Јулијански календар

Јулијански календар или стари календар је увео Јулије Цезар 46. п. н. е. године и представља реформу и замену за римски календар. Едиктом је ступио на снагу 1. јануара 45. п. н. е. године и био је предоминантан календар у римском свету, већем делу Европе и европским колонијалним насељима у Америкама, све док није замењен новим грегоријанским календаром који је прогласио папа Гргур XIII 1582. године. Претходно је замењен на Балкану, Малој Азији, Блиском истоку и Северној Африци Источноромејским (византијским) календаром 988. године за време владавине Василија Другог. На првом васељенском сабору у Никеји 325. године хришћанска црква је прихватила јулијански календар за свој званичан календар. Математички образац (алгоритам) календара представља решење хеленистичког астронома Сосигена из Алекандрије, који је под утицајем грчке краљице Египта Клеопатре VII усвојио Јулије Цезар, по којем календар и носи име. Јулијански календар има регуларну годину која садржи 365 дана сврстаних у 12 месеци. Преступни дан се придодаје у фебруару сваке 4. године. Јулијанска година просечно је дуга 365,25 дана.

Рачунање времена

Дужина трајања године у јулијанском календару износи просечно 365,25 дана што се постиже убацивањем једног додатног дана сваке четврте године и на тај начин се приближава временском периоду за који Земља обиђе око Сунца, односно орбиталном периоду Земље који износи тачно 365,2564 дана. Јулијанска година нешто је дужа од тропске, а ова разлика акумулира се на један дан сваких 128 година.

По јулијанском календару, свака година чији је број дељив са четири је преступна и садржи 366 дана, док остале садрже 365 дана. Након увођења јулијанског календара 45. п. н. е. најпре је, грешком, свака трећа година била преступна. Преступне су биле следеће године: 45. п. н. е., 42. п. н. е., 39. п. н. е., 36. п. н. е., 33. п. н. е., 30. п. н. е., 27. п. н. е., 24. п. н. е., 21. п. н. е., 18. п. н. е., 15. п. н. е., 12. п. н. е., 9. п. н. е., 8, 12. и надаље свака четврта.

Пошто је грешка касније уочена, император Август је наредио да се избаце све преступне године између 9. п. н. е. и 8. н. е. чиме је заслужио да један месец (август) понесе његово име.

Треба имати у виду да се у ово време године нису бројале од рођења Исуса Христа, већ од оснивања Рима 753. п. н. е. те је срећна случајност што су за преступне године узете баш оне дељиве са четири бројано од Христовог рођења.

Јулије Цезар првобитно је одредио да сви непарни месеци имају по 31 дан, а парни по 30, осим фебруара који је у простој години имао 29 дана, а 30 у преступној. Месеци су се звали: Januarius, Februarius, Martius, Aprilis, Maius, Junius, Quintilis, Sextilis, September, October, November и December. Године 44. п. н. е. месец Quintilis преименован је у Julius (данашњи јул) у славу Јулија Цезара. Године 8. п. н. е. одлучено је да се један месец назове именом императора Августа, и пошто је он највише ратних победа однео у месецу Sextilis-у, овај месец назван је по њему август. Али, пошто је тај месец имао 30 дана, а Цезаров месец јул 31 дан, Августу се није свиђало да његов месец има мање дана од цезаровог, па је узео један дан из фебруара, који је ионако имао мање дана од осталих месеци, и пребацио га у август. Пошто су сада постојала три узастопна месеца од по 31 дана, Август је од септембра узео један дан и пребацио га у октобар, а из новембра у децембар. Тада су успостављене данашње дужине трајања месеци.

Јулијански календар није био савршен и његова разлика у односу на тропску годину се повећава за један дан сваких 128 година. То је касније увиђено, па је на сабору у Никеји 325. године одлучено да се из календара избаце 3 дана која представљају акумулирану разлику. Пошто је Јулијански календар и даље остао непромењен, разлика се до 16. века акумулирала на 10 дана. Када су ово уочили, астрономи су одлучили да израде нови календар који ће бити усаглашен са тропском годином. То је постигнуто увођењем грегоријанског календара.

Прелазак на грегоријански и Миланковићев календар

Док је Римокатоличка црква одмах прешла на коришћење грегоријанског календара, протестантске цркве су једно време одбијале да усвоје „папски“ календар. Постепено су, пре свега ради лакше трговине, прелазиле на грегоријански календар, али не у исто време. Тако су Мигел де Сервантес и Вилијам Шекспир умрли 23. априла 1616. године, али Сервантес по грегоријанском, а Шекспир по јулијанском календару.

Током 20. века, практично све православне земље, прешле су на употребу грегоријанског календара (у световне сврхе). Њихове православне цркве нису желеле да користе „католички“ календар, већ су тражиле усвајање новог календара који би био прецизнији од грегоријанског. Тако је на Свеправославном конгресу, 30. маја 1923. године усвојен Миланковићев календар. Међутим, како су све православне цркве аутокефалне, неке су цркве задржале употребу јулијанског календара (између осталих и СПЦ, иако је за нови календар усвојен њен предлог).

Српска православна црква, која је била предлагач новог календара који усвојен на конгресу 1923. године, и даље користи јулијански календар. После конгреса, СПЦ је Миланковићев календар начелно прихватила за употребу, али је његову примену била одложила. Одлуку о примени овог календара СПЦ није касније донела и у употреби је и даље јулијански календар.[1]

Православне цркве које су прешле на Миланковићев календар:

Православне цркве које и даље користе јулијански календар:

Неке православне цркве користе оба календара:

Јулијански календар користе и неканонске цркве: све старокалендарске цркве, Македонска православна црква, Украјинска аутокефална црква итд.

У Краљевини СХС, „нови“ грегоријански календар званично је прихваћен Законом о изједначавању старог и новог календара од 10. јануара 1919. године,[2] објављеном у првом броју „Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“.[3] Овим законом одређено је да у целој држави на дан 15. јануара 1919. године по „старом“ престаје да важи стари календар и да се даном 28. јануара 1919. године[4], уводи рачунање времена по „новом“ календару. Држава је усвојила грегоријански календар у време када није постојао Сабор СПЦ, па је тако СПЦ остала на старом календару.[5]

За време и после Првог светског рата, осим Краљевине СХС, јулијански календар у ванцрквеној примени напустиле су и Бугарска, Грчка, Румунија и Русија.[5]

Васкрс

Без обзира на то да ли су прешле на грегоријански или Миланковићев календар, православне цркве и даље користе некориговане таблице епакта за рачун датума Васкрса. Тако се у случају Грчке православне цркве прослава Божића поклапа са грегоријанском (католичком и протестантском) прославом, док се датум прославе Васкрса поклапа са осталим православним црквама.

Види још

Референце

  1. ^ Мирјана Петровић, Зашто није примењен календар Милутина Миланковића, Флогистон бр. 12, Београд, 2002
  2. ^ Државни и верски празници у војсци Кнежевине и Краљевине Србије, Капетан Миљан Милкић, Институт за стратегијска истраживања, Београд, Војноисторијски-гласник бр. 1-2 (2007), фуснота стр. 7, УДК 394.26:355.1(497.11)“1839/1918”; Службене новине број 1 од 12. јануара 1919. године, (093.2)
  3. ^ Службни гласник: О нама - 1919, Приступљено 14. 11. 2012.
  4. ^ [http://static.astronomija.co.rs/kalendar/knjiga/razlike.htm Календар: разлике у датумима између јулијанског и грегоријанског календара, октобар 2002] Архивирано на сајту Wayback Machine (децембар 22, 2012) (на језику: енглески), Приступљено 14. 11. 2012.
  5. 5,0 5,1 Срби и Југославија – држава, друштво, политика, Институт за новију историју Србије: Васељенска Патријаршија, СПЦ и црквене реформе између два светска рата, Др Радмила РАДИЋ, Београд (2007), стр. 71. ISBN 978-86-7005-055-6.., Приступљено 14. 11. 2012.

Спољашње везе

1. јануар

1. јануар је први дан календарске године у јулијанском и у Грегоријанском календару. Овде се календарска година односи на редослед којим су месеци приказани, од јануара до децембра. Први дан средњовековне јулијанске године је био обично неки други дан, а не 1. јануар. Овај дан је усвојен као први дан јулијанске године од стране свих западноевропских земаља изузев Енглеске између 1450. и 1600. године. Грегоријански календар објављен 1582. године није одређивао да 1. јануар буде Новогодишњи дан, нити први дан своје бројане године. Иако је Енглеска почињала своју бројану годину 25. марта (Дан даме или Дан објављивања), између 13. века и 1752, 1. јануар се називао Новогодишњи дан, и био је, са Божићем и повремено Дванаестом ноћи, празник када су се размењивали поклони. Остаје још 364 дана у години (365 у преступним).

19. јануар

19. јануар је деветнаести дан у години у Грегоријанском календару. 346 дана (347 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

1919

1919. је била проста година.

2. септембар

2. септембар (2.9.) је 245. дан у години по грегоријанском календару (246. у преступној години). До краја године има још 120 дана.

25. август

25. август (25.08.) је 237. дан у години по грегоријанском календару (238. у преступној години). До краја године има још 128 дана.

30. фебруар

30. фебруар се појављује у неким календарима, насупрот грегоријанском календару, где фебруар има само 28 или 29 дана.

Бадњи дан

Бадњи дан се прославља 24. децембра (односно 6. јануара по грегоријанском календару за цркве и вернике који прате јулијански календар), дан уочи Божића, и део је божићних обичаја. Назив Бадњи дан је добио по бадњаку који се на тај дан сече и пали.

Бадњи дан и Божић су нераздвојни, не само зато што долазе један после другог, већ и зато што се допуњавају схватањима и обичајима које народ везује за њих.

Бадњидан је последњи дан Божићног поста. Дан који му претходи је Туциндан.

Брестовска унија

Брестовска унија представља покушај уједињења Католичке и Православне цркве (1595—1596) на територији пољско-литванске уније. Према одлукама уније, Православна црква Украјине признала је папу као врховног црквеног поглавара и раскинули су односе са московском патријаршијом. После стварања уније дошло је до немира и дељења цркве у Украјини на унијатску (Гркокатоличку) и на Православну цркву.

Украјинска Гркокатоличка црква није постојала све до 1595. године. На том подручју је у средњем веку постојала Кијевска Русија, која је примила хришћанство од православне Византије. Након монголских упада, седиште Цркве се преселило из Кијева у Владимир 1299. године. Кијевска митрополија се до 1326. сели у Москву, а 1328. мења име у Московска митрополија. Црква се 1453. поделила на Московску и Кијевску митрополију. Западна Украјина је постала део Пољско-литванске уније. Пољска је била под утиском контрареформације па је ојачала католички притисак у Украјини. Свештенство у Украјини је било под црквеном влашћу из Москве.

Уследио је велики притисак, па су делови црквене хијерархије митрополије Кијева-Халича и целе Украјине започели преговоре са Католичком црквом и римским папом Клементом VIII током 1595. године. Сагласили су се са се задржи већина православних обичаја да би се унија што лакше прихватила. Тако је задржан јулијански календар. Унија је проглашена 1596. на црквеном сабору у данас белоруском граду Бресту. Унију је подржавао пољски краљ Сигисмунд III Васа, али унији се опирала већина епископа, истакнутих племића у Украјини и козаци.

Чим је проглашена унија избили су протести сељака и козака, већине свештенства и дела феудалаца. Циљ уније је био да се уништи Православље на подручју Пољско-литванске уније и да се разбију културне и верске везе Украјинаца и Руса. Као резултат противљења унији дошло је до поделе па се Украјинска православна црква и деловима Белорусије поделила на православну и на гркокатоличку, познату као унијатску. Након проглашења уније основана је Унијатска Украјинска Гркокатоличка црква. Следбеници уније називају се унијати. Због немира седиште Гркокатоличке цркве се преселило из Кијева у Вилњус.

Грегоријански календар

Грегоријански календар или нови календар је најкоришћенији календар на свету. Као модификација јулијанског календара, први га је предложио калабријски доктор Алојзије Лили, а прогласио га је 1582. године папа Гргур XIII, по коме је добио име, путем папске буле Inter gravissimas. Његове године се броје од године рођења Исуса Христа.

Грегоријански календар је уведен пошто је просечна година у јулијанском календару била незнатно дужа у односу на тропску годину, изазивајући да пролећна равнодневница полако иде уназад у календарској години, као и лунарни календар који се користио за одређивање датума Ускрса.

Грегоријански календар је решио ове проблеме избацивањем извесног броја дана, да би се календар вратио у синхронизацију са годишњим добима, односно, тропском годином, и малим скраћивањем просечног броја дана у календарској години, избацивањем три јулијанске преступне године сваких 400 година.

Механизам са Антикитере

Механизам са Антикитере је уређај за који се верује да је антички механички калкулатор (такође се описује као први „механички рачунар“) који је служио за рачунање астрономских позиција. Открио га је 1901. године ловац на морске сунђере у олупини потопљеног трговачког брода код грчког острва Антикитера, између Китере и Крита. 17. маја 1902. је тадашњи управник Археолошког музеја у Атини, археолог Валериос Стаис први открио његову намену приметивши да уређај има уграђен точак са видљивим натписима астрономских термина. Датиран је у 82. п. н. е. Анализе текста пронађеног уз механизам сугеришу да је апарат коришћен 15-20 година пре тога. Технолошки артефакти сличне сложености нису се појављивали наредних хиљаду година.Димензије механизма су 33 cm (висина), 17 cm (ширина) и 9 cm (дебљина). Направљен је од бронзе и смештен у оквир од дрвета. На њему је исписан текст од око 3.000 слова, који је дешифрован у последњих пар година. Текст је нека врста упутства за употребу, са одељцима о астрономији, географији и механици. Остаци механизма са Антикитере се чувају у Националном археолошком музеју у Атини.

Британски научник и историчар Дерек де Сола Прајс објавио је 1952. године рад у којем је објаснио астрономску намену овог механизма. Он је закључио да Антикитера механизам представља симулатор кретања планета око Сунца и да се може назвати првим аналогним рачунаром.

Апарат има 30 сачуваних зупчаника (претпоставља се да их је укупно било 37). Зуби зупчаника имају облик једнакостраничног троугла. Датум би се у машину унео механички, а апарат би дао податке о положају Сунца, Месеца и друге астрономске податке. Није још извесно да ли се механизам заснивао на геоцентричном или хелиоцентричном принципу. Имао је 3 главна кружна индикатора, један напред, и два позади. Предњи индикатор је био подељен на секторе месеци године египатског календара. Унутар њега, постојала је подела са грчким симболима зодијака. Јулијански календар је уведен у употребу 50-100 година после настанка овог апарата. Спреда су постојале бар три казаљке, једна за датум, а друге две као индикација положаја Сунца и Месеца. Механизам је дизајниран тако да узима у обзир променљиву угаону брзину Месеца и приказује његове фазе на сферном моделу.

Правило судњег дана

Правило судњег дана или алгоритам судњег дана је начин на који може да се израчуна дан недеље према задатом датуму. Он ради са перпетуелним календаром јер се Грегоријански календар понавља на сваких 400 година.

Овај алгоритам који се служи умним рачунањем је осмислио Џон Конвеј пошто је добио инспирацију из рада са перпетуалним календаром Луиса Керола. Алгоритам користи чињеницу да свака година има одређен дан недеље (судњи дан) на који „падају“ одређени датуми који се лако памте, на пример 4.4. 6.6. 8.8. 10.10. 12.12. и последњи дан фебруара увек завршавају на исти дан у било кој години. Примена ово алгоритма садржи три корака:

Одредити „усидрен дан“ века

Користи тај дан да се израчуна судња година

Изабери најближи датум од оних који се лако памте (4.4. 6.6. 8.8. 10.10. 12.12.), и изброј дане по модулу 7 између тог датума и датума за који се питамо на који дан недеље пада. Ова техника може да се примени и на Грегоријански календар нове ере или Јулијански календар, иако ће њихови судњи дани понекад бити различити дани године.

Пошто овај алгоритам гледа на дане као бројеве модулиране са 7, Џон Конвеј је предложио се дани недеље зову (на енглеском) "Noneday" или "Sansday" (за недељу), "Oneday", "Twosday", "Treblesday", "Foursday", "Fiveday", и "Six-a-day". Постоји неколико језика као нпр португалски или галицијски који заснивају нека имена недеље по љиховој позицији у недељи.

Алгоритам је довољно једноставан за било кога са невеликим знањем аритметике да у глави ради са овим алгоритмом. Конвеј обично може да да тачан одговор у мање од две секунде. Да би побољшао своју брзину, он вежба календарска рачунања на свом рачунару, који је испрограмиран да га пита за насумичне дане сваки пут га почне да га користи.

Прокламација о присаједињењу 1913.

Прокламација о присаједињењу ослобођених области Краљевини Србији (или Проглас о присаједињењу јужних крајева) документ је који је краљ Петар I Карађорђевић потписао и свечано објавио у недељу, 7. септембра 1913. године у Рибарској Бањи код Крушевца.

Прокламација је директна последица одредби Букурешког мира (10. август 1913. године) којим је окончан Други балкански рат.

Овај документ се састоји из два дела: први део у коме се краљ обраћа српском народу и други део у коме се краљ обраћа народу ослобођених и присаједињених области.

Краљ Петар је иначе врло често посећивао Рибарску Бању због лечења реуме. Приликом тих посета био је смештен на првом спрату виле „Србија”.

Убрзо након доношења ове Прокламације, решењима Владе у ослобођеним областима су уведени царински прописи и трговински уговори (27. август/9. септембар 1913), поштански, телефонски и телеграфски прописи (29. август/11. септембар 1913) и прописи о таксама (4/17. септембар 1913). Успостављен је и нормализован железнички саобраћај у ранијим границама и ослобођеним областима (13/26. октобар 1913) и уведени поједини прописи Устава Краљевине Србије од 1903. године (20. новембар/3. децембар 1913). Министарство унутрашњих дела је донело распис о личним исправама и пасошима за кретање у ослобођеним областима Србије (23. новембар/6. децембар 1913). То је настављено и у 1914. години.Оригинал Прокламације се налази у Архиву Србије и носи датум 25. август 1913. године, јер је тада у Србији још увек био у употреби стари – Јулијански календар.

У Рибарској Бањи је 2006. године постављена спомен-плоча на месту на коме је краљ Петар потписао Прокламацију. На спомен-плочи је исписан текст: "На овом месту 25. августа 1913. године Његово Величанство Краљ Петар Први Карађорђевић потписао је Декларацију о повратку Косова и Метохије матици, Краљевини Србији. Рибарска Бања, 2006. године". Мермерна спомен-плоча (димензија 80х60 cm) налази се на бедему испод виле "Славонија" (непосредно иза виле "Далмација"), у подножју степеница које се ка истоку пењу према вили "Црна Гора“.

Прокламација је објављена у „Српским новинама“, тадашњем службеном гласилу Краљевине Србије и то: први део у броју 186. од 1913. године у уторак, 27. августа 1913. године (по старом календару), a други део у броју 187. од 1913. године у среду, 28. августа 1913. године (по старом календару).

Први део Прокламације објавила је и „Политика“ у среду, 28. августа 1913. године (по старом календару), бр. 8457.

Иначе, тих дана су такође у Рибарској Бањи потписани укази о разним разрешењима и именовањима у полицији (20. август/2. септембар 1913) и војсци (24. август/6.септембар 1913). Истом приликом основан је „Вардарски дивизијски војни суд” као првостепени војни суд са седиштем у Скопљу у коме је већ раније био смештен Штаб Вардарске дивизијске обласне команде (24. август/6.септембар 1913).

Рачунање датума Ускрса

Рачунање датума Ускрса је начин одређивања датума покретног хришћанског празника ускрса. На западу се означава речју computus, што је латински израз за термин рачунање. Овај назив хришћанска црква употребљава још од раног средњег века.

Према канонском правилу, Ускрс се слави прве недеље након четрнаестог дана лунарног месеца (што одговара пуном месецу) који пада на 21. март или после њега (номинално на дан пролећне равнодневнице). Да би одредиле тачан датум празника, хришћанске цркве су изабрале метод дефинисања израчунатог „црквеног“ пуног месеца, уместо да одреде датум посматрањем месеца, као што су у то време чинили Јевреји.

Датуми православног ускрса обично падају између 4. априла и 5. маја.

Ревидирани јулијански календар

Ревидирани јулијански календар, познат као Мелетијин календар и Новојулијански календар, уопштени је назив за усвојену редакцију новог календара на свеправославном Конгресу на челу са васељенским патријархом Мелетијом IV одржаним у Цариграду 1923. године, а која је предложена од Милутина Миланковића, тада професора небеске механике на Београдском Универзитету. Верификацију ове одлуке су извршили поједини Синоди православних цркава, док су је друге одложиле због сложених верско-политичких околности у њиховим земљама. Календар се као грађански календар не налази у званичној употреби ни у једној држави у свету. Нов календар су прихватиле Цариградска патријаршија, Александријска, Антиохијска, Грчка, Кипарска, Румунска и Бугарска православна црква. Сматра се да данас око 50 милиона верника у свету користи Мелетијин календар.

Руска православна црква

Руска православна црква (рус. Русская православная церковь) или Московски патријархат (рус. Московский патриархат) јесте помјесна и аутокефална црква са достојанством патријаршије. Налази се на петом мјесту у диптиху.

На њеном челу стоји патријарх московски и све Русије.

Хронологија радничког покрета и СРПЈ(к) 1919.

Хронолошки преглед важнијих догађаја везаних за Раднички покрет Југославије и Социјалистичку радничку партију Југославије (комуниста) (СРПЈ (к)) (касније Комунистичка партија Југославије — КПЈ), као и општа политичка дешавања која су се догодила у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца током 1919. године.

Напомена: Почетком 1919. године на територији читаве Краљевине Срба Хрвата и Словенаца уведен је Грегоријански календар, чиме је усаглашен календар — пошто се на територији данашње Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Војводине користио Грегоријански, а на територији данашње Србије (без Војводине), Црне Горе и Македоније Јулијански календар. Нови календар уведен је 27. јануара, односно 14. јануара по старом календару.

Хронологија радничког покрета код јужнословенских народа од 1900. до 1904.

Хронолошки преглед важинијих догађаја везаних за раднички и социјалистички покрет код јужнословенских народа који су се догодили од 1900. до 1904. године. Хронологија се бави догађајима на подручју бивше Југославије (тада: Аустроугарске монархије, Османлијског царства, као и независних држава Србије и Црне Горе), као и општим догађајима везаним за међународни раднички покрет и јужнословенске народе.

Напомена: За догађаје који су се одигравали на територији Србије и Црне Горе, где је до 1919. године био на снази стари календар, односно јулијански календар, у загради се налази датум по старом календару.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.