Европу. Они су покренули варварска племена. Почела је Велика сеоба народа. На згаришту Западног римског царства у V веку почеле су да ничу нове државе. Током VII и VIII века створена је снажна држава Арабљана. У развоју друштва XV век се сматра прекретницом. Средином XV века, тачније 1453. године, Турци су освојили Цариград и уништили остатке Византијског царства. Крајем XV века поморци су открили нови свет - амерички континент. На почетку средњег века, док Европу потреса сеоба народа, на америчком континенту се развила цивилизација Маја. У исто време у Азији настаје цивилизација Танг, у Кини. Средњи је век средње раздобље у класичној подели историје западног света, која се дели на стари, средњи и нови век. Само средњовековно раздобље може се поделити на рани, развијени и позни средњи век.Депопулација, деурбанизација, инвазије и сеобе народа, које су почеле током касне антике, наставиле су се током раног средњег века. Варварски освајачи, међу којима су доминирали разни германски народи, формирали су нова краљевства у остацима Западног римског царства. У 7. веку северна Африка и Блиски исток, који су некад припадали Источном римском царству, потпали су под власт Калифата, исламске државе. Премда су се у друштву и политичким структурама догодиле значајне промене, до потпуног раскида с антиком није дошло. На Истоку је преживело и као важна сила опстало Византијско царство. Византијска кодификација римског права, позната као Јустинијанов кодекс, на Западу је поновно откривена у северној Италији 1070. године и отад је вршила велики утицај током читавог средњег века. На Западу већина нових краљевстава инкорпорисала је оно мало преосталих римских државних установа. Основани су самостани као део покрета усмереног ка покрштавању „паганске Европе”. Франци су под каролиншком династијом накратко успоставили царство, које се крајем VIII и почетком IX века простирало на већем делу западне Европе. Међутим, то је царство касније подлегло притисцима унутарњих грађанских ратова и спољашњих инвазија — Викинзи су нападали са севера, Мађари с истока, а Сарацени с југа.

Током развијеног средњег века, који је почео након 1000. године, европска се популација знатно увећала, јер су технолошки и пољопривредни изуми омогућили процват трговине, а промена климе средњовековног топлог раздобља омогућила је повећање приноса усева. Кметство, тј. систем сељака организованих у село које властели дугује најам и натурални рад, те феудализам, тј. политички систем у којем витезови и ниже племство дугују војну службу својим господарима у замену за право закупа земљишта и племићких кућа, представљали су две темељне врсте организације друштва у развијеном средњем веку. Крсташи, први пут споменути 1095. године, означили су прве покушаје западноевропских хришћана да од муслимана војним путем поврате контролу над блискоисточном Светом земљом. Краљеви су постали поглавари централизованих држава и утицали на смањивање криминала и насиља, али и на све веће удаљавање од јединственог хришћанства. Теологија Томе Аквинског, слике Ђота из Бондоне, песништво Дантеа Алигијерија и Џефрија Чосера, путовања Марка Пола и архитектура готских катедрала, попут Шартра, спадају у изванредна достигнућа раздобља развијеног средњег века.

Позни средњи век обележиле су тешкоће и несреће, међу којима су били глад, куга и ратови, што је све утицало на значајно смањење броја становника западне Европе; између 1347. и 1350. црна смрт однела је животе око једне трећине Европљана. Црквени сукоби, јереси и шизма унутар хришћанске цркве одвијали су се упоредо с ратовима између различитих држава, грађанским сукобима и побунама сељака. Напредак на подручју културе и технологије трансформирао је европско друштво и означио крај средњег века и почетак раног новог века.

Флавије Орест

Флавије Орест (лат. Flavius Orestes; убијен 28. августа 476. године) је био западноримски државник и војсковођа који је, закратко, успео да на царски престо постави свог малолетног сина Ромула Августула.

Орест је био аристократског порекла, родом из Посавске Паноније (лат: Pannonia Savia). Његов отац Татул био је паганин и зет Ромула који је био великодостојник (лат: comes) у Западном римском царству. Могуће је да је Орест бар делимично био германског порекла.

Када је Панонија припала хунском краљу Атили, Орест је постао један од краљевих великодостојника. Атилу је служио као секретар (лат: notarius) од 449. до 452. године. Атила га је 449. слао у две дипломатске мисије у Цариград, престоницу Источног римског царства.

После Атилине смрти и распада краткотрајног хунског царства, Орест се поново јавља у изворима 475. када га је западноримски цар Јулије Непот поставио за врховног заповедника војске (лат: magister militum) и патриција. Већ 28. августа 475. Орест је покренуо побуну савезничких варварских одреда и заузео царску резиденцију у Равени, док је Јулије Непот побегао у родну Далмацију. Орест је тада за новог августа поставио свог дванаестогодишњег сина Ромула који је у традицији због своје младости остао запамћен под деминутивом Августул (мали август). Промену на западноримском престолу нису признали ни источноримски цар Зенон, ни његов противцар Василиск, али је грађански рат између ова два владара спречио да се источноримски двор умеша у преврат у Италији. Орестов режим није био признат у Далмацији и римском енклавама у северној Галији, јединим остацима Западног римског царства. Ипак, Орест је ковао новац са ликом свог сина у Арлу, Милану, Равени и Риму.

У августу 476. варварски одреди Скира, Херула и Торцилинга су затражили да им Орест подели земљу за насељавање у Италији. Како је Орест одбио да учини, уследила је побуна варварских војника коју је предводио Одоакар. Одакра су варвари извикали за свог краља 23. августа, а већ 28. августа Орест је ухваћен и погубљен код Пјаченце. Одоакар је затим заузео Равену, натерао Ромула Авгусула на абдикацију и интернирао га на имање у јужној Италији.

Хрватска

Хрватска (хрв. Hrvatska), званично Република Хрватска (хрв. Republika Hrvatska), унитарна је парламентарна република у средњој и југоисточној Европи, са излазом на Јадранско море. Главни град је Загреб, који чини једну од примарних подјела земље, заједно са још двадесет жупанија. Хрватска заузима површину од 56.594 km² и има 4,28 милиона становника.

Хрвати су на подручје данашње Републике Хрватске стигли у 6. вијеку. Током 8. вијека основали су двије кнежевине. Томислав је постао први краљ 925. године, уздигавши Хрватску у статус краљевине. Краљевина Хрватска је постојала скоро два вијека, достигавши свој врхунац током власти Петра Крешимира IV и Дмитра Звонимира. Хрватска је ушла у персоналну унију са Угарском 1102. године. Године 1527, суочена са османским освајањима, Цетински сабор је поставио Фердинанда I на хрватски пријесто. Током раног 19. вијека, дио земље који је освојила Француска је постао Илирске провинције, док је остатак у саставу Аустрије постао Краљевина Хрватска и Краљевина Славонија. Након завршетка Првог свјетског рата, 1918. године простор данашње Хрватске се налазио у саставу непризнате Државе Словенаца, Хрвата и Срба која се издвојила из Аустроугарске и затим се са Србијом ујединила у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Квинслишка Независна Држава Хрватска, која је настала уз подршку фашистичке Италија и нацистичке Њемачке, постојала је током Другог свјетског рата. Послије рата, Хрватска је постала конститутивна република Федеративне Народне Републике Југославије, уставно била је социјалистичка држава. Хрватска је 25. јуна 1991. године прогласина независност од СФРЈ, која је ступила на снагу 8. октобра исте године. Након отцјепљења отпочео је Рат у Хрватској, који је трајао четири године.

Хрватска је развијена земља са високим животним стандардом. Она је у међународним односима средња сила, чланица је Европске уније, Организације уједињених нација, Савјета Европе, Организације Сјеверноатлантског споразума, Свјетске трговинске организације и оснивач је Уније за Медитеран. Активан је учесник у мировним снагама ОУН, учествоала је у мисији НАТО-а у Авганистану и била је нестална чланица Савјета безбједности ОУН у периоду 2008—2009. Од 2009, интезивно је инвестира у инфраструктуру, нарочито у транспортне путеве и објекте дуж Паневропских коридора.

Услужни сектор домонира хрватском привредном, слиједи га индустријски сектор и пољопривреда. Међународни туризам је значајан извор прихода током љетног периода, смјештајући Хрватску на 18 позицију најпопуларнијих туристички одредница на свијету. Држава контролише дио привреде, са знатним владиним издацима. Најважнији трговински партнер Хрватске је Европска унија. Унутраши извори производе значајан дио енергије у Хрватској. Хрватска пружа социјалну заштиту, универзалну здравствену заштиту и бесплатно основно и средње образовање, уз подршку културе кроз разне институције и корпоративне инвестиције у медије и издалаштво.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.