Јовијан

Флавије Јовијан (лат. Flavius Iovianus), познатији само као Јовијан, био је римски цар свега осам месеци од 26. јунa 363. до 17. фебруара 364. године. Јовијан је упамћен по неславном миру склопљеним са персијским краљем Шапуром II, али и као једини римски цар рођен у Сингидунуму (данашњем Београду).

Флавије Јовијан
Siliqua Jovianus
Јовијан на аверсу сребрног новчића искованог око 363. године. Портрет наглашава цареву корпулентност коју помињу и наративни извори. На реверсу је натпис у част петогодишњице владавине, иако је Јовијан у ствари владао само осам месеци. Натпис на реверсу требало је да буде добар предзнак;
Пуно имеФлавије Јовијан
Датум рођења331.
Место рођењаСингидунум (данашњи Београд, Србија)
Римско царство
Датум смрти17. фебруар 364. (32 год.)
Место смртиДадастана, (Анадолија, данашња Турска)
Римско царство
ГробЦрква Светих Апостола, Константинопољ
ОтацВаронијан
ВероисповестХришћанин
СупружникХаритона
ПотомствоВаронијан
Римски цар
Период26. јун 36317. фебруар 364.
ПретходникЈулијан Отпадник
НаследникВалентинијан I

Успон и проглашење за цара

Јовијан је рођен 331. године у Сингидунуму и о његовој каријери пре ступања на трон не знамо много. Знамо да је његов отац Варонијан био "incola agri Singidonensis" и да је остварио запажену каријеру у војсци и догурао до места заповедника легије Јовијана (Iovianii-названи тако по Диоклецијановом когномену Iovius) и елитног гардијског одреда доместика (comes domesticorum). Очев успон је највероватније помогао и војничку каријеру сина, који по Амијану био скромно образован. И Јовијан је постао члан доместика и знамо да је пред крај живота Констанција II био у царевој пратњи. Када је Констанције изненада умро у Мопсуестији у Киликији новембра 361., Јовијану је поверен задатак да отпрати кола са покојником у Константинопољ. Јовијан је затим и сам постао заповедник гарде и пратио је Јулијана у злосрећном персијском походу у лето 363. године. Међутим, Јулијан је тешко рањен у једној борби са Персијанцима и умро је 26. јуна 363. године у близини града Маранге, нешто северније од Ктесифона.

Римска војска се налазила дубоко у персијској територији, резерве хране већ су биле ниске, а непријатељски војници су их стално узнемиравали са околних брегова. По сведоку догађаја Амијану Марцелину сви присутни војни заповедници су се сакупили како би изабрали новог цара, али се одмах појавила подела међу официрима из Констанцијеве источне и Јулијанове галске војске. Престо је прво понуђен паганину Салутију, преторијанском префекту Истока, који је почаст одбио због својих поодмаклих година и слабог здравља. Док су официри распаљивали нову расправу, неколицина војника извикала је за новог цара Јовијана и оденули га у царски пурпурни плашт. Узвик у част новог цара „Јовијан август!" прихваћен је и од остатка војске, додуше грешком. Војници су помислили да се наздравља опорављеном ЈУЛијану, а не новоизабраном ЈОВијану. Када су увидели грешку, неки од војника су се ражалостили због Јулијанове смрти, али је Јовијан ипак безпоговорно прихваћен за цара у војним круговима.

Повлачење и неславни мир

Јовијанов избор за цара, више него неочекиван, спроведен је захваљујући популарности његовог оца међу обичним војницима, а још више потребом да нови цар преузме команду и извуче војску из тешког положаја. У међувремену, захваљујући римским дезертерима, Шапур II је сазнао за дешавања у непријатељском табору и наредио нови напад. Персијски удар, предвођен ратним слоновима, Римљани су одбили и кренули у повлачење левом обалом реке Тигар. Бунтовним војницима, који су очекивали да после преласка реке ускоро уследи римска граница, Јовијан је преко воље дозволио да у току ноћи покушају да пређу набујали Тигар и ликвидирају персијску стражу на другој обали реке. Подухват је успео и разјарена и полугладна римска војска је наставила марш кући. Са једне стране, Римљани су побеђивали у свакој отвореној борби, а са друге, били су без залиха и Персијанци су их стално гонили, тако да је Шапур решио да предложи Јовијану мировни споразум. Предлог је подразумевао тешке услове по римску страну: препуштање Персији пет провинција на левој обали Тигра, које је Галерије као Диоклецијанов цезар задобио 299., као и два важна погранична града: Нисибиса и Синагре. Поред тога, Рим је морао да напусти савез својим верним савезником јерменским краљем Аршаком и не меша се у будуће сукобе Јерменије и њеног далеко моћнијег суседа Персије. Споразум је склопљен на 30 година, а Аршака је Шапур убрзо затим заробио и након ослепљивања протерао. Јовијан и Шапур су разменили угледне таоце и након тога је римска војска наставила повлачење у све већем нереду. Војници су се хранили месом товарних животиња и након тога одбацивали пртљаг и оружје, све док пред њих није стигао војни заповедник Месопотамије Касијан са свежим намерницама. Подухват, који је Григорије Назијански доцније упоредио са Походом десет хиљада, најзад је окончан уз велике жртве.

Изненадни крај

У војсци која се придружила Јовијановој главнини, био је и Прокопије, Јулијанов рођак. У јавности се од раније преносила прича да је Јулијан још раније одредио Прокопија за свог наследника. Страх од Прокопијевих претензија на престо био је, по Амијану Марцелину један од главних узрока да Јовијан склопи неповољни мир са Персијанцима. Покушавајући да што пре учврсти своју власт, Јовијан је послао низ поверљивих људи да преузму важне положаје у војсци на западу царства и прошире повољнију верзију догађаја од реалне. У Сирмијуму је живео његов таст, Лициније, кога је именовао магистром коњице, и задужио га да иде у остале провинције и спречи евентуалне побуне. Међутим, гласине о неповољном исходу преговора већ су стигле у Низибис и цар се утаборио ван града одбијајући да га посети и суочи се са гневним становништвом. Најчвршћа тврђава Истока мирно је предата Персијанцима. Јовијан је наредио да римски војници у року од три дана испразне град и натерају његово становништво да се пресели на територију под контролом Царства.

Јовијан је затим отишао у Антиохију, а потом је и поред неповољних зимских услова, наставио пут преко Мале Азије даље на запад. У Тијани у Кападокији стигла му је вест да је група побуњених војника у Ремију (данашњи Ремс) побила његове изасланике. Са друге стране, преостале галске легије су мирно прихватиле власт новог цара. Јовијан је затим у Анкири (данашња Анкара) 1. јануара 364. примио конзулат, а свог једногодишњег сина, Варонијана Млађег, узео је за колегу. Са обзиром на младост свог сина, Јовијанов потез може се чинити преурањен и помало сметен. Међутим, власт новог цара није била општеприхваћена у целом Царству, ваљало је покушати са развијањем династичког култа што пре и поред објективних околности. По Амијану, бројни неповољни предзнаци пратили су Јовијана још од Антиохије, нпр мали Варонијан је непрекидно плакао током церемоније доделе конзулата. По царевом доласку у Антиохију, из предворја царске палате необјашњиво је нестала тучана кугла из руке статуе Галерија Максимијана. Греде у згради сената почеле су језиво да пуцкетају а на небу се усред дана појавила комета. Већ прве ноћи у Дадастани, граду на граници Галатије и Битиније, Јовијан је умро 17. фебруара 364. године. У зору је нађен мртав у свом кревету. Узроци смрти остали су предмет нагађања савременика. Претпостављало се да се угушио од испарења из свеже окречених зидова или димом од лошег угља који је ложен у пећи царске одаје. Владао је свега 236 дана.

Верска политика

По историчару цркве Сократу Схоластику, који је писао у првој половини 5. века, Јовијан је својевремено одбио Јулијаново наређење да принесе жртву паганским боговима и радије је изабрао напуштање службе. Тек када је Јулијан кренуо у Персију, Јовијан је поново примљен у војску. Познији хришћански аутори (Созомен, Јован Малала, Јован Зонара...) пишу да је Јовијан је као услов прихватања царског трона затражио од присутних војника и сенатора да се изјасне као хришћани. Иако су ове анегдоте свакако апокрифне, оне добро приказује раскид са Јулијановим покушајем обнове паганства. Јовијан је био следбеник православља, за разлику од аријанских симпатија Констанција II и, касније, Валенса (364—378). Већ 27. септембра 363. године нови август је примио уз све почасти вођу православних Атанасија Александријског кога је све до Антиохије задржао у својој пратњи. Јовијан је додуше забранио неке паганске ритуале, али је задржао начелну политику верске толеранције не улазећи у сукобе са разним источњачким хришћанским сектама. Донације православној хришћанској цркви, које је Јулијан укинуо, Јовијан је обновио, а на његовом новцу се поново појављује христограм. Јовијана је после краћег интерегнума наследио Валентинијан I 25. фебруара 364. године. Иако је Царство већим делом и даље било паганско, показало се да је хришћанство стекло снажно упориште у римској војној аристократији која је током 4. века одлучивала о избору цара. Међутим, као уступак традицијама Царства, Јовијан је, по историчару Еутропију, проглашен за паганског бога после смрти.

Краткотрајна Јовијанова владавина остала је упамћена захваљујући мировном споразуму са Персијанцима који је био принуђен да склопи. Неки извори тај споразум називају срамним, други неповољним али неопходним у датом тренутку. Његова обазривост у погледу могућности Прокопијеве узурпације није била без основа пошто се Прокопије прогласио за цара 28. септембра 365. у Константинопољу, али је убрзо побеђен од стране Валенса. О Јовијановим државничким способностима тешко је било шта рећи. Амијан је забележио неколико његових личних особина: висок стас, због кога су му приликом проглашења једва нашли довољно велики царски плашт, достојанствено држање и пажљивост у избору достојанственика. Међутим, био је склон и уживању у храни, пићу и женама. Амијан закључује да би те мане можда исправио да је имао прилике дуже да влада.

Спољашње везе

Претходник:
Јулијан
Византијски цареви
363-364.

Наследник:
Валентинијан I
17. фебруар

17. фебруар је четрдесет осми дан у години у Грегоријанском календару. 317 дана (318 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

26. јун

26. јун (26.6.) је 177. дан године по грегоријанском календару (178. у преступној години). До краја године има још 188 дана.

4. век

4. век је почео 1. јануара 301. и завршио се 31. децембра 400.

Јулијан Флавије Клаудије

Јулијан Флавије Клаудије (лат. Iulianus Flavius Claudius), у уском кругу неоплатоничара познат као Јулијан Филозоф (лат. Iulianus Philosophus), а доцније прозван међу хришћанима и Јулијан Отпадник (лат. Iulianus Apostata), римски цар (361—363), рођен у Константинопољу 6. новембра 331 (332?) као син Јулија Констанција и његове друге супруге Базилине, унук Констанција Хлора и Теодоре, и синовац Константина Великог.

Амијан Маркелин

Амијан Марцелин (лат. Ammianus Marcellinus, рођ. између 325-335. год.-умро око 400. год.) био је римски официр хеленског порекла и историчар. Његова Историја (Res Gestae= буквално Историјски подвизи ), написана на латинском језику, иако само делимично сачувана, представља најзнаменитије дело римске историографије после Тацитових, а уједно је и последње велико дело античке историографије.

Анастасије I

Флавије Анастасије (лат. Flavius Anastasius), познатији као Анастасије I, био је источноримски (византијски) цар од 491. до 518. године. Анастасије I је остао упамћен као присталица јеретичког монофизитског учења, али и као велики реформатор источноримског монетарног и фискалног система.

Аршак III

Аршак III (Тиран), син Дирана (Тиридата III), ступио је престо или седамнаесте године од почетка владавине римског цара Констанција II (354) или можда чак и раније (341. или 342. г.), након што је његовог малопре поменутог оца персијски краљ Шапур II заробио и ослепио. По Шапуровом измирењу са својим заробљеником Дираном (Тиридатом), Аршак је изабран за краља пошто његов отац због губитка вида није био у стању да влада. Констанције II је признао Аршаку право над наслеђеним престолом, али то овог последњег свакако није спречило да узме учешћа са Шапуром у ратовима против Римљана. Међутим, недуго потом је склопио мир с последњима, обавезавши се да ће им плаћати годишњи данак. Констанције II му је дозволио да узме руку Олимпијаде, ћерке префекта Аблавија, која је била у блиском сродству са царицом Констанцијом и која је раније била верена за Констанцијевог брата Констанса I. Ову је међутим отровала Шапурова љубавница, јерменска принцеза Фархандзема. Не би ли казнио свог негдашњег савезника због дезертерства, Шапур је извршио напад на Јерменију и том приликом заузео Тигранокерту. Због тога се уплео у рат са Јулијаном, Констанцијевим наследником. Овај последњи је покренуо свој чувени поход на Персију (363) у договору са Аршаком, чија сарадња је била од пресудне важности по сам исход рата. Нажалост, Јулијанове наде да ће срушити моћ Сасанида су се изјаловиле због Аршаковог кукавичлика, или, што је вероватније, добро срачунате издаје истог. Аршак је јуна 363. године повукао своје снаге из римског логора подигнутог надомак Ктесифона. Због тога је дошло до катастрофалног повлачења Римљана као и Јулијанове смрти, који је 26. јуна подлегао рани задобијене од стреле. У међувремену новоизабрани цар Јовијан спасао је римску војску од потпуног уништења јулским споразумом којим се одрекао суверенитета над трибутарним краљевинама Јерменијом и Иберијом. У нади да ће бити награђен за своју издају, Аршак се изложио ризику појавивши се у Шапуровом логору. Прво му је указана част, али га је ипак усред те церемоније Шапур ухапсио и заточио у Обвилионску кулу у Екбатани где је окован у сребрне ланце. Тамо је и завршио живот, тако што га убио верни слуга, ког је преклињао да га мачем ослободи од понижења у заточеништву. Аршак је владао тирански, а против себе је имао јаку опозицију, нарочито међу великашима.

Напомена: Овај чланак, или један његов део, преведен је или прилагођен из одреднице једног од томова Речника грчких и римских биографија и митологија.

Битка код Самаре

Битка код Самаре вођена је 26. јуна 363. године између римске војске под царем Јулијаном Апостатом са једне и персијске сасанидске војске са друге стране. Завршена је победом Персијанаца и погибијом римског цара.

Валенс

Флавије Јулије Валенс (званично име: IMPERATOR CAESAR FLAVIVS IVLIVS VALENS AVGVSTVS), рођен 328, умро 9. августа 378. године, био је римски цар од 364. до 378. године, пошто је Источни део царства добио од свог брата Валентинијана I. Његов отац је био познати војсковођа Грацијан Старији. Валенса су неки сматрали последњим правим Римљанином.

Валентинијан I

Флавије Валентинијан (лат. Flavius Valentinianus), познат као Валентинијан I, (рођен 321, умро 17. новембра 375. године, био је западно-римски цар од 364. до 375. године. Рођен је у граду Цибале, данас Винковци у Доњој Панонији и био је син успешног војсковође.

Историја Србије у старом веку

У античком периоду територију данашње Србије насељавало је неколико индоевропских народа - Илири, Трачани, Дачани, Келти, Римљани и Сармати.

Константинова династија

Константинова династија или Династија Других или Нових Флавијеваца је римска (византијска) царска династија која је владала Римским царством од 293. до 363. године. Родоначелник династије био је један од Диоклецијанових савладара Констанције I Хлор, а њен најзначајнији представник Константин I Велики (306—337).

Термин Други или Нови Флавијевци се користи како би се Константинова династија јасно раздвојила од династије Флавијеваца која је Римском царством владала у 1. веку наше ере од 69. до. 96. године.

Прокопије (противцар)

Прокопије (* рођен око 325. године, умро 27. маја 366. године) био је са мајчине стране један рођак римског цара Јулијана. После његове смрти, Прокопије је сам покушао да постане цар.

Римске царице

Следи списак римских царица, тј. супруга римских царева. Римљани нису имали титулу за овај положај већ су користили грчке титуле као што су: Августа, цезарица, базилица, аутократориса. Постојали су периоди када је било више царица (година четири цара, година пет царева, година шест царева, тетрархија...).

Западно римско царство није имало ниједну познату владајућу царицу.

Сасанидско царство

Сасанидско царство или Сасанидска Персија, је назив за државу, са политичким центром у данашњем Ирану, која је под влашћу династије Сасанида од 226. до 651. године представљала доминантну силу на Блиском истоку.

Сингидунум

Сингидунум (лат. Singidunum) је био антички римски град, ког су првог населили Скордисци у 3. веку п. н. е., а касније су га утврдили Римљани. У Сингидунуму је рођен будући римски цар Јовијан. Током 5. и 6. века наизменично су га освајали Хуни, Сармати, Источни Готи, Гепиди, Византија и Авари. Византија је повратила град 566. Словенска племена су га освојила око 630. године, а 876. град се први пут помиње под именом Београд. На месту старог Сингидунума данас се налази главни град Србије Београд, који је један од најстаријих градова у Европи.

Град се обнављао из пепела (према легенди и потврђеној историји) 38 пута.

Скијашко трчање на Зимским олимпијским играма 2014 — спринт појединачно за мушкарце

Такмичење у дисцицлини скијашког трчања спринт појединачно за мушкарце на Зимским олимпијским играма 2014. у Сочију, одржано је 11. фебруара 2014. на комплексу за скијашко трчање и биатлон Лаура у Красној Пољани, Краснодарском крај 60 км удаљеној од Сочија у Русији.

Титулу је бранио Никита Крјуков из Русије.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Списак римских царева

Следи списак римских царева од 31. године п. н. е. до 476. године н. е.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.