Југославија

Југославија је била назив за три сукцесивне државе у југоисточној Европи, које су носиле тај назив од 1929. до 2003. године. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је основана 1918. године, а 1929. званично преименована у Краљевину Југославију (понегде позната и као прва Југославија). Земља је током Другог светског рата била окупирана од стране сила Осовине. Током 1945. године, накратко је постојала Демократска Федеративна Југославија, формално монархија, али већ са доминантним републиканским уређењем, да би 29. новембра исте године била проглашена Федеративна Народна Република Југославија - федерација са 6 република и 2 аутономне покрајине (позната и као друга Југославија). 1963. године, донет је нови устав, којим је земља преименована у Социјалистичку Федеративну Републику Југославију. Почетком 1990-их година, СФРЈ се распала у грађанском рату, али су две бивше републике, Србија и Црна Гора, одлучиле да наставе југословенску идеју, па је 27. априла 1992. године проглашена Савезна Република Југославија (трећа Југославија). 3. фебруара 2003. године, донета је уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора, којим су ове две републике наставиле постојање заједничке државе још три године (до проглашења независности Црне Горе у мају 2006. године), али је назив „Југославија“ формално укинут.

History of Yugoslavia (tall)
Позиција и величина Југославије кроз године:
1918—1941 —  Краљевина Југославија
1945—1992 —  СФР Југославија
1992—2003 —  СР Југославија

Историја

Идеја о стварању заједничке државе свих Јужних Словена развијала се кроз 19. и почетак 20. века. Слабост Турске и јачање Србије, Бугарске и Грчке после Берлинског конгреса унеле су наду код словенских народа под Аустроугарском, али и суревњивост аустроугарске и италијанске власти. У Србији су постојале три идеје о уједињењу. Прва је приповедала о уједињењу Србије и Бугарске, друга је била изражена у „НачертанијуИлије Гарашанина и односила се на стварање југословенске државе, док је трећу заступао Светозар Милетић и односила се на стварање Балканске федерације. Код Јужних Словена у Аустроугарској су постојале две идеје. Прва је заступала стварање југословенске јединице у оквиру Аустроугарске (тријалистичка монархија), а друга је била за стварање независне југословенске државе. Главни противници стварања државе Јужних Словена били су спољни чиниоци.

Стварање нове државе

Предуслов за стварање југословенске државе било је избијање Првог светског рата. Српска народна скупштина је у Нишу 7. децембра 1914. године усвојила Нишку декларацију којом се залаже за „ослобођење и уједињење све неослобођене браће”. У Паризу је у пролеће 1915. године аустроугарски емигранати су формирали Југословенски одбор. За председника је изабран Анте Трумбић.

Савезници су са Србијом незванично преговарали, нудећи Босну и Херцеговину, Славонију, Срем, Бачку, јужну Далмацију и северну Албанију, али без Македоније и дела Баната. За улазак у рат Савезници су Италији претходно, тајним Лондонским уговором обећали Истру и већи део Далмације, док је у исто време у незваничним преговорима Румунији је нуђен Банат, а Бугарској Македонија. Србија је одбацила овакав договор пошто није била спремна да се одрекне Македоније. Компромис између ставова српске владе на челу са Николом Пашићем и Југословенског одбора чинила је Крфска декларација од 20. јула 1917. године.

Договорено је да име будуће државе буде Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, да ће бити уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевић и да су Срби, Хрвати и Словенци један народ са три имена. У октобру 1918. године у Загребу је створено Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба са циљем да се образује независна држава на јужнословенским просторима Аустроугарске — названа је Држава Словенаца, Хрвата и Срба. Таква држава би се касније ујединила са Краљевином Србијом. Дана 29. октобра 1918. године Хрватски сабор је раскинуо све државно-правне везе са Бечом и Будимпештом. Пошто нова држава није била способна да се брани од италијанских претензија, позвала је српску војску да заштити „националне територије Југословена”. Велика народна скупштина у Новом Саду је 25. новембра донела одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Србији. Дан пре тога 24. новембра је збор посланика народних већа Срема у Руми донео одлуку о присаједињењу Срема Србији. Велика народна скупштина у Подгорици је 26. новембра одлучила да се Петровић-Његоши збаце са престола Црне Горе те да се присаједини Србији. Вијеће народних првака и посланика 28. новембра је донело одлуку да се Босна и Херцеговина припоји Србији. Народно вијеће из Загреба је 25. новембра донело одлуку да се југословенско подручје Аустроугарске (Држава Словенаца, Хрвата и Срба) уједини са Србијом у нову државу. Дана 1. децембра 1918. године основано је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.

Краљевина СХС и Краљевина Југославија

Flag of Yugoslavia (1918–1941)
Застава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије.
Coat of arms of the Kingdom of Yugoslavia
Грб Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије.
Kralj aleksandar1
Краљ Александар Карађорђевић

Дана 20. децембра 1918. године формирана је прва влада на челу са Стојаном Протићем. Потпредседник је био Словенац Антон Корошец, министар унутрашњих послова Србин Светозар Прибићевић, а министар спољних послова Хрват Анте Трумбић.

Највеће странке су биле Народна радикална (НРС) и Демократска (ДС). Такође су деловале и Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС) Стјепана Радића, Словеначка народна странка (СНС) Антона Корошеца и Југословенска муслиманска организација (ЈМО). Држава је била подељена на 33 области, округе, срезове и општине. На челу области је био велики жупан кога је постављао краљ. Грађани су уживали сва демократска права. ХРСС је тражила да држава постане федерална република, али се потом измирила са двором и из свог назива избацила реч републиканска. Врх државе је почео да спроводи политику помирења. Тако су у нову војску примани бивши аустроугарски официри, укључујући и оне који су извршили злочине над Србима.

Дана 28. јуна 1921. донет је Видовдански устав. Устав је прогласио концепт државног и народног јединства. Владар је сазивао редовна и ванредна заседања Народне скупштине, могао ју је распустити, потврђивао је и проглашавао законе, био је врховни заповедник војске и заступао је државу у иностранству.

Комунистичка партија Југославије је основана априла 1919. године. Њене вође су се залагале за револуцију и долазак на власт насиљем. Њихов рад је суспендован Обзнаном (владином уредбом). На Четвртом конгресу КПЈ предвиђено је стварање независних држава Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, док би Мађари и Албанци имали право да се одвоје.

Kingdom of Yugoslavia (1929-1939)-sr
Краљевина Југославија са Бановинама (1929-1939)

Непрестана полемика између радикала и хрватских посланика је дошла до критичне тачке. После увреда које је изнео на рачун Срба, радикалски посланик Пуниша Рачић је убио Павла Радића и Ђуру Басаричека и тешко ранио Стјепана Радића, који је касније подлегао повредама. Нови вођа ХСС је постао Влатко Мачек. Краљ је размишљао о мирном разилажењу Срба и Хрвата. Линија разграничења би била: Вировитица, Пакрац, Уна, Крка, Шибеник и Задар. Краљ Александар је завео диктатуру 6. јануара 1929. године. Дана 3. октобра је преименовао државу у Краљевина Југославија. Део посланика Хрватске странке права (Анте Павелић) одлази у иностранство и ствара усташку организацију. У Македонији јачају пробугарски елементи.

Држава је подељена на девет бановина и град Београд. Краљ је донео „Септембарски устав1931. године.

Пад Краљевине Југославије

Како би се спречиле ревизионистичке снаге Мађарске и Бугарске, створени су нови савези, Мала Антанта (Југославија, Чехословачка и Румунија) и Балкански савез (Југославија, Румунија, Турска и Грчка). Под заштитом Италије, Немачке и Мађарске, хрватске усташе и Унутрашња македонска револуционарна организација су извршили атентат на краља Александра Карађорђевића у Марсељу у Француској, 9. октобра 1934. године. Убијен је и министар спољних послова Француске, Луј Барту. Уместо малолетног краљевића Петра II, државом је управљало тројно намесништво, чији је најистакнутији члан био кнез Павле. На изборима маја 1935. године је победио Милан Стојадиновић, оснивач Српске радикалне странке. Потписао је конкордат са Ватиканом и радио на зближавању са Италијом и Немачком. Под британским утицајем Стојадиновић је дао оставку, нови председник владе је постао Драгиша Цветковић, а потпредседник Влатко Мачек. Споразумом Цветковић—Мачек створена је Бановина Хрватска 26. августа 1939. године.

Југославија у Другом светском рату

Fascist genocide in yugoslavia-sr
Мапа окупационе поделе Југославије и подручја на којем су фашисти починили геноцид над грађанима Југославије у току Другог светског рата

Влада Цветковић—Мачек је 25. марта 1941. године, у замку Белведере у Бечу, потисала протокол о приступању Тројном пакту. 26. и 27. марта је извршен државни удар, свргнута је влада и намесништво. У јутро 27. марта је постављена нова влада на челу са генералом Душаном Симовићем. У Београду су одржане велике демострације против савезништва са Немачком. Хитлер је издао директиву да се Југославија жестоко нападне. Бомбардовањем Београда 6. априла, Југославија се нашла у Другом светском рату. Краљевска војска је капитулирала 17. априла.

На територији Бановине Хрватске, без делова које је присвојила Италија (Сплит, Шибеник, већина острва) и Мађарска (Међумурје, Барања и Бачка), Босне и Херцеговине и Срема створена је усташка Независна Држава Хрватска (НДХ). Словенија је подељена између Италије, Немачке и Мађарске. Бугари су окупирали Македонију и југоисточну Србију. Црну Гору је окупирала Италија. Континуитет Краљевине Југославије је наставила њена влада у емиграцији (Лондон). Призната је као званичан члан Савезника.

У Другом светском рату, у српском народу, су постојала два покрета отпора. 11. маја 1941. године је на Равној гори основана Југословенска војска у отаџбини (четници) пуковника, потом генерала, Драгољуб Михаиловић. 27. јуна је основан Партизански одреди Југославије, Народноослободилачка војска Југославије, команданта Јосипа Броза Тита. Основне разлике ова два покрета се огледају у државном уређењу нове Југославије. Четнички покрет је био националистички и ројалистички, а партизански комунистички и републикански. У Србији су постојале две војне квислиншке организације: Српска државна стража генерала Милана Недића и Српски добровољачки корпус Димитрија Љотића.

Током рата Срби су у НДХ страдали највише у логорима Јасеновац (по немачким подацима тамо је убијено 500.000 Срба, Јевреја и Рома), Стара Градишка (75.000), Даница, Јастребарско, Доња Градина. Посебна специфичност су били логори за децу ([[Дечји логор у Сиску). Убијено их је око 55.000. До 1945. године више од 100.000 Срба је напустило Косово и Метохију пред албанским терором.

Под притиском Британаца краљ Петар II је позвао Србе, Хрвате и Словенце да приступе у НОВЈ Јосипа Броза Тита. Југославија је ослобођена пробијањем Сремског фронта 12. априла 1945. године. Рат је у Југославији однео 1.706.000 жртава.

Друга Југославија

Flag of Yugoslavia (1946-1992)
Застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
Emblem of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia
Грб Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
Yugoslavia map sr
Југославија

На Другом заседању Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије 29. новембра 1943. године збачена је монархија и проглашена република. Нови устав је донет 31. јануара 1946. године, када држава мења име у Федеративна Народна Република Југославија. Устав је именовао пет нација, шест република и две аутономне покрајине. Републике: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија и Србија са Аутономном Покрајином Војводином и Аутономном Покрајином Косовом. Иако федерална, Југославијом је владала централизована КПЈ на челу са Јосипом Брозом Титом. Извршена је национализација имовине. 1948. године Тито није прихватио мешање Стаљина у унутрашње ствари Југославије, те до Стаљинове смрти наступа ера хладних односа са Совјетским Савезом. Стаљинови симпатизери у Југославији су слани у логоре. Године 1950. уведено је радничко самоуправљање. Земља 1963. мења назив у Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Југославија је један од оснивача Покрета несвртаних 1961. године и била је његов први домаћин. Творци овог покрета су били Тито, Нехру и Насер. Следећи устав је донет 1963. године.

Корени распада Југославије

Former Yugoslavia wartime
Распад СФРЈ и ратни сукоби 1991—1999. године.

Почели су захтеви да Косово постане република. Године 1971. је дошло до провале хрватског национализма, Хрватско прољеће. Протерана је либерална струја политичара у Србији. Нови устав је донесен 1974. године. Омогућено је даље јачање самосталности република и покрајина. Аутономне Покрајине Војводина и Косово и Метохија су дејуре биле у Србији, а дефакто самосталне републике. После Титове смрти 4. маја 1980. године, почиње југословенски суноврат, прво у привредном па политичком смислу. Дана 25. јуна 1991. године Словенија и Хрватска су прогласиле независност, Македонија 8. септрембра 1991, а Босна и Херцеговина 1. марта 1992. године.

Грађански рат

Након што је Словенија прогласила независност дошло је до краткотрајних сукоба Југословенске народне армије (ЈНА) и Територијалне одбране Репубике Словеније (ТОРС).

Рат у Хрватској (1991—1995) је вођен између Хрвата и Срба. Срби су се бунили што су по новом хрватском Уставу изгубили статус конститутивног народа, а Хрвати су се желели да створе националну државу. Хрватска не сматра овај рат грађанским, већ агресијом Србије на њену територију и назива га „домовинским ратом”. Рат је завршен акцијама хрватске војске против српског становништва и падом Републике Српске Крајине у операцијама хрватске војске Бљесак и Олуја. Протерано је преко 300.000 Срба.

Рат у Босни и Херцеговини је био национални и верски рат. Ратовали су Срби, Хрвати и Муслимани. Муслимани сматрају да су Савезна Република Југославија и Хрватска извршили агресију на БиХ. Срби сматрају да је био грађански рат. Хрвати заступају тезу да је по среди агресија СРЈ на БиХ и грађански рат када су Хрвати у питању. Године 1993. Хрвати и Муслимани су се удружили. Рат је завршен Дејтонским мировним споразумом 21. новембра 1995. године. БиХ је подељена је на два ентитета: Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска.

СР Југославија

Flag of Yugoslavia (1992–2003); Flag of Serbia and Montenegro (2003–2006)
Застава Савезне Републике Југославије
Coat of arms of Serbia and Montenegro
Грб Савезне Републике Југославије
MapaSrbijeiCrneGore
Подела Савезне републике Југославије

Србија и Црна Гора су остале у заједничкој држави. Створена је Савезна Република Југославија (СРЈ) 27. априла 1992. године. Први председник је био Добрица Ћосић. Она се сматрао сукцесором, али је 2001. године потписан споразум којим су за сукцесора одређене бивше југословенске републике. Одлуком Генералне скупштине Организација уједињених нација уведене су опште санкције СРЈ под оптужбом да је крива за рат у Босни и Херцеговини. Највећа инфлација на свету обележила је 1993. годину у СРЈ.

Албанска Ослободилачка војска Косова је крајем деведесетих почела са нападима на Србе на Косову и Метохији. Умешале су се западне силе помажући албанску страну. После неуспелих преговора у Рамбујеу, Организација Северноатлантски споразума — НАТО је извршио агресију на СРЈ која је трајала од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Погинуло је 1.200—2.500 цивила, а рањено 5000 људи. Незванична штета је процењена на 30 милијарди долара. Дана 9. јуна је потписан Кумановски споразум о прекиду ратног дејства. Резолуцијом Савета безбедности ОУН 1244 Косово и Метохија је стављена под управу Организације уједињених нација, где су УНМИК и КФОР били задужени за одржавање јавног реда и мира и гарантована је целовитост Југославије.

Дана 24. септембра 2000. године су одржани избори. На изборима за председника СРЈ изабран је кандидат коалиције Демократске опозиције Србије (ДОС) Војислав Коштуница. Због непризнавања резултата дошло је до протеста у Београду 5. октобра, на којима се окупило више стотина хиљада људи. Слободан Милошевић, председник СРЈ, морао је да призна победу Војислава Коштунице. На парламентарним изборима у Србији победио је ДОС, а нови председник владе Србије је постао Зоран Ђинђић.

Дана 4. фебруара 2003. године је усвојена Уставна повеља. Створена је Државна заједница Србија и Црна Гора. Административни центар заједнице је био Београд, а центар Врховног суда је био у Подгорици.

Дана 21. маја 2006. године, после референдума у Црној Гори, државна заједница се распала и Србија и Црна Гора су постале независне републике.

Уметност у Југославији

Западна сфера била је наклоњена више струјањима са запада и везује се за предроманику и романску, готску и за ренесансну и барокну уметност. Источни крајеви су више ослоњени на византијску уметност. Ове границе нису прецизно одређене и често су прелажене, на Деченима се може видети утицај са запада који се овде запажа преко Дубровника а могу се утврдити и неки обрнути правци. Касније се заснивају наше школе и радове често изводе наши домаћи мајстори који одлазе и на запад те се одатле враћају а исто тако су присутни и страни мајстори који су радили на подручју Југославије (Микелоцо Микелоци на кули Минчети у Дубровнику или Јурај Далматинац – видети Фисковића за ове податке).

Византијска уметност даје свој печат у Далмацији (Дубровник) и иконе из Византије кадо су куповане и поштоване су код нас и штоване као посебна светиња. У сликарству се јавља понеки византизам а постојале су и радионице које су радле на „византијски начин“.

Старохрватска пластика није везана за етничку припадност и Словени су донели ову уметност резања у дрвету. Постојии тврђење да се уметност на тлу Југославије развијала као провинцијална уметност и да се јавља са извесним закашњењем у односу на остали свет. Но ова уметност није спутана официјалним оквирима. Фолклорни елементи дају јој многе вредности. Дела су инспирисана зооморфним и геоморфним облицима. Романска уметност- Радованов портал има поетичну страну Христовог рођења. Рана Рашка држава није могла формирати стабилну политику и лукаво се приклања час истоку час западу. Рашка школа у архитектури се може пратити већ на цркви Богородице Љевишке (манастир). Под утицајем Византије се излучује скулптура и опека постаје једини украс у архитектури - манастир Каленић.

Сликарство немамо сачувано изузев нешто мало у Двиграду и нешто у Црвеном отоку код Ровиња што сведочи да је постојао континуитет развоја између 4. века и 12. века, али је то толико фрагментално да се не можа створити слика што се заправо дешавало. Од 12. века до 14. века пратимо развој сликарства које има средњовековни карактер, иако се овај касни датум супротставља официјалној категоризацији. У Дубровнику се може уочити стварање које се може назвати школом која његује ренесансни стил. Суседна Италија је имала велики утицај, утицај једног Ђота може се препознати у неким делима а и утицај Византије који струји и обухвата и Истру, али не постоји у Словенији.

У Рашкој је остао став у сликарству о једној истини која је за свагда дата, али је утицај са запада био јако слаб.

Структура слике у Србији и Северној Македонији је монументална, и композиције су великих размера. Слика је плитка и архитектонски облик тече тако да затвара плитак простор. Фигура је често сучелице постављена и суздржана у покрету. Промене се дешавају у 13. веку почев од 10. века. У западној Европи је уништена зидна слика појавом витража. У Италији постоје извесни квалитети. У овом добу наша уметност је свакако на највишем нивоу. Фигура добија у пластичности. У композицији се јавља вишесложеност, појављује се више лица и остварује се дубљи простор. Од раније наша уметност познаје а у 13. веку долази до изражаја обрнута перспектива која поседује иреална својства извлачи га из реалног сликарског простора и подређује га композицији и законитостима слике. Простор је повезан зидом који тече заједно са посматрачем.

У току 15. века монументалност која је карактеристична за 13. век постепено опада. Потенцира се драматички моменат. Драперија која се развија између елемената се узнемирује и учествује у композицији слике. Сликарство Моравске школе стара се о детаљу и допадљивом колориту слике. Међу споменицима изузетак чини и сликарство и архитектура Рашке школе и манасијско сликарство који теже ка једном ретком и траженом колористичком сазвучију.

У време Турака ограниченим мерама око Пећке патријаршије покушава се повратити ниво на коме је било сликарство у 13. веку.

Мајстори који су израђивали фреске већином су непознати и ако се потпишу они то учине на месту које се тешко може уочити као Макарије у Љубостињи, Јован у Раваници и др. Они су радили за славу у другоме свету.

Литература

Спољашње везе

Југославија на олимпијским играма

Југославија је први пут на Летњим олимпијским играма учествовала 1920. године под заставом и именом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. На својим првим Олимпијским играма Југославија је имала укупно седамнаест представника . који су се такмичили у једином спорту у којем је узела учешће, фудбалу. На свом првом учешћу Југославија није освојила ниједну медаљу. Фудбалери су на олимпијском фудбалском турниру заузели четрнаесто место са два пораза из две утакмице.

Пре овог првог учешћа, спортисти из Хрватске, Словеније и са територије Војводине су учествовали на олимпијадама такмичећи се за Аустрију или Мађарску јер су пре Првог светског рата

ове територије припадале Аустроугарској, а међу овим спортистима били су и освајачи олимпијских медаља Момчило Тапавица, Милан Нералић и Рудолф Цветко. Краљевина Србија је као самостална држава имала своја два представника још на Олимпијади 1912. године.

Југославија је била представљана од стране спортиста под четири различита имена држава:

Краљевина Југославија (званично Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца до 1929) од 1920–1936

Федеративна Народна Република Југославија од 1948. до 1963.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија од 1963. до 1992. ЗОИ

Савезна Република Југославија, формирана од заједнице две државе Србије и Црне Горе у периоду од 1996–2002Две од Југославије отцепљене државе, Хрватска и Словенија, су своја такмичења на олимпијадама као независни тимови почели од ЗОИ 1992.. На Летњим олимпијским играма 1992. у Барселони су као независни такмичари учествовали спортисти из СР Југославије и Македоније зато што су Уједињене нације увеле међународне санкције Југославији, а Олимпијски комитет Македоније још није био оформљен. Од ЛОИ 2008. свих шест бивших република Југославије се независно такмиче на Олимпијским играма.

Југославија је била домаћин Зимских олимпијских игара 1984. у Сарајеву, а Београд је био кандидат за домаћина Летњих олимпијских игара 1992.

Југословени

Појам Југословени у српском језику има вишеструко значење и употребљава се у функцији демонима, односно политонима, а има и неколико етнонимских значења. Током историје, овај појам је у ширем смислу употребљаван за означавање свих Јужних Словена, а његово значење је потом сужено на припаднике оних јужнословенских народа који су се нашли у саставу државе Југославије. Поред ових етнонимских значења, појам Југословени је добио и посебно демонимско, односно политонимско значење, као општи назив за све становнике, односно држављане Краљевине Југославије. У склопу тадашње политике интегралног југословенства, појам Југословени је добио и посебно национално значење, као назив за припаднике јединствене "југословенске нације", састављене од три "племена" (српског, хрватског и словеначког). Насупрот интегралистичком концепту, који је пропао заједно са Краљевином Југославијом, опште демонимско, односно политонимско значење појма Југословени одржало се и за време постојања ФНРЈ (1945-1963), СФРЈ (1963-1992) и СРЈ (1992-2003). У социјалистичкој Југославији, појам је накнадно добио још једно, специфично значење, као назив за оне становнике Југославије који су се не само у смислу држављанства, већ и у смислу општенародне (панетничке) припадности изјашњавали као панетнички Југословени.

Врховни штаб НОВ и ПОЈ

Врховни штаб Народноослобилачке војске Југославије и партизанске војске Југославије је представљао врховно војно руководство Народноослободилачког покрета и имао улогу руковођења оружаним снагама Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије током Народноослободилачке борбе од јула 1941. до маја 1945. године.

Формиран је 27. јуна 1941. године, на седници Централног комитета Комунистичке партије Југославије, под називом Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (ГШ НОПОЈ) (словен. Glavni štab Narodnoosvobodilnih partizanskih odredov Jugoslavie; мкд. Главниот штаб на Народноослободилетни партизански одреди на Југославија).

На саветовању у Столицама, 26. септембра 1941. године, променио је назив у Врховни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (ВШ НОПОЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilnih partizanskih odredov Jugoslavie; мкд. Врховниот штаб на Народноослободилетни партизански одреди на Југославија).

Јануара 1942. године променио је назив у Врховни штаб Народноослобдилачке партизанске и добровољачке војске Југославије (ВШ НОП и ДВЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilne partizanske in prostovoljne vojske Jugoslavije; мкд. Врховниот штаб на партизански одреди и доброволна војска на Југославија), а новембра исте године у Врховни штаб Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (ВШ НОВ и ПОЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilne vojske in partizanskih odredov Jugoslavije; мкд. Врховниот штаб на Народноослободилетна војска и партизански одреди на Југославија).

Марта 1945. године реорганизован је у Генералштаб Југословенске армије (словен. Generalštab Jugoslovanske armade; мкд. Генералштабот на Југословенската армија), као непосредни орган Привремене владе Демократске Федеративне Југославије.

Врховни штаб је руководио Народноослободилачком борбом преко главних, обласних, оперативних штабова; непосредно потчињених штабова одреда, бригада, дивизија и корпуса или посебно формираних оперативних група. Везу са потчињеним штабовима одржавао је у почетку рата преко својих специјалних делегата и курира, а касније радио-везом. Са доласком савезничких војних мисија у Врховни штаб, успоставио је везу са Савезницима, која је коришћена за усклађивање операција и за организацију допремања материјалне помоћи. Врховни штаб је током читавог рата издавао свој „Билтен“

Врховни штаб руководио је устанком из окупираног Београда, до половине септембра 1941. године, а потом са ослобођене територије западне Србије (Ужице). У току рата налазио се на ослобођеној територији Санџака (Нова Варош), источне (Иванчићи, Фоча) и западне Босне (Бихаћ, Босански Петровац, Дрвар, Јајце, Милиниште), Црне Горе (Жабљак) и Далмације (острво Вис). Од октобра 1944. до краја рата седиште Врховног штаба било је у ослобођеном Београду. Командант Врховног штаба и Врховни командант НОВ и ПОЈ био је маршал Југославије Јосип Броз Тито, а о безбедности Врховног штаба бринуо је Пратећи батаљон Врховног штаба.

Демократска Федеративна Југославија

Демократска Федеративна Југославија (скраћено ДФ Југославија или ДФЈ) је држава која је истовремено представљала последњи период Краљевине Југославије и први период социјалистичке Југославије (касније познате као Федеративна Народна Република Југославија и Социјалистичка Федеративна Република Југославија). Њоме је владала Привремена влада Демократске Федеративне Југославије, са трочланим намесништвом.

Други светски рат у Југославији

Други светски рат у Југославији је био сукоб у оквиру Другог светског рата на територији Краљевине Југославије који је трајао од 6. априла 1941. до 25. маја 1945. Рат је почео 6. априла 1941. нападом сила Осовине на Југославију која је након краткотрајног Априлског рата поражена и подељена између Немачке, Италије, Мађарске, Бугарске и клијентских режима. Рат је највећим делом био герилски, а водили су га четници (ЈВуО) и партизани (НОВЈ) предвођени комунистима (КПЈ) против окупаторских снага и њихових марионетских режима, као што су Независна Држава Хрватска (НДХ) са усташким режимом, и Влада народног спаса на територији окупиране Србије. Истовремено рат је био и револуција и грађански рат између комунистичког партизанског, и ројалистичког четничког покрета.

На почетку су и партизани и четници били покрети отпора окупацији, и краткотрајно сарађивали. Међутим, крајем 1941. су се сукобили. Четници су сарађивали са италијанским окупационим снагама све до капитулације Италије, а после тога са Немцима и НДХ. Силе Осовине су покренуле низ офанзива са циљем да униште отпор окупацији, и скоро су то и успели у зиму и пролеће 1943. Упркос губицима, партизани су опстали као значајна борбена снага, стекли су признање западних Савезника и поставили темеље за послератну Југославију. Уз подршку у виду логистике, допремања оружја и залиха, обуке и ваздушних снага и совјетских копнених снага у Београдској операцији, партизани су успели да стекну контролу над целом државом и пограничним деловима Италије и Аустрије.

Људске жртве су биле огромне. Број жртава још увек није утврђен, али се углавном прихвата да је најмање милион људи. Процењује се да су Срби чинили између 48% и 58% од укупног броја жртава. Усташки режим је вршио геноцид над Србима, и мањинским народима Јеврејима и Ромима. Немачки и мађарски војници су такође вршили масовна стрељања цивила као одмазде за активности покрета отпора. Четници су вршили масакре и етничка чишћења над муслиманима и Хрватима, и злочине над партизанским симпатизерима, а италијански окупатор је спровеђењем политике италијанизације вршио масакре и етничка чишћења над Словенцима и Хрватима. На крају, током и после завршне фазе рата, партизани су извршили одмазде према колаборационистима и политичким неистомишљеницима, депортације дунавских Шваба, принудне маршеве и погубљења више хиљада ратних заробљеника и цивила који су бежали пред њима, масовна убиства Италијана у Истри и злочине над Србима, Немцима и Мађарима које су повезивали са фашистичким снагама.

Кошаркашка репрезентација Србије

Кошаркашка репрезентација Србије представља Републику Србију на међународним кошаркашким такмичењима. Њено административно тело је Кошаркашки савез Србије (КСС) са седиштем у Београду. На међународној сцени, Србија је дебитовала у оквиру репрезентације Краљевине Југославије приступајући ФИБИ 1936. године.

ФИБА сматра репрезентацију Србије носиоицем континуитета свих репрезентација, те се и њено учлањење у ФИБА води још од 1936. године, иако се тада у ову организацију учланила Кошаркашка репрезентација Југославије.

Након распада СФР Југославије почетком 1990-их, преостале републике Србија и Црна Гора су приступиле ФИБИ под именом СР Југославија да би Србија након расформирања поменуте заједнице постала директни наследник те репрезентације.Своју прву међународну утакмицу, репрезентација је одиграла на Европском првенству у Чехословачкој, 27. априла 1947. године против селекције Совјетског Савеза.

Србија је, у склопу државних заједница, освојила све три златне медаље са: Светског првенства, Европског шампионата и Олимпијског кошаркашког турнира. Петоструки је освајач Светског првенства и осмоструки шампион Европе у кошарци. 1980. године освојена је једина златна медаља са Олимпијског кошаркашког турнира.

У четвртфиналу Светског првенства у Индијанаполису „Плави” су елиминисали домаћу селекцију Сједињених Америчких Држава са 81:78. То је био тек други пораз америчког „Тима снова”, састављеног од НБА играча, у њиховој историји.

У периоду од 1992. па до средине 1995. године репрезентација је пропустила три велика такмичења због санкција које је Савет безбедности Уједињених нација увео тадашњој Савезној Републици Југославији. Први меч после санкција репрезентација је одиграла у квалификацијама за првенство Европе 1995. године против Бугарске и славила тек после продужетка 93:87Као независна земља Србија је дебитовала на Евробаскету 2007. године у Шпанији где је у првом мечу групе А поражена од Русије са 73:65Пре осамостаљења кошаркаши из Србије играли су за репрезентације под именима:

1936–1945 Краљевина Југославија

1945–1992 ФНР/СФР Југославија

1992–2006 Савезна Република Југославија/Србија и Црна Гора

2006 — Србија

Краљевина Југославија

Краљевина Југославија је била држава у југоисточној Европи, која је већим делом захватала Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Постојала је од 1. децембра 1918. до 29. новембра 1945. Заузимала је територију данашње Србије, Босне и Херцеговине, Републике Македоније и Црне Горе, и највећи део данашње Хрватске и Словеније. На челу краљевине се налазила династија Карађорђевића.

Народни херој Југославије

Народни херој Југославије (или само Народни херој) (словен. Nаrodni herоj Jugoslavije; мкд. Народен херој на Југославија) је било почасно звање у Социјалистичкој федеративној Републици Југославији које се додељивало свим носиоцима Ордена народног хероја. Поред овог звања, у СФРЈ је постојало и звање јунака социјалистичког рада, које се додељивало носиоцима Ордена јунака социјалистичког рада.

Народноослободилачка војска Југославије

Партизани преусмерава овде. За остала значења види Партизани (вишезначна одредница)

Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ; словен. Narodnoosvobodilna vojska in partizanski odredi Jugoslavije; мкд. Народноослободилетна војска и партизански одреди на Југославија) је била оружана сила Народноослободилачког покрета Југославије, предвођеног Комунистичком партијом Југославије. Настала је јуна 1941. године формирањем првих партизанских одреда, а 1. марта 1945. године је прерасла у Југословенску армију, регуларну војну формацију Демократске Федеративне Југославије.

Због честих реорганизација, током рата, неколико пута је мењала називе:

Народноослободилачки партизански одреди Југославије (НОПОЈ) - од јуна 1941. до јануара 1942.

Народноослободилачка партизанска и добровољачка војска Југославије (НОП И ДВЈ) - од јануара 1942. до новембра 1942.

Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије (НОВ и ПОЈ) - од новембра 1942. до марта 1945.Народноослободилачком војском је руководио Врховни штаб, а за њене припаднике користио се неформални назив - партизани. Иако је била једна од најјачих војних формација, која се борила против сила Осовина на Балкану током Другог светског рата, од стране Савезника је била призната и помогнута тек у лето 1943. године.

Етничка структура НОВЈ је била различита у разним регионима у разним временима, мада су је углавном чинили Срби.

Попис становништва 1953. у ФНРЈ

Попис становништва 1953. у ФНРЈ је обавио Савезне завод за статистику и евиденцију ФНРЈ 31. марта 1953. године. Пописница, образац је садржавао 25 питања за свако лице и Лист за домаћинство са упутством за попуњавање. Овај попис је дошао свега 5 година после претходног, али је требало да буде први од редовних који се обављају сваких десет година на почетку деценије.

Попис становништва 1961. у ФНРЈ

Попис становништва 1961. у ФНРЈ је обавио Савезне завод за статистику ФНРЈ 31. марта 1961. године. Пописница, образац је садржавао 21 питање за свако лице, Лист за домаћинство и Упитник за стан са упутством за попуњавање. Овај попис је обављен 8 година после претходног, и био је први који се обављао редовно на сваких десет година на почетку деценије.

Попис становништва 1971. у СФРЈ

Попис становништва 1971. у СФРЈ је обавио Савезне завод за статистику СФРЈ 31. марта 1971. године. Пописница, образац је садржавао 21 питање за свако лице, Лист за домаћинство и Упитник за стан са упутством за попуњавање. Овај попис је четврти послератни попис и обављен је редовно на сваких десет година на почетку деценије.

Попис становништва 1981. у СФРЈ

Попис становништва, домаћинстава и станова 1981. у СФРЈ је обавио Савезне завод за статистику СФРЈ 31. марта 1981. године. Пописница, образац је садржавао 27 питање за свако лице и Упитник за стан и домаћинство са упутством за попуњавање. Овај попис је пети послератни попис и обављен је редовно на сваких десет година на почетку деценије.

Република Србија (1990—2006)

Република Србија је име које је имала Србија од 1990. до 2006, у оквиру Социјалистичке Федеративне Републике Југославије до 1992, Савезне Републике Југославије до 2003, и онда до 2006. године у Државној заједници Србији и Црној Гори.

Савезна Република Југославија

Савезна Република Југославија (скраћено СР Југославија или СРЈ) била је држава која је створена 27. априла, 1992, одлуком Скупштине СФРЈ, као заједничка држава Републике Србије и Републике Црне Горе. Војводина и Косово и Метохија имале су, услед мултиетничности, статус аутономних покрајина у оквиру Републике Србије, али са много мање надлежности, у односу на оне из времена СФРЈ.

Савезна Република Југославија је настала распадом СФРЈ, почетком деведесетих година 20. века. Постојала је до фебруара 2003. године, када је створена државна заједница са именом Србија и Црна Гора.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија

Социјалистичка Федеративна Република Југославија (скраћено СФР Југославија или СФРЈ), бивша је југословенска држава која је постојала од краја Другог светског рата, до рата почетком деведесетих година двадесетог века. Она је била социјалистичка држава која је обухватала територије данашњих независних држава Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, Словеније и Црне Горе.

Формирана је 1945. године као наследница Краљевине Југославије под именом Демократска Федеративна Југославија. 29. новембра 1945. године мења име у Федеративна Народна Република Југославија, док је 1963. године коначно променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Главни град СФРЈ био је Београд. СФРЈ се граничила са Италијом на северозападу, Аустријом и Мађарском на северу, Румунијом на североистоку, Бугарском на истоку и Грчком и Албанијом на југу. Западни део републике је излазио на Јадранско море.

За разлику од осталих европских социјалистичких земаља, СФРЈ никада није била чланица Варшавског уговора, и одржавала је блиске везе са западним владама. СФРЈ је била оснивач и један од најважнијих чланова Покрета несврстаних. СФРЈ је била земља

самоуправног социјализма, са једнопартијским делегатским системом представљања, планском привредом и специфичним системом радничког самоуправљања.

Фудбалска репрезентација Југославије

Фудбалска репрезентација Југославије представљала је селекције фудбалера из Краљевине Југославије (1918–1941, до 1921. као Краљевство СХС, 1921—1929. као Краљевина СХС), СФР Југославије (1943—1992, до 29. новембра 1945. као ДФ Југославија, 29. новембар 1945—1963. као ФНР Југославија) и СР Југославије (1992—2003). Наследила ју је фудбалска репрезентација Србије и Црне Горе (2003—2006).

Играло се под разним именима:

1918—1920. Краљевство СХС

1920—1929. Краљевина СХС

1929—1941. Краљевина Југославија

1941—1945. ДФ Југославија

1945—1963. ФНР Југославија

1963—1992. СФР Југославија

1992—2003. СР Југославија

Фудбалска репрезентација Србије

Фудбалска репрезентација Србије је репрезентација под контролом Фудбалског савеза Србије, представља Србију у међународним фудбалским такмичењима.

Највеће успехе репрезентација је направила освајањем четвртог места на Светском првенству 1930. и 1962. године. Такође, два пута су играна и финала Европског првенства, 1960. и 1968. године. На Олимпијском фудбалском турниру у Риму 1960. године освојена је златна медаља. Утакмице као домаћин репрезентација најчешће игра на стадиону Рајко Митић и на стадиону Партизана, који се налазе у Београду.

Репрезентација Србије, од 2006. године, има надимак Орлови, а пре тога је због својих препознатљивих дресова, репрезентација имала надимак Плави.

ФИФА и УЕФА третирају репрезентацију Србије као наследницу медаља и успеха Југославије. Највише наступа у репрезентацији има Бранислав Ивановић са 105 одиграних утакмица.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.