Јудаизам

Јудаизам (од латинског Iudaismus, изведено из грчког Ἰουδαϊσμός [Ioudaïsmós], оригинално од хебрејског יהודה [Yehudah] = „Јудеја“;[1][2] у хебрејском יהדות [Yahadut], препознатљиве карактеристике јудејског народа)[3] је античка монотеистичка аврамска религија, са Тором као својим фундаменталним текстом (која је део већег текста познатог као Танах или Хибру Библија), и суплементарном оралном традицијом представљеном у виду каснијих текстова, као што су Мидраш и Талмуд. Јудаизам обухвата религију, филозофију, културу и начин живота јеврејског народа.[4] Религиозни Јевреји сматрају да је јудаизам израз заветног односа који је Бог успоставио са децом Израела.[5] Са од 14,5 до 17,4 милиона припадника широм света,[6] Јудаизам је десета по величини религија у свету.

Јудаизам обухвата широку колекцију текстова, пракси, теолошких позиција, и облика организације. У оквиру Јудаизма постоји мноштво праваца, већина којих је проистекла из Талмудског јудаизма, који сматра да је Бог открио своје законе и заповести Мојсију на планини Синају у облику писане и оралне Торе.[7] Историјски, ову тврдњу су оспоравале разне групе као што су Садукеји и представници хеленистичког јудаизма током периода другог храма; Караити и Шобети током раног и касног средњевековног периода;[8] као и сегменти модерних неортодоксних деноминација. Модерне гране јудаизма, као што је хуманистички јудаизам могу да буду нетеистичке.[9] У данашње време су највећи јеврејски религиозни покрети: ортодоксни јудаизам (харедни јудаизам и модерни ортодоксни јудаизам), конзервативни јудаизам и реформистички јудаизам. Главни извори разлика између ових група су њихови приступи јеврејском закону, ауторитету рабинске традиције, и значају државе Израела.[10] Ортодоксни јудаизам тврди да су Тора и јеврејски закон божанског порекла, вечни и непроменљиви, и да их треба строго следити. Конзервативни и реформистички јудаизам су либералнији. Позиција конзнервативног јудаизма је да генерално промовише „традиционалније“ интерпретације захтева јудаизма него реформистички јудаизам. Типична реформистичка позиција је да се јеврејски закон треба сматрати општим сетом смерница, пре него сетом ограничења и обавезе чије поштовање је обавезно за све Јевреје.[11][12] Историјски, специјални судови су спроводили јеврејски закон. У данашње време, ти судови још увек постоје, мада је практиковање јудаизма углавном добровољно.[13] Ауторитет у погледу теолошких и правних питања не припада једној особи или организацији, него су то свети текстови и рабини и учењаци који их интерпретирају.[14]

Историја јудаизма обухвата више од 3.000 година.[15] Јудаизам вуче своје корене као структурирана религија са Средњег истока из бронзаног доба.[16] Јудаизам се сматра једном од најстаријих монотеистичких религија.[17][18] Хебреји и Израелити су називани „Јеврејима“ већ у каснијим књигама Танаха, као што је књига о Јестири, при чему је термин Јевреји заменио назив „деца Израела“.[19] Јудаистички текстови, традиције и вредности су снажно утицали на касније аврамске религије, укључујући хришћанство, ислам и бахаи веру.[20][21] Многи аспекти јудаизма су исто тако директно или индиректно утицали на световну западну етику и грађанско право.[22]

Јевреји су етнорелигиозна група[23] која обухвата оне који су рођени као Јевреји и оне који су преобраћени у јеврејску веру. Године 2015, јеврејска популација у свету је процењена на око 14,3 милиона, или око 0,2% укупне светске популације.[24] Око 43% свих Јевреја борави у Израелу и око 43% живи у Сједињеним Државама и Канади, док најваћи део остатка популације живи у Европи. Остале мањинске групе су расуте широм Јужне Амероке, Азије, Африке, и Аустралије.[24]

Judaica
Јудаика (у смеру казаљке на сату, од горе): шабатни свећњаци, посуда за прање руку, чумаш и танак, тора показивач, шофар и етрог

Дефинишуће карактеристике и принципи вере

Јудаизам проповеда веру у једног, бестелесног и само духовног Бога, оца свих људи.[3] Овај Бог представља свеукупност моралних савршенстава и од људи захтева љубав и праведност. Име овог Бога је Јахве (или Јехова) и због светости га није дозвољено изговарати. Јеврејска религиозност испољава се у послушности према „божанском закону“. Овај закон садржан је у Старом завету, односно у хебрејској Библији. Стари завет је синтетизован рукопис од 46 књига, канонизован у Јавнеу (Јамнији) око 90. године нове ере који је настајао скоро читав миленијум. Писан је на хебрејском и делимично на арамејском језику. Говори о историји, идејним и друштвеним борбама јеврејског народа. Уједно то је и збирка верских и правних прописа. Стари завет дели се на три основне групе:

(1) Закон (садржи Петокњижје – Пет књига Мојсијевих: Књигу постања, Књигу изласка, Левитски законик, Књигу бројева и Поновљени закон),

(2) Пророци (садржи: Прве пророке и Последње пророке), и

(3) Списи (Псалми, Књига о Јову, Приче Соломонове, Прва и Друга књига дневника, Јездријина и Немијина књига, Књига о Рути, Песма над песмама, Књига проповедника, Плач Јеремијин, Књига пророка Данила).

Многи истраживачи сматрају да је Стари завет претходна фаза у развоју хришћанске религије која је изложена у Новом завету.

Поред Торе за верски живот Јевреја посебно је важан Талмуд (хебрејски: учење). Талмуд је велика јеврејска збирка после-библијских тумачења Старог завета, обредних правила, правних прописа, прича и изрека.

Састоји се из два дела:

  • Мишна (текст учења) и
  • Гемара (објашњење учења).

Постоје два Талмуда:

  • Јерусалимски талмуд (приређен око 650. године нове ере) и
  • Вавилонски талмуд (приређен око 500. године).

За ортодоксног Јеврејина обавезан је и велики број обредних прописа и прописа о чистоћи и исхрани.

Оснивач јеврејске религије је Мојсије (хебрејски: Моше, око 1225. п. н. е.). Практично једини извор за упознавање Мојсијевог живота, рада и учења је Библија, односно Стари завет. Мојсије је био јеврејски вођа и законодавац који је Јевреје ослободио египатског ропства и на гори Синају дао им две таблице - законе који су постали основ јеврејске религије. Мојсије заузима прво место међу оснивачима религија, пошто њему у прилог иде хронолошко првенство: Заратустра, Буда, Конфучије, Исус и Мухамед појавили су се тек много векова после њега. Према Библији, Мојсије је чувајући стоку на божијој планини Хереб видео у жбуну Бога (Јахве) који му је дао моћ да врши чудесна дела и поверио му мисију - да се врати својим племенима и ослободи их од ропства.

Синагога (грчки: скупштина, окупљање) је зграда у којој се обављају верске активности у јудаизму.

Рабин (хебрејски: мој учитељ) је јеврејски свештеник, поглавар верске општине. Статус рабина стиче се дугогодишњим изучавањем Библије и Талмуда.

Јеврејски празници

  • Шабат - свети дан мировања - најважнији благдан,
  • Рош Хашана - Нова година - годишњица стварања света,
  • Јом Кипур - дан помирења и покајања,
  • Сукот - благдан колиба,
  • Ш'мини Ацерет и Симхат Тора - обнављање круга читања Торе,
  • Ханука - благдан светлости,
  • Ту би-ш-ват - нова година дрвећа,
  • Пурим - благдан избављења,
  • Песах - благдан ослобођења,
  • Јом ха-Шоа - дан сећања на жртве холокауста,
  • Јом ха-Ацмаут - дан државе Израел,
  • Јом Јерушалајим - дан града Јерусалима,
  • Шавуот - благдан примања Торе.

Распрострањеност

Данас на свету има између 15 и 18 милиона припадника ове религије.[6] Велики део њих живи у САД, око пет милиона живи у Израелу, а остатак у свим земљама света (нарочито Француској и Русији). Њихови обичаји, њихов начин живота, чак и изговор хебрејског језика могу се разликовати, али Жидови су један народ уједињен заједничким прецима; патријасима Абрахамом, Изаком (Yitzhak) и Јаковом (Jaakov).

Антијудаизам

Верска нетрпељивост према јудаизму као религији назива се антијудаизам, који представља верску компоненту антисемитизма. Екстремни облик антијудаизма, који се испољава у виду отворене мржње према јудаизму као религији, назива се мизојудаизам. Прва сведочанства о религијској нетрпељивости према јудаизму потичу још из античког доба, када су следбеници појединих политеистичких религија и култова предузимали разне репресивне мере против монотеистичког јудаизма. Након освајања Јерусалима, Римљани су 70. године н. е. разорили Јерусалимски храм, као средишње култно место јудаизма. Иако је рано хришћанство било блиско повезано са јудаизмом, у појединим хришћанским срединама је такође дошло до успона антијудаизма, па чак и екстремног мизојудаизма, што је током средњег века довело до принудног преверавања, верских прогона, гетоизације и погрома.[25]

Током Средњег века, следбеници јудаизма су под муслиманском влашћу углавном уживали верску толеранцију,[26] мада је било повремених прогона и насиља, као што су Алмохадски прогони.[27]

Види још

Референце

  1. ^ „The Bible and Interpretation”.
  2. ^ „Oxford Dictionaries – Dictionary, Thesaurus, & Grammar”.
  3. 3,0 3,1 Shaye J.D. Cohen 1999 The Beginnings of Jewishness: Boundaries, Varieties, Uncertainties, Berkeley: University of California Press; pp. 7.
  4. ^ Jacobs, Louis (2007). „Judaism”. Ур.: Fred Skolnik. Encyclopaedia Judaica. 11 (2d изд.). Farmington Hills, Mich.: Thomson Gale. стр. 511. ISBN 978-0-02-865928-2. »Judaism, the religion, philosophy, and way of life of the Jews.«
  5. ^ „Knowledge Resources: Judaism”. Berkley Center for Religion, Peace, and World Affairs. Архивирано из оригинала на датум 27. 08. 2011. Приступљено 22. 11. 2011.
  6. 6,0 6,1 14.3 million (core Jewish population) to 17.4 million (including non-Jews who have a Jewish parent), according to: 14–14.5 million according to:
  7. ^ „What is the oral Torah?”. Torah.org. Приступљено 22. 8. 2010.
  8. ^ „Karaite Jewish University”. Kjuonline.com. Архивирано из оригинала на датум 25. 08. 2010. Приступљено 22. 8. 2010.
  9. ^ „Society for Humanistic Judaism”. Shj.org. Приступљено 22. 8. 2010.
  10. ^ „Jewish Denominations”. ReligionFacts. Приступљено 22. 8. 2010.
  11. ^ „Reform Judaism”. ReligionFacts. Приступљено 22. 8. 2010.
  12. ^ „What is Reform Judaism?”. Reformjudaism.org. Приступљено 22. 8. 2010.
  13. ^ Britannica, Encyclopædia. „Britannica Online Encyclopedia: Bet Din”. Britannica.com. Приступљено 22. 8. 2010.
  14. ^ „Judaism 101: Rabbis, Priests and Other Religious Functionaries”. Jewfaq.org. Приступљено 22. 8. 2010.
  15. ^ Mindell 2009, стр. 224
  16. ^ „History of Judaism until 164 BCE”. History of Judaism. BBC.
  17. ^ „Religion & Ethics – Judaism”. BBC. Приступљено 22. 8. 2010.
  18. ^ Religion: Three Religions, One God PBS
  19. ^ Settings of silver: an introduction to Judaism pp. 59 by Stephen M. Wylen. Paulist Press.2000.
  20. ^ Busse 1998, стр. 63–112
  21. ^ Zeitlin 2007, стр. 92–93
  22. ^ Jewish Contributions to Civilization: An Estimate (book)
  23. ^ See, for example, Deborah Dash Moore, American Jewish Identity Politics, University of Michigan Press, (2008). pp. 303; Ewa Morawska, Insecure Prosperity: Small-Town Jews in Industrial America, 1890–1940, Princeton University Press, (1999). pp. 217; Peter Y. Medding, Values, interests and identity: Jews and politics in a changing world, Volume 11 of Studies in contemporary Jewry, Oxford University Press, (1995). pp. 64; Ezra Mendelsohn, People of the city: Jews and the urban challenge, Volume 15 of Studies in contemporary Jewry, Oxford University Press, (1999). pp. 55; Louis Sandy Maisel, Ira N. Forman, Donald Altschiller, Charles Walker Bassett, Jews in American politics: essays, Rowman & Littlefield, (2004). pp. 158; Seymour Martin Lipset, American Exceptionalism: A Double-Edged Sword, W. W. Norton & Company, (1997). pp. 169.
  24. 24,0 24,1 „World Jewish Population 2015”. Приступљено 8. 8. 2016.
  25. ^ Langmuir 1993
  26. ^ Cohen, Mark R. "The Neo-Lachrymose Conception of Jewish-Arab History." Tikkun 6.3 (1991)
  27. ^ Amira K. Bennison and María Ángeles Gallego. "Jewish Trading in Fes On The Eve of the Almohad Conquest." MEAH, sección Hebreo 56 (2007), 33–51

Литература

  • Langmuir, Gavin (1993). History, religion, and antisemitism. University of California Press. ISBN 978-0-520-07728-7.
  • Zeitlin, Irving M. (2007). The Historical Muhammad. Polity. стр. 92—93. ISBN 978-0-7456-3999-4.
  • Busse, Heribert (1998). Islam, Judaism, and Christianity: Theological and Historical Affiliations. Markus Wiener Publishers. стр. 63—112. ISBN 978-1-55876-144-5.
  • Mindell, David P (2009). The Evolving World. Harvard University Press. стр. 224. ISBN 978-0-674-04108-0.
  • Raphael, Marc Lee (2003). Judaism in America. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-12060-9.
  • Neusner, Jacob; Avery-Peck, Alan (2001). The Blackwell Reader in Judaism. Wiley. ISBN 978-0-631-20738-2.
  • Neusner, Jacob; Avery-Peck, Alan (2003). The Blackwell Companion to Judaism. Wiley. ISBN 978-1-57718-059-3.
  • Cohn-Sherbok, Dan (2003). Judaism: History, Belief and Practice. Psychology Press. ISBN 978-0-415-23661-4.
  • Boyarin, Daniel (1994). A Radical Jew: Paul and the Politics of Identity. Berkeley: University of California Press.
  • Ancient Judaism, Max Weber. Free Press.1967. ISBN 978-0-02-934130-8.
  • Living Judaism: The Complete Guide to Jewish Belief, Tradition and Practice. Wayne Dosick.
  • Conservative Judaism: The New Century, Neil Gillman, Behrman House.
  • American Jewish Orthodoxy in Historical Perspective. Jeffrey S. Gurock, 1996, Ktav.
  • Philosophies of Judaism. Julius Guttmann, trans. by David Silverman, JPS. 1964
  • Back to the Sources: Reading the Classic Jewish Texts. Ed. Barry W. Holtz, Summit Books
  • A History of the Jews. Paul Johnson, HarperCollins, 1988
  • A People Divided: Judaism in Contemporary America, Jack Wertheimer. Brandeis University Press.1997..
  • Encyclopaedia Judaica, Keter Publishing, CD-ROM edition, 1997
  • "The American Jewish Identity Survey", article by Egon Mayer, Barry Kosmin and Ariela Keysar; a sub-set of The American Religious Identity Survey, City University of New York Graduate Center. An article on this survey is printed in The New York Jewish Week, November 2, 2001.
  • Lewis, Bernard (1984). The Jews of Islam. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-00807-3.-
  • Lewis, Bernard (1999). Semites and Anti-Semites: An Inquiry into Conflict and Prejudice. W. W. Norton & Co. ISBN 978-0-393-31839-5.-
  • Stillman, Norman (1979). The Jews of Arab Lands: A History and Source Book. Philadelphia: Jewish Publication Society of America. ISBN 978-0-8276-0198-7.-
  • Day, John. Yahweh and the Gods and Goddesses of Canaan. Chippenham. Sheffield Academic Press.2000..
  • Dever, William G. Did God Have a Wife?. Grand Rapids: Wm. B. Eerdmans Publishing Co., 2005.
  • Walsh, J.P.M. The Mighty from Their Thrones. Eugene: Wipf and Stock Publishers, 1987.
  • Finkelstein, Israel (1996). "Ethnicity and Origin of the Iron I Settlers in the Highlands of Canaan: Can the Real Israel Please Stand Up?" The Biblical Archaeologist, 59(4).
  • A. Khanbaghi. The Fire, the Star and the Cross: Minority Religions in Medieval and Early Modern Iran (IB Tauris, 2006).

Спољашње везе

Јевреји

Јевреји (хебр. יְהוּדִים — Јехудим, јид. ייִדן — Јидн) су семитска народна и верска заједница расута по целом свету. Потиче од историјских Израелићана и Хебреја са античког Блиског истока.Према јеврејској традицији, јеврејско порекло се прати до библијских патријарха као што су Аврам, Исак и Јаков, и библијских матријарха Саре, Ребеке, Леје и Рахиле, који су живели у Ханану око 18. века п. н. е. Даље према традицији, Јаков и његова породица су мигрирали у Стари Египат пошто их је тамо сам фараон лично позвао да живе са Јосифом (који се уздигао до ранга фараоновог везира) у земљи Госен. Потомци патријарха су касније радили као најамни радници (претворени у робље, према библијском предању) све до Егзодуса који је водио Мојсије, што се обично датира у 13. век п. н. е. Јевреји потичу углавном од племена Јуда и Шимон, и делимично од племена Бенјамин и Леви, који су заједно чинили античко Краљевство Јудеја (уз остатке Краљевства Израел (Самарија) који су мигрирали ка својим јужним суседима и ту асимиловани). Блиска група су Самарићани, који себе сматрају потомцима израелских племена Ефраим и Манаше, које је према Библији своје порекло воде од људи које је у Израел населило Новоасирско краљевство и неких коена (јеврејских свештеника) који су их научили да обожавају „рођеног Бога“.Јеврејска етничка припадност, националност и религија су јако повезане, пошто је јудаизам традиционална вера јеврејској народа Преобраћеници у јудаизам обично имају исти статус у оквиру јеврејског етноса као и они који су рођени у оквиру њега. Главна струја јудаизма не подстиче преобраћивање, и оно се сматра тешким задатком, који се углавном примењује за случајеве мешовитих бракова.Данашња Држава Израел је основана као јеврејска национална држава и она себе тако дефинише у својим Основним законима. Израелски закон о повратку гарантује право држављанства сваком Јеврејину који га затражи. Израел је једина држава где су Јевреји већина становништва. Јевреји су имали политичку независност два пута у антици. Први од ова два периода је трајао од 1350. п. н. е. до 586. п. н. е., и обухватао је периоде судија, уједињене монархије, и подељених монархија Израела (Самарије) и Јудеје, окончано уништењем Првог храма. Други период је био период Хесмонејског краљества који је трајао од 140. п. н. е. до 37. п. н. е. и период делимилне незавиности под Иродовцима од 37. п. н. е. до 6. н. е. Од уништења Другог храма 70. године, већина Јевреја је живела у дијаспори. Као национална мањина у свакој држави у којој живе (осим у Израелу), Јевреји су кроз историју често доживели прогоне, због чега је њихова бројност и расподела је варирала током векова. По културној традицији и изговору класичног јеврејског језика деле се на две културне групе: Сефарде, јужноевропске Јевреје, односно потомке избеглица из Шпаније и Португалије крајем 15. века, и Ашкеназе, северне и средњоевропске (немачко-пољско-руске) Јевреје.

Број Јевреја на свету је доживео врхунац од 16,7 милиона пред Други светски рат, али је 6 милиона Јевреја убијено у Холокаусту. Од тада њихов број је поново растао и њихов број се у 2012. процењивао на 13,75 милиона, Према овом извештају, око 43% свих Јевреја живи у Израелу (6 милиона), а 39% у САД (5,3–6,8 милиона), док највећи део осталих живи у Европи (1,5 милиона) и Канади (0,4 милиона). Тачан број Јевреја на свету је тешко проценити. Поред проблема са методологијама пописа, постоје халашке расправе око токо ко се сматра Јеврејином и секуларни, политички и други разлози који могу значајно утицати на овај број.

Јеврејска филозофија

Јеврејска филозофија се односи на специфичан спој филозофије и теологије у јеврејском свијету. По многима јеврејска филозофија почиње са Филоном од Александрије (око 20 п. н. е - 40). Филон је користио стоичке технике за стварање алегорија које би трансформисале библијске личности и мјеста у универзалне симболе и вриједности. Иако задржава одређену тачку гледишта по којој је Бог трансценденталан, Филон идентификује платонски свијет идеја са умом или глаголом Божијим, сматрајући Бога неком врстом креативног посредника у односу на свијет. Ова доктрина логоса је била од значајног утицаја на хришћанску теологију али је у исто вријеме врло мало утицала на јеврејску мисао. Рабински јудаизам се стриктно ограђивао и чак био агресивно расположен према било каквом виду израза грчке филозофије, укључујући и текстове Филона.

Традиција јеврејске филозофске теологије која користи Филонове текстове потиче тек из 9. вијека, и тек послије њиховог прихватања у исламском свијету. Садиха Гаон (Saadiha Gaon) (882-942) је уобличио своје филозофско дјело преко теолошких трактата муслиманских теолога који су бранили „слободу разума“, односно „либерум арбитријум“ на латинском.

Јерусалим

Јерусалим (хебр. יְרוּשָׁלַיִם [Yerushalayim — Јерушалајм]; арап. القُدس [al-Quds — ел-Кудс]) главни је град Израела и древни град на Блиском истоку у историјској регији Палестини, библијски Светој земљи, Земља Израела. Палестинска Народна Самоуправа сматра источни Јерусалим својим главним градом, иако Израел то не признаје. Град је под дефакто влашћу и администрацијом Израела. Решење о трајном политичком статусу Јерусалима је једна од главних тема у решавању Блискоисточног конфликта.

Јерусалим се налази међу брдима Јудеје, на 770 m надморске висине, између Средоземног и Мртвог мора. У Јерусалиму је седиште израелског председника и израелског парламента (кнесета). Град има изузетан значај за три велике религије: јудаизам, хришћанство и ислам. Према процени из 2007. у граду је живело 746.300 становника.

Историја града сеже уназад до четвртог миленијума пре нове ере, што га чини једним од најстаријих градова у свету. Јерусалим је најсветији град Јудаизма и духовни центар Јеврејског народа још од десетог века пре нове ере. Такође садржи одређени број историјских локација значајних за хришћанство, а муслимани га признају за трећи најсветији град Ислама. Иако има површину од свега 0,9 km². Стари град је дом историјским местима од велике важности за три највеће светске монотеистичке религије (између осталих Џамија ал Акса, Западни зид ( Зид плача), и Црква светог Гроба). Стари град, место светског наслеђа, је традиционално подељен на четири дела: јерменску, хришћанску, јеврејску и муслиманску четврт. Стари град је номинован за уврштавање на листу Места светског наслеђа која су у опасности од уништења. На ову листу га је номиновала држава Јордан 1982. године. У току своје историје град је био уништен два пута, под опсадом 23 пута, нападнут 52 пута, а 44 пута је био заузиман.

Статус града је под великим несугласицама. Од примирја 1949. године између Израела и Јордана Зелена Линија пресеца град. Након победе у Шестодневном рату 1967. године Израел контролише цели град те га званично присваја. По Израелском Јерусалимском закону, Јерусалим је главни град државе Израел и центар је Јерусалимског округа. Такође је седиште државне управе те уобичајено служи као главни град Израела. Многе државе не признају израелско присвојење града или делова града те подржавају свој став с тим што задржавају своје амбасаде у Тел Авиву или тек у предграђу Јерусалима. Палестинци такође сматрају читав или део Јерусалима главним градом будуће Палестине. Израелска анексија Јерусалима је више пута осуђивана од стране Уједињених нација. Палестинци су прогласили Источни Јерусалим за главни град своје будуће државе . У складу са резолуцијом Уједињених нација 478. (усвојена 1980. године) највећи број амбасада је пресељен из овог града, иако неке од држава (као САД) још увек поседују земљу у граду намењену смјештају амбасаде, када буде постигнут евентуални консензус међународне заједнице о томе.

Американци

Американци су становници САД. Броје укупно 325 милиона становника, говоре следећим језицима: енглески, шпански, француски, немачки, италијански, кинески, филипински, али највише енглеским. Главна религија Американаца укључује протестантизам, али заступљени су и католицизам, јудаизам, ислам, као и атеизам.

Сједињене Америчке Државе се представљају као земља великих могућности (обећана земља). У већини градова САД-a, на простору од свега неколико улица, може се запазити кинеска четврт, италијанска, а затим подручја у којима доминира Хиспано, афро-америчка или корејска популација.

Есхатологија

Есхатологија (грч. ἔσχατον-грч. λόγος) — је систем религиозних учења и представа о крају света, искупљењу и загробном животу, о судбини космоса и свега што постоји.

То је поимање суштинске природе постојања у терминима његовог циља или крајње сврхе. Есхатологија представља један од елемената у практично свим религијским и филозофским системима мишљења. У исто време, овај појам садржи и извесну двосмисленост: он се може односити на област апсолутног (филозофску „основу егзистенције") или на догађаје који указују на циљ историјског процеса. У првом случају, есхатологија се исказује као низ реинкарнација које свој врхунац достижу утапањем у само биће (хиндуизам).

У другом случају, есхатологија је повезана с једним историјским процесом који обухвата човечанство или чак цео створени свет (јудаизам и хришћанство). Основне теме у јеврејској и хришћанској есхатологији су смрт, васкрсење, страшни суд, рај и пакао, итд. Есхатологију теолошки треба разликовати од "апокалиптицизма" који се пројављује кроз еуфорично веровање да су управо сада и овде "последња времена". Есхатологију, такође, треба разликовати од прогнозирања будућности заснованог на законима научне узрочности. Таквим прогнозама се бави футурологија.

Зилоти (Јевреји)

Зилоти (од грч. ζηλωτής зилотос, хебр. קנאי канај - ревнитељ) се обично поистовећују с јеврејским борцима за слободу који су водили први рат против Рима 67—68. године. Мада су делили многа уверења са фарисејима, из чијих су редова без сумње и потекли, њих је најбоље окарактерисати као једну групацију у оквиру друштва пред избијање отвореног рата с Римом. Поред тога што су били ултранационалисти, зилоти су сматрали Храм симболом победе над Римљанима и стога су учинили све што је било у њиховој моћи да га очисте од не-Јевреја и оних који су сарађивали с Римом. Зилоти су мање-више нестали с падом Јерусалима (70. године) и Масаде (73. године), да би се поново појавили међу месијанским следбеницима Бар Кохбе 132—135. године.

Месија

Месија (хебр. מָשִׁיחַ [māšîaḥ‎ — машиах] — „помазаник“) је средишњи есхатолошки појам јудаизма, прихваћен и у хришћанству и исламу. Месијом се назива искупитељ којег, у једном или другом виду, очекују све ове религије. У ширем значењу, месија означава сваку ослободитељску или спаситељску личност и придев месијански се користи за сва учења која очекују неког да поправи стање човечанства и света.Месијанска нада и ишчекивање још увек су један од темељних мотива јеврејске религије, иако је реформистички јудаизам одбацио идеју о личном месији заменивши је појмом „месијанског доба“ које одликује универзална правда и мир.

Мојсије

Мојсије (хебр. מֹשֶׁה — Моше, арап. موسى — Муса), према Хебрејској Библији, Старом завету и Курану, верски је вођа, законодавац и пророк, коме се традиционално приписује писање Торе, односно Петокњижја. Мојсије је најважнији пророк у јудаизму, а такође се сматра важним пророком у хришћанству и исламу, као и у низу других вера.

Постојање Мојсија, као и истинитост приче о изласку Јевреја из Египта, спорно је међу археолозима и египтолозима, пошто стручњаци на пољу библијске критике наводе логичне недоследности, нове археолошке доказе, историјске доказа и митове о пореклу у хананитској култури. Други историчари тврде да биографски детаљи и египтаско порекло, које се приписује Мојсију, подразумева постојање историјских политичких и верских вођа која су учествовали у учвршћивању хебрејских племена у Ханану крајем бронзаног доба.

Према Књизи изласка, Мојсије је рођен у време када је његов народ, деца Израелова, умножио толико да је то забринуло египатског фараона да би они могли помоћи египатским непријатељима. Мојсијева јеврејска мајка Јошаведа га је сакрила када је фараон наредио са убију сви новорођени дечаци. Мојсија је усвојила египаска краљевска породица. После убиства египатског надзорника, Мојсије је побегао преко Црвеног мора до земље Мадијамске, где је срео Бога који се указао у облику горућег грма. Бог је послао Мојсија да затражи од фараона ослобађање Израелаца. Након Десет пошасти, Мојсије је извео Израелце из Египта преко Црвеног мора. На Синајској гори, Мојсије је примио Десет заповести. После 40 година лутања у пустињи, Мојсије је преминуо у 120. години, надомак обећане земље.

Рабински јудаизам је израчунао да Мојсијев животни век одговара периоду између 1391. п. н. е. и 1271. п. н. е. Хришћанска традиција обично смешта његов живот у ранији период.

Ортодоксни јудаизам

Ортодоксни јудаизам је заједнички назив за више покрета унутар јудаизма, у коме су вјерници, са историјске тачке гледишта, сљедбеници јеврејског вјерског погледа. Његово формирање је завршено у касном средњем вијеку и почетком новог вијека. Средишњи дио религијског концепта ортодоксног јудаизма је Халаха у облику, у коме је записана у Усменом закону (у Мишни и Хемари, то јест у Тори) и сачињава Шулхан арух.

Пасха

Пасха (хебр. פֶּסַח [Pesah — Песах]) је јеврејски празник којим се обележава излазак Јевреја из египатског ропства под Мојсијевим вођством описаном у Тори, односно у Старом завету.Пасха је помичан празник који увек пада у пролеће,14. дана месеца нисана (март/април), по јеврејском календару.

Педесети дан после Пасхе, слави се празник Шавуот.

Рабин

Рабин (јев/хеб; раби — „мој учитељ") значи научник или мудрац, наиме — рукоположени тумач Библије и Усменог наука. Израз је вероватно настао у Палестини почетком 1. века и примењиван је на сваку ону особу чије је познавање рабинске књижевности било довољно да јој омогући одлучивање о питањима јеврејског закона. Институција професионалног, плаћеног рабина настала је тек у позном средњем веку, када су рабини постављани за верске вође заједница и када се од њих очекивало да све своје време посвете активностима заједнице, што се углавном огледало у:

одлучивању о свим питањима с подручја јеврејског закона,

обављању судијске улоге у цивилним и кривичним случајевима,

вођењу јешиве и

надгледању разних верских установа, као што су ритуално клање, систем основне школе, ритуална купатила (Микве) итд.Све до 19. века, држање проповеди није представљало главну делатност рабина.

Статус рабина стицао се тек после дугогодишњег изучавања Талмуда и рабинских кодекса и полагања испита код рабина високо цењених по својој учености и побожности. У 19. веку, у западној Европи и у САД основани су рабински семинари и установе чија је специфична намена била обучавање рабина. Улога савременог рабина, који је обично дипломирао на универзитету и рабинском семинару, сасвим је другачија од улога рабина из времена пре 19. века, поготово код америчких Јевреја. Изузев у случају неких ортодоксних рабина, његова главна делатност више није делатност правног стручњака и судије. У његовом домену такође није да надгледа мрежу верских институција која обухвата целокупну заједницу. Уместо тога, он служи као духовни вођа верске заједнице или синагоге, и велики део његовог времена посвећен је вођењу службе и проповедању, образаовању младих и одраслих, чинодејствовању при венчањима и сахранама, саветовању, међуверским делатностима, учествовању у добротворним организацијама заједнице итд.

Постављење рабина у ортодоксном јудаизму обавља јешива или, у неким случајевима, онај рабин који је, захваљујући својој учености, стекао право да поставља друге.

У конзервативном јудаизму, то обавља семинар; неки конзервативни рабини настоје да добију и ортодоксно постављење.

У реформистичком јудаизму, постављење врши призната теолошка школа. У свим тим огранцима постоје рабини које су поставиле теолошке школе из других земаља.

Данас и велики број жена служе као рабини у реформистичким и реконструкционистичким конгрегацијама.

Садукеји

Садукеји (лат. Sadducaei, od грч. Saddoukaioi, хебр. Sadhuqi) су јеврејска секта, чије име потиче од Садока, свештеника цара Давида и разликује се у неколико кључних питања од фарисеја. Одбацујући усмени закон, садукеји су прихватали само оно што у Библији изричито стоји. Они су такође одбацивали фарисејско веровање у вечност душе. За разлику од фарисеја и других јеврејских секти лакше су се мирили са губитком државне самосталности Јудеје и римске окупације, због својих сталешких интереса.

Нестали су 70. године с разарањем Јерусалимског Храма. Вероватно повезана с вишим класама, великопоседничким племством и трговцима и састављена углавном од свештеника, секта садукеја је представљала конзервативну аристократију чијим је интересима најбоље служило одржавање statusa quo, због чега нису били спремни да прихвате Исуса Христа као очекиваног месију, описаног у Старом завету. Посебно им је засметала Христова најава „рушења Храма и градња новог за три дана“, што су они дословце схватили. Све док је Храм постојао, значај ове секте био је осигуран.

Света земља

Света земља је првенствено верско значење за простор који данас политички и географски називамо Израел и Палестина, а у ширем значењу и делове суседних простора (Либан, Сирија, Синај). Овај простор је кроз историју мењао називе од Ханан, Палестина, Јудеја, Обећана земља, Ерец Израел... и има историју дугу од 3.500 година.

У Светој земљи постоји око 3.500 историјских или светих места. Ту се налазе најсветија места хришћана, јевреја и муслимана.

Симбол вјере

Симбол вјере је изјава о заједничким вјеровањима једне вјерске заједнице у облику фиксне формуле која сажима основна начела.

Један од најчешће коришћених симбола вјере у хришћанству је Никејски симбол вјере, признат 325. године на Првом васељенском сабору. Дао је основу хришћанском схватању јеванђеља, као и осталих књига Новог завјета и у мањој мјери Старог завјета. Потврђивањем овог симбола вјере, који описује Свету Тројицу, опште прихваћен као основно учење ортодоксије за већину хришћанских деноминација. Апостолски симбол вјере, рани симбол вјере, широко је распростањем међу цркавама западне традиције. Неки хришћанске деноминације и друге групе су одбацили ауторитет тих симбола вјере.

Муслимани су прогласили шехадет, или свједочење: „Свједочим да нема бога осим Алаха, и свједочим да је Мухамед божји посланик”.Питање многих полемика је то да ли јудаизам има симбол вјере. Док неки кажу да јудаизам има такву природу којој је симбол вјере непотребан, други кажу да прихвата један симбол вјере, Шема Јизраел, који почиње ријечима: „Чуј, Израеле: Господ Бог наш, Господ је један”.

Синагога

Синагога (од грч. συναγογε „скупштина, окупљање“ - хебр. Beit Knesset (בית כנסת) „Кућа окупљања” или Beit T`Phila „Кућа молитве”) је зграда у којој се обављају верске активности у јудаизму. Главна улога синагоге јесте заједничка молитва, мада је повезивана и с приватном или личном молитвом. Синагога се повезује и са учењем и у том својству назива се бет мидраш или „кућа учења“. Није јасно да ли је у старим временима кућа учења била део главног светилишта или се налазила одмах до њега, као данас.

Сврха синагоге је такође да буде место окупљања, бет кнесет, место где се одржавају градски скупови и где се обављају послови. Од 1. века па до данас, синагога се градила тако да служи и као коначиште за путнике намернике, бет орхим. Када су у питању уметност и архитектура синагоге, Јевреји су се прилагођавали животу изван Храма, прихватајући доминантну естетику свог доба. То је својеврстан помак од колективне религије из најранијих времена према индивидуализованијој религији синагоге, која је могла бити пренета у све земље и све заједнице. Све до модерних времена, синагога је била седиште јеврејског искуства. С либералним тенденцијама које је донела мисао 18. и 19. века настале су разне иновације у синагогама реформистичких и конзервативних Јевреја.

Немачки реформисти су увели оргуље и музику у верску службу, што су до извесне мере преузеле и конзервативне синагоге у 20. веку. Прихватање проповеди, свештеничке одеће, говорног језика околине и секуларног, поред верског образовања, представљали су основне елементе за развој савремене синагоге. Учешће жена у служби, прво у реформистичкој заједници, а касније и у многим другим либералним конгрегацијама, појавило се као врло значајно питање чак и у ортодоксним круговима. На тај начин, како је синагога изашла из гета као заједнице средњовековних времена, модерно доба је извршило на њу већи утицај од било којег другог чиниоца у њеној историји.

У старом добу и у средњем веку, синагога је била носилац свих јеврејских вредности, као и средиште већег дела активности заједнице. Данас такве секуларне ствари као што су филантропија и ционизам имају друге канале. Опстајање синагоге као трајне одлике јеврејске цивилизације указује, међутим, на непрекинути контекст за оне митске елементе традиције који надилазе историјско време.

Соломон

Соломон (хебр. שְׁלֹמֹה — Шломо; ст. хебр. Šəlomo; тиб. хебр. Šəlōmōh, (арап. Сулејман, у значењу „мир“) у хебрејској Библији (хебр. Танах, код хришћана Стари завет), је трећи краљ Израела (укључујући Јуду), градитељ Јерусалимског Храма у Јерусалиму, чувен по великој мудрости, богатству и снази, али и оптужен да је занемарио поштовање само једног јеврејског бога. Помиње се касније у многим легендама. Такође спада у ред највећих мајстора кабале, легендарних кабалиста.

Стари завет

Стари завет је хришћански назив за збирку светих списа које Јевреји називају Танах. Састоји се од књига закона, историје, пророштва и песама. За хришћане, Стари завет чини први део Светог писма (други део чини Нови завет). Временом је хришћански Стари завет стекао извесне разлике у односу на јеврејски танах.

За јудаизам, збирка светих књига Танаха на хебрејском језику је уобличена још у 5. веку п. н. е. Рана хришћанска црква користила је грчки превод из 2. века п. н. е, који је укључивао и списе којих нема у јеврејском канону. Јероним је сумњао у аутентичност тих књига, али су оне тек протестантском реформацијом одвојене од Старог завета. Православни и римокатолици их зову девтероканонским, а протестанти апокрифним књигама.

Танах

Танах (хебр. תַּנַ"ךְ) или хебрејска Библија, је хебрејска збирска светих списа коју хришћани називају Старим заветом.

Назив је настао од почетних слова њеног садржаја: име прве групе на почиње словом Т, друге словом Н, а треће словом К. У хебрејском језику се за скраћенице додаје слово „а“ између сугласника и тако добијамо реч ТаНаХ (слово „к“ на крају речи постаје „х“).

Филон Александријски

Филон Александријски (грч. Φίλων, лат. Philo, око 20. године п. н. е. - око 40. године не.) - јудејски научник и философ (неоплатоничар). Један од оснивача Александријске егзегетске школе. Основни предмет његових анализа било је Мојсијево Петокњижје. Доктринарна јудаистичка мисао карактерише дела Филона Александријског као мисли које настају под снажним утицајем јелинизма. Егзегетски метод Филона искоришћен је и у делима Оригена, блаж. Августина, светог Амвросија Миланског и неких других ранохришћанских писаца.

Насупрот увреженом схватању да филозоф треба да се посвети изградњи себе и по својој савршености приближи богу, његов циљ је био да докаже онтолошку ништавност људских бића.Његови радови објављени су: "Philonis Opera quae supersunt", Берлин, 1896-1930; 1962-1963. Руски превод: Филон Јудејац, "Ο контемплативном животу“ - /Смирнов, „Терапеути и Филонови радови“, Кијев, 1909. Такође и у делу: „Текст Кумрана“, Москва, 1971. година, 1. део/

Филон је био Јеврејин из свештеничког рода, и живео је до око 40. године после Христа. Учио се у Александријској школи и повео се по духу Платонове науке. Због тога је и увео алегоријски смисао при тумачењу Светог писма. (Phot. Cod. 103)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.