Јосиф Панчић

Јосиф Панчић (Угрини код Брибира, 17. април 1814Београд, 8. март 1888) је био српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика, а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима.

Јосиф Панчић
Panc
Јосиф Панчић
Датум рођења17. април 1814.
Место рођењаУгрини код Брибира
Аустријско царство
Датум смрти8. март 1888. (73 год.)
Место смртиБеоград
Краљевина Србија
Пољеботаника
Познат поОткрићу Панчићеве оморике

Биографија

Панчић је рођен у селу Угрини код Брибира, у Винодолу (у то време Аустријско царство, данас Хрватска), у католичкој породици као четврто дете Павла и Маргарите. Према предању, Панчићи су пореклом из Херцеговине и од давнина су се доселили у село Угрини, које се налази на северним огранцима Велебита у саставу Винодолске општине.

Школовање

Pancic-Zujovic-Dokic1883
Лазар Докић, Јован Жујовић, Јосиф Панчић (снимљено 1883. године).

Родитељи су му били сиромашни, a стриц му је био у Госпићу архиђакон, те га је он себи узео и о његовом се школовању старао. Основну школу изучио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. Из Ријеке је Јосиф прешао у Загреб (1830) да настави школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum. У додиру са неким Мађарима сазнао је да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука, и зажели да тамо настави своје студије где је завршио медицински факултет и постао је доктор медицине 7. септембра 1842. године израдивши тезу Taxilogia botanica, коју је посветио своме стрицу Гргуру. Панчић је током студија у Пешти морао приватно зарађивати, дајући часове из француског и италијанског језика. То му је односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година.

Служба

Није желео да ступи у државну службу и решио је да ради приватно као лекар. Али, од лекарске праксе није могао живети, јер није имао довољно пацијената, a и они што су долазили били су већином сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где је се бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова. За то време је упознао флору Баната, обишао је и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима је упознао многе интересантне стене и минерале. Прикупио је доста интересантних биљака из флоре Баната.

После две године отишао је у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пео се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја.

Josif Pancic -spomenik
Јосиф Панчић, споменик у Академском парку на Студентском тргу у Београду

Одатле се упутио у Беч да доврши одредбу свога хербара, који је око Пеште, Будима, и по Ердељским и Банатским Алпима сакупио, a уједно и да боље Јестаственицу проучи. У бечком Природњачком музеју је проучио и одредио своје прикупљене биљке, a у исто време је пратио и предавања чувеног ботаничара Ендлера. У Бечу се задржао годину дана. Бавећи се у Бечу он се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем; Вук га упути у Србију да ступи у државну службу. Чекајући да Вук добије новчану помоћ од Русије (а коју на крају није ни добио), Панчић је готово био на измаку свога новца и то је признао Вуку. Вук му је тада саветовао да одмах крене у Србију и да тражи постављење у Ужицу.

Панчић је послушао Вука и дошао у Србију месеца маја 1846. године за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Али, како је Вук имао у Србији и доста непријатеља, његова препорука није вредела ништа, па је чак због тога и због жеље да буде постављен у Ужицу, у чијој се околини скривао велики број противника Карађорђевића, Панчић постао сумњив и није могао добити то место. Чекајући на постављење, обилазио је ужички крај, и бавио се изучавањем биљног света.

Josif Pancic u Botanickoj Basti
Споменик Јосифу Панчићу на улазу у Ботаничку Башту Јевремовац у Београду

Панчић је готово остао без средстава за живот и помишљао је да се врати, но у томе моменту добије позив од Аврама Петронијевића, министра иностраних послова, који је имао фабрику стакла у непосредној околини Јагодине у Белици, да се привремено прими за лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић је пристао, био на тој дужности пола године и са успехом је завршио свој посао.

Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха. Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када је Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина је тражила да задржи Панчића. У томе је и успела и Панчић је у фебруару 1847. године постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али прошле године започета испитивања наставио је, обиђе Темнић, Левач у околини Опарића (и Превешко језеро) и манастир Љубостиње. Око половине јуна оде у Алексиначку Бању одакле се први пут попе на Ртањ и Озрен. Исте године је затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство.

Крајем исте године добио је премештај у Крагујевац и постављен је на упражњено место за привременог окружног физикуса 12. новембра 1847. године. За време бављења у Јагодини Панчић је одлазио и у Ћуприју и ту је упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју је затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. године се венчао у православној цркви у Ћуприји.

Професор природних наука

Идуће године, 8. јануара 1850. године примљен је за члана Друштва српске словесности, a y 1853. године је постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када је 1854. године примљен у српско поданство, др Јосиф Панчић је постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен је за члана Друштва српске словесности и постављен је за професора у Лицеју, иако до тада није, сем докторске дисертације, имао ниједан публикован научни рад. Постављен је за професора само на основу сазнања и уверења да је он најбољи познавалац флоре Србије.

Djurici-Pancic
Село Ђурићи на планини Тари, место где је Панчић открио оморику

Панчићева оморика

Picea omorika2
Панчићева оморика

Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика. Десет година касније је добио две њене гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877. (Према неким изворима 1875.?). пронађе до тада непознати четинар - оморику која је по њему добила име - Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Purkyne) Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић је остао до краја живота.

По њему је названа и Панчићева поточарка.

Pančićev vrh
Панчићев врх - маузолеј

Смрт и сахрана

Панчић је умро 25. фебруара/8. марта 1888. године усред рада, ведар, свестан и приљежан. Предговор за „Ботаничку башту“ довршио је пред смрт на неколико дана. „Првенац Балканског полуострова“ радио је и за време боловања.

Панчићев врх, највиши врх на планини Копаоник, добио је име по познатом српском ботаничару Јосифу Панчићу. На овом врху се налази његов маузолеј где је сахрањен 1951. године.[1]

Учена друштва

Био је члан у следећим ученим друштвима:

Дописни члан:

Одликовања

Од одличја имао је

Референце

  1. ^ Неиспуњени завет Јосифа Панчића („Вечерње новости“, 23. фебруар 2014)

Спољашње везе

Претходник:
Стојан Марковић
Ректор Велике школе
18681875.

Наследник:
Емилијан Јосимовић
Претходник:
-
Председник Српске краљевске академије
18871888.
Наследник:
Чедомиљ Мијатовић
17. април

17. април (17.04) је 107. дан у години по грегоријанском календару (108. у преступној години). До краја године има још 258 дана.

1888

1888 је била преступна година.

25. фебруар

25. фебруар (25.02) је 56. дан у години по грегоријанском календару. До краја године има још 309 дана (310 у преступној години).

26. септембар

26. септембар (26.9.) је 269. дан у години по грегоријанском календару (270. у преступној години). До краја године има још 96 дана.

5. април

5. април (05.04) је 95. дан у години по грегоријанском календару (96. у преступној години). До краја године има још 270 дана.

Balg

Балг (нем. Balg ), љуска, махуна,мех, кожа.

Појам балг је у технологији препарирања животиња настао од давнина. Помиње се и у списку птица „Музеја српске земље“, чији је иницијатор чувени српски биолог Јосиф Панчић:

Просветни гласник из 1904.г.Балг је животињска кожа са перјем или длаком, која се добија одстрањењем утробе животиње и која се у даљњем технолошком процесу специјалном обрадом конзервира од пропадања, а потом испуњава материјалима који омогућавају обликовање којим се остварује идентичан вањски изглед препариране животиње.

Ramonda serbica

Ramonda serbica (лат.; рамонда сербика; српска рамонда, колачић или цвет феникс) је ендемска биљка централног Балкана из породице Gesneriaceae. Биљку је открио Јосиф Панчић 1874. године у околини Ниша. Ramonda serbica је остатак суптропске флоре Европе и Медитерана, највероватније афричког порекла. Веома је слична биљци Ramonda nathaliae и сматра се да се од ње полиплоидијом одвојила током терцијара у самосталну врсту.

Јован Туцаков

Јован Туцаков (Чуруг, 24. јануар 1905 — Београд, 22. септембар 1978) је био познати српски фармаколог и академик, писац првог уџбеника фармакогнозије на српском језику и великог броја монографија и књига чија су заједничка тематика лековите биљке. Објавио је преко 200 научних радова од којих велики број о лековитим биљкама и њиховој употреби у лечењу.

Завршио је два Фармацеутска факултета, један у Загребу 1928, а други у Француској, у Нансију, 1933. где је годину дана касније одбранио и докторску дисертацију. За редовног члана САНУ у Београду изабран је 1974. године, а Француске академије фармације 1965. и 1968. Академије за козметологију и дерматологију у Паризу.

Био је један од оснивача и управник Института за проучавање лековитог биља Др Јосиф Панчић као и дугогодишњи управник Института за фармакогнозију.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Баново брдо

Баново брдо је урбано насеље, брдо и центар оштине Чукарица у Београду. Повезано је Пожешком улицом са центром Београда, која се ка југу наставља на Ибарску магистралу. Баново брдо је оивичено Чукаричком падином, Адом Циганлијом, Кошутњаком, Топчидером и Жарковом, док га Мост на Ади повезује са Новим Београдом. На источним падинама налазе се два насеља — „Голф“ и „Сунчана падина“. Име је добило по Матији Бану, дубровачком политичару и дипломати, који је живео овде средином 19. века.

Белица (Јагодина)

Белица је насељено место града Јагодине у Поморавском округу. Према попису из 2011. било је 342 становника.

Овде се налазе Запис Рацића храст (Белица), Запис Жолетова липа (Белица), Запис крушка у порти (Белица) и Запис Животина липа (Белица).

Водена пећина

Водена пећина налази се у кањону реке Пањице, удаљена од центра Ариља 22km. Овај природни феномен врло је атрактиван за спелеологе и рониоце који тек треба да испитају све тајне које крије пећина. До саме пећине и водопада води камена стаза дужине 800m, уз реку Пањицу преко дрвених мостића стиже се до неодољиве природе којом је Водена пећина окружена, високих стена и слапова преко сиге.За сада се претпоставља да је водена маса која излази из пећине, у ствари понорница настала од више извора који пониру негде у зони Кукутнице и Округлице у Бјелуши. По тврдњи ронилаца и заљубљеника природе, који су жељни авантура и упустили се у испитивање пећине, са сигурношћу тврде да се дубоко у пећини налази језеро, а врло могуће и неколико.

У клисури Пањице Јосиф Панчић је открио ендемску врсту биљке - campanula secundiflora.

Ливађе (средњи век)

Ливађе (лат. Mercatum Liuada) је средњовековно рударско насеље, рудник и трг Копаоничке рудне области. Било је смештено на североисточним деловима планине,3 километра североисточно од данашњег Брзећа, код села које се и данас тако зове, у удолини која се спушта ка Брзећкој реци. Поред рудног богатства, Ливађе је имало и повољан положај, пошто се налазило на раскршћу путева који су ишли ка долинама Расине, Ибра и Топлице, а први пут се у изворима помиње у дубровачком документу од 24.08.1405. године.

Велику рударску активност на простору око Ливађа потврђују и налази старог рударства, згура, шљака и рударска окна. Јосиф Панчић их помиње око спајања Беле и Добродолске реке, као и уз Брзећку реку, док Каниц наводи да их има око Брзећа и Грашевца. Константин Јиричек је, крајем XIX века, сматрао да се у Ливађу на првом месту вадило сребро, али су новија истраживања оповргла ову претпоставку. Анализом неколико локалитета око Сребрначке и Брзећке реке, закључено је да је основни производ у Ливађу било гвожђе, па олово, док се сребро јављало као успутни производ.

Међународни кодекс номенклатуре алги, гљива и биљака

Међународни кодекс номенклатуре алги, гљива и биљака (енгл. International Code of Nomenclature for algae, fungi, and plants), скраћено ICN, систем је којим се класификују природни биљни облици. Основа научних имена је латински језик, грчки језик, или су имена латинизирана. На пример бедрница, српска панчићија или Pancicia serbica Vis. има латинизиран назив рода и назив врсте. Ова номенклатура је пре 2011. била позната као ICBN (енгл. International Code of Botanical Nomenclature).Ако се као пример узме дивља ружа (шипак), класификација је следећа: Дивља ружа је врста; њен научни назив је Rosa canina L.

Rosa је име рода (genus) и пише се великим словом, canina је име врсте (атрибут) и значи „псећа” (од canis — пас), увек се пише малим словом, а L. означава иницијал аутора (у овом случају Linne).

Врста R. canina L. припада секцији: Caninae Crép. (François Crépin) подрода: Cynorhodon Dumort. (Graf Barthélemy Charles Joseph Dumortier) псећих ружа од латинизираног грчког κυων (кион) — пас и ροδον (родон) — ружа.

Род Rosa L. припада потпородици Rosoideae Focke (Wilhelm Olbers Focke), породици Rosaceae Juss. (Antoine Laurent de Jessieu), подреду Rosineae, реду Rosales. Овај ред сврстан је у подкласу Rosideae, класе Magnoliopsida (syn. Dicotyledones), одељка Magnoliophyta (syn. Angiospermae — скривеносеменице).

Понекад у давању имена таксону учествује више аутора из различитих разлога. Тако је на пример оморика у време када ју је открио Јосиф Панчић, 1875. године, сврстана у род Pinus јер су родови смрче (Picea), јеле (Abies) и борова (Pinus) били обухваћени тадашњим заједничким родом Pinus. Тада је оморика добила назив Pinus omorika Pančić, да би ревизијом рода Pinus сврстана у нови род — род смрче (Picea) и добила данашњи назив Picea omorika (Pančić) Purkyne. Име Панчића се због тога пише у загради, а иза њега је име Purkyne (Emanuel Ritter von Purkyne) који је извршио ревизију рода Pinus и посредно комплетирао данашњи назив оморике.

Занимљиво је проанализирати и имена категорија нижих од врсте (тзв. унутарврсних таксона). Rosa canina има, на пример, подврсту која носи назив R. canina subsp. dumetorum (Thuill.) Parment. Име значи она која расте у живици (лат. dumeto- – омеђити, кољем оградити). Antoine Auguste Parmentier ју је окарактерисао као подврсту псеће руже. Код унутарврсних таксона (подврста, варијетет, форма) иза имена врсте без аутора пише се скраћеница subsp., var. или f. и име таксона малим словом, следи име аутора унутарврсног таксона: Oenothera macrocarpa ssp. oklahomensis (Norton) W. L. Wagner, Ако је у питању основни унутарврсни таксон (некадашња typica) име подврсте је идентично са именом врсте и аутор имена врсте остаје, а подврста нема аутора: Oenothera macrocarpa Nutt. ssp. macrocarpa.

Поред правила које прописује ботаничка номенклатура, и која важи за природне таксоне, постоји и номенклатура културних биљака. За ову групу биљака правила прописује ICNCP (енгл. International Code of Nomenclature for Cultivated Plants).

Српска академија наука и уметности

Српска академија наука и уметности (САНУ) је највиша научна и уметничка установа у Србији. Званичан дан оснивања Академије је 19. новембар 1841. године.

Називала се Краљевско српска академија од 1886. потом Српска краљевска академија до 1947, када је преименована у Српску академију наука. Касније, законом из 1960, она је променила назив у Српску академију наука и уметности.

Српско планинарско друштво

Српско планинарско друштво (СДП) је прва планинарска организација у Србији основана 27. маја 1901. у Београду, на иницијативу чланова Српског геолошког друштава.

Интересовање за планинарство почело се развијати у Србији у другој половини XIX века. Посебан утицај су извршили: књижевник Љубомир Ненадовић пишући 1850. у својим новинама Шумадинки о свјим пењањима на планине у Србији; биолог Јосиф Панчић изводећи од 1856. групне одласке у планине Србије са својим питомцима.; превод књиге E. Réclusa, Historie d‘une montagne (Шта прича планина, Београд 1900).

Први председник СДП био је Јован Жујовић, а потпредседник Алекса Станојевић. Резултат друштвене активности било је засађивање шумског појаса око Београда и изградња планинарског павиљона 1903 на Авали.

После прекида рада у периоду од 1912—18, организација је обновљена 1922 у Београду. На скупштини 3. децембра 1922. СДП је постало повереник Зимско-спортског савеза за Србију и донело одлуку о оснивању првих смучарских секција, организовању смучарских курсева и првих смучарских такмичења у Србији. Тиме, а нарочито подизањем планинарског дома на Копаонику, ветзало је за себе развој смучарства у Србији. Вршене су прве маркације путева и стаза у планинама: Авала, Космај, Букуља, Тара, Копаоник, Гоч, Жељин, Бесна Кобила, Кукавица, Ртањ, Сува и Стара планина.

Године 1927. делатност је проширена на туристичку привреду. Оснивајући своје подружнице по Србији, СДП је настојало на организовању истих у Црној Гори и Македонији. Оно је поред централног друштва у Београду обухватало и 13 подружница са 1434 члана.Најчешћа активност представљали су групни излети. Неколико чланова је извело пењачке туре у Проклетијама, Дурмитору и гусловенском делу Апла. Поред дома Душана Митровића на Авали и планинарско-смучарског дома на Копаонику, СПД је располагало и са планинарским кућама на Бесној Кобили, Космају, Голији, Кукавици, Букуљи, Руднику, Дивчибарама, Гочу и склоништима на Ртњу и Тари.

Приредило је и прву планинарску изложбу 1924. у Београду.

После Априлског рата 1941, СДП је прекинуло свој рад.

Стеван Аћимовић

Стеван Аћимовић (Трстеник, 1881-1934) рођен 15. августа 1881 од оца Грује и мајке Марије, био је истакнути српски адвокат и друштвено-политички радник у доба Краљевине Србије и касније Краљевине Југославије. Био је близак пријатељ других личности из друштвеног и интелектуалног живота те епохе, као што су Јосиф Панчић, Мика Алас, и Добрица Милутиновић.

Аћимовић је био адвокат ЊКВ Принца Ђорђа Карађорђевића током догађаја који су претходили његовој абдикацији и касније. Допринео је и у утемељењу Удружења глумаца Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Тара (планина)

Масив планине Таре налази се у западној Србији, у северозападном делу оивичен дубоким кањоном реке Дрине, док му се огранци спуштају ка креманској долини и долини реке Ђетиње, где се ослања на огранке Златибора. Подручје планине Таре сачињава најзападнију скупину из групе Старовлашко-рашких планина и, у ширем смислу, састоји се од три подеоне целине, донекле издвојене речним долинама, превојима или седлима.

Тара у ужем смислу или Равна Тара део је масива са Калуђерским барама и кречњачком висоравни између следећих река: Дрина, Рача, Коњска река, Бели Рзав и Дервента (врх Збориште 1.544 м).

Црни врх се налази између суве границе Србије и Босне те између села Заовине и Растиште. У вези је са Равном Таром на превоју Чемериште, а са Звијездом на седлу Предов Крст (врх Козји рид 1.591 м).

Звијезда се налази у троуглу између села Растиште и Јагоштица и кањонског дела Дрине (врх Велики крај 1.444 м).Са овим деловима јединствено физичко-географско подручје сачињава и Велики Столац (1.673 м) који је у Босни и истовремено највиши врх читавог подручја.

На основу дугогодишњих проучавања и истраживања овог подручја, а ради заштите изузетних природних вредности које оно поседује Скупштина Србије је 1981. посебним Законом подручје Таре прогласила за Национални парк.

Планина Тара је познато и традиционално летње и зимско рекреативно подручје. Повољни климатски услови, велики број сунчаних дана, средња висина око 1000 метра надморске висине. Испод северних падина Таре лежи варошица Бајина Башта.

Планину Тару су проучавали многи научници. Први је био Јосиф Панчић, који је на овој планини 1875. открио ендемску врсту четинара, названу Панчићева оморика. Познати планинар Др Куно Видрић, који је препешачио скоро све важније планине Европе, највише je времена провео на Тари обележавајући планинарске стазе и прикупљајући грађу за више књига о овој прелепој планини.

Тиња Дамњановић

Тиња Дамњановић је српска филмска и гласовна глумица. Бави се синхронизацијом играних и анимираних филмова и серија за студије Голд диги нет, Ливада Београд и Моби. Она је ћерка српског глумца Предрага Дамњановића.

Ученица је ОШ Јосиф Панчић.

Трансверзала Јосиф Панчић

Трансверзала Јосиф Панчић је пешачка стаза на Копаонику. Поред ове пешачке стазе, ту су још и стаза Хајдучица, Оштри крш, Метође, Семетешко језеро, Јанкова бара, Треска, Дубока, Маркове стене, Небеске столице.

Планинарска трансверзала »Јосиф Панчић«, установљена је 1999. године. Оснивач је ПСД »Копаоник« из Београда, аутор је Јован Ђокић са сарадницима. Елементи планинарске трансверзале су: Правилник трансверзале, прегледна карта са уцртаним стазама и контролним тачкама (КТ), опис деоница између КТ. За пређену трансверзалу добија се значка трансверзале од ПСД »Копаоник« (Београд). Трансверзала има две деонице: источну и западну, облика осмице.

Укупна дужина трансверзале је око 46 километара. Источна деоница има 5 КТ (контролних тачака) и дужину 18 км, спуштање око 500 метара релативне висине (од 1934 м на 1425м) и непрекидни успон око 553 метара (са 1425м на 1976м). Деоница се може прећи за 8-10 часова хода, са одморима од 10 до 30 минута на контролним тачкама (КТ).

Западна деоница: има 5 контролних тачака (КТ) и дужину око 28 километара. Нема великих висинских разлика. Може се обићи за 10 до 12 часова хода, са одморима од 10 до 30 минута код КТ.

Опис трансверзале почиње од КТ-1, код планинарског дома »Копаоник« (1720м).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.