Јован V Палеолог

Јован V Палеолог (грч. Ιωάννης Ε' Παλαιολόγος; рођен 18.06. 1332, умро 16.02. 1391) је био византијски цар (1341—1376, 13791390, 1390 — 1391), син Андроника III (1328—1341) и Ане Савојске. Његову полувековну владавину обележили су унутрашњи сукоби, даље распадање централне власти у Византији, губитак великих територија, прелазак Османлија на Балканско полуострво заузимањем Галипоља 1354. године и њихова вазализација Византијског царства 1371. године. Био је ожењен Јеленом Кантакузин са којом је имао петоро деце, од којих су најзначајнији цареви Манојло II (савладар 1373—1391, цар 1391—1425) и Андроник IV (1376 — 1379) и деспот Теодор I (1382—1407).

Јован V Палеолог
John V Palaiologos
Јован V Палеолог, минијатура из 15. века
Датум рођења18. јун 1332.
Место рођењаДидимотика
Византијско царство
Датум смрти16. фебруар 1391. (58/59 год.)
Место смртиЦариград
Византијско царство
ДинастијаПалеолози
ОтацАндроник III Палеолог
МајкаАна Савојска
СупружникЈелена Кантакузин
ПотомствоАндроник IV Палеолог, Манојло II Палеолог, Теодор I Палеолог, Михајло Палеолог
ПретходникАндроник III Палеолог
НаследникМанојло II Палеолог

Деветогодишњи цар

Јован V је постао цар када је имао само 9 година. По смрти Андроника III власт је држао његов најближи сарадник, регент Кантакузен којег су његови противници, чим је напустио Цариград, прогласили за узурпатора и издајника и за регенте бирају царицу-мајку Ану Савојску, патријарха Јована XIV и високог дворанина Алексија Апокавка. Кантакузен се прогласио за цара 21. октобра 1341. године у Димотици, Тракија, али је већ 19. новембра 1341. године у Цариграду малолетни Јован V проглашен за цара, што је и био повод за почетак грађанског рата.

Грађански рат

Први део његове владавине обележио је грађански рат око регенства између његове мајке и њених присталица са једне и Кантанузина (претендент 1341—1347, цар 1347—1354) који је, као близак пријатељ и сарадник Андроника III, такође полагао право на место регента. Рат је вођен са променљивом срећом и временом је прерастао у династички сукоб између Палеолога и Кантакузина за византијски трон. Почетком лета 1342. године Кантакузен, приморан да бежи из Византије, долази у Србију код краља Стефана Душана са којим ступа у савез све до 1343. године када се Душан окреће Јовану V, а Кантакузен Турцима Селџуцима и емиру Умиру. После тога Душан ратује за свој рачун углавном ка Албанији и Македонији, а византијска царица Ана се обраћа за помоћ великим противницима Селџука - османлијским Турцима и њиховом вођи Орхану, кога касније Кантакузен такође успева да приволи на своју страну те заузима целу Тракију 1345. године. Годину дана касније Душан, који је у међувремену заузео све западно од Христопоља (данашње Кавале) осим Солуна, прогласио се за цара, па се због тога и Кантакузен у мају 1346. крунише за цара Византије, као Јован VI, улази у Цариград, преузима власт и постаје сувладар са Јованом V. Рат се и поред привидне победе Кантакузина 1347. године, ипак окончао 1354. године победом Палеолога који је ушао у Цариград и захтевао абдикацију Кантакузена. Овај грађански рат је зарад личних интереса на мала врата увео Турке у Европу што је касније имало велики значај за даљи ток историје континента.

Напредовање Османлија на Балканском полуострву и вазализација Византије

Иако је већ наредне године умро Стефан Душан (краљ 13311346, цар 1346—1355), Византија изморена дуготрајним грађански ратовима није успела да искористи почетак распада Српског царства и била је само пасивни посматрач ширења османлијских поседа на Балканском полуострву. Јован V је та напредовања покушао да сузбије предлагањем преговора о црквеној унији Папи, али та иницијатива није реализована. Његов следећи покушај било је покретање прве дипломатске мисије на Запад коју је лично предводио 1366. године у краљевину Мађарску у покушају да Лајоша I Великог (1342—1382) наговори да покрене крсташки поход против Османлија. Међутим и овај покушај је остао без успеха, а сам цар је на повратку задржан у Видину, највероватније у координацији са његовим сином и царским регентом у то време Андроником (IV) који је исказивао аспирације да збаци оца са престола. Јован је уз помоћ Амадеа VI Савојског ослобођен и Византији су придодати неки поседи, али је то покренуло нову причу о склапању уније и Јован V је поново кренуо на Запад и у октобру 1369. године је прешао у католицизам, али није закључио црквену унију. Но сви његови покушаји да добије помоћ са Запада нису уродили плодом, а већ 26.09. 1371. године Османлије су у Маричкој бици потукле браћу Мрњавчевиће и постали су најмоћнија сила на полуострву, преузевши контролу над њиховим областима. Непосредно након тога, Византија, Видинска и Трновска Бугарска су постале османлијски вазали и обавезали су се на плаћање данка и слање помоћних војних одреда султану.

Путовање Јована V на запад

Млетачки посланик у Цариграду је 6. августа 1354. године јавио дужду Андрији Дандоли да су Византинци, угрожени од стране Турака и Ђеновљана, спремни да се покоре било којој сили: Млецима, Србима или Угрима. Турци су стајали на прагу Тракије. Јован V Палеолог (1341–1391) је прибегао старом средству преговарања са Римом. Обећање црквене уније тактично средство коме је византијска политика прибегавала. После неуспеха Лионске уније (1274) настао је у преговорима са Римом застој који је трајао пуних 40 година. Јован V је врло одлучно настојао да створи унију. Године 1355. послао је у Авињон писмо у коме моли папу да му пошаље галију и помоћну војску. Са своје стране је обећао да ће свој народ у току 6 месеци превести римској вероисповести. После неког времена мора је да јави папи да, због опозиције, није у стању да изведе обећано. После тога настао је дужи застој. Опозиција је заиста била јака. Византијска црква је појачавала своје позиције, док је византијска држава једну позицију за другом. Патријарх Калист је лично отишао у Сер и тамо се састао са Душановом удовицом царицом Јеленом, али се изненада разболео и умро. Тада се цар опет вратио у Авињон. Изгледало је да се на Западу врше озбиљне припреме за крсташки рат, и стварно у јесен 1365. године једна експедиција је кренула под вођством Петра Кипарског; она се међутим упутила према Египту. Онда цар пође у пролеће 1366. године лично у Угарску да потражи помоћ моћног краља Лајоша I. То је било први пут да византијски цар иде у иностранство не као војсковођа на челу трупа, већ као молилац туђе помоћи. Јован V је кренуо натраг празних руку, а на повратку га је задесила нова несрећа: Бугари су га задржали у Видину. Андроник, који је био ожењен бугарском принцезом, није предузео ништа да ослободи свог оца. Изненадна интервенција грофа Амадеа Савојског спасила је цара. Амадео Савојски, његов брат од ујака, стигао је лето 1366. године у византијске воде са крсташком војском. Одузео је Турцима Галипољ, а затим је кренуо на Бугарску и приморао их је да ослободе цара и да предају Византији Месемврију и Созопољ, тако да су византијске позиције на западној обали Црног мора знатно ојачале. Међутим, и за Амадеа Савојског идеја крстшког рата била је неодвојива од питања уније. Преговори о унији које је током 1367. године водио с византијским царе довели су до важног резултата, јер се Јован V решио да лично пође у Рим. Цар је августа 1369. године стигао у Рим. У његовој пратњи било је више угледних представника византијске државе, али ниједног представника византијске цркве. Византијска црква је тражила да се ради уклањања верских размимоилажења сазове верски сабор, а како је њено тражење одбачено, она се потпуно уздржала од даљих преговора. И док се цар у Риму одрекао вере својих предака, патријарх Филотеј, позивао је православне хришћане, не само у Византији већ и ван њених граница, да остану верни својој вери. Прелаз Јован V у римску веру, обављено је врло свечано у Риму октобра 1369. године. Црквена унија није закључена тако да се између грчке и римске цркве није ништа битно изменило. Царев боравак у Риму није ништа користило, јер су се све наде у помоћ са Запада опет изјаловиле. Јован V се није одмах вратио у своју земљу већ је у пролеће 1370. године отпловио из Рима у Млетке. Више није тражио војну помоћ већ новац. Његов дуги боравак у Млецима донео му је само разочарења и нова горка искуства. Јован V је пристао да прода Млецима острво Тенедос, предмет њених давнашњих жеља, а Млеци су обећали да ће му за то вратити накит византијске круне, који је његова мајка, царица Ана, била заложила пре тридесетак година, да ће му дати шест неопремљених транспортних бродова и 25.000 дуката у готову. Цару је на његово тражење био исплаћен аванс од 4.000 дуката. Његов син Андроник, који је управљао Царством у његовом одсуству одбио је да преда Тенедос, јер је исто толико као Млечане, привлачило и његове пријатеље Ђеновљане. Сада се Јован V нашао у безизлазној ситуацији. Андроник је одбио његов апел за хитну помоћ, под изговором да народ не дозвољава да се дира у црквена блага. Помоћ му је пружио његов други син Манојло. Он је из Солуна (којим је управљао) похитао у Млетке, поневши неке драгуље, и тако је ослободио оца. Јован V се октобра 1371. године најзад вратио у Цариград.

Побуне Андроника IV

Његов најстарији син Андроник IV је 1373. године подигао побуну против оца, која је угушена, али је већ 1376. године успео да новом побуном преузме власт. Међутим Јован V и његов млађи син и савладар Манојло (II) су већ 1379. године, уз помоћ Османлија, успели да поврате власт, али је једна од последица склапања мира била нова подела остатака Византије на, практично самосталне, удеоне деспотовине. Андроник је 1385. године поново подигао оружје на оца, али је још једном побеђен. Сам Јован V је том приликом тешко рањен, а сам Андроник је непосредно после тога у јуну исте године умро од последица рана задобијених у борби.

Побуна Јована VII и последње године

Активности свог оца Андроника, наставио је његов син Јован (VII) (савладар 1376—1379, цар 1390) који је уз помоћ Бајазитових (1389—1402) Османлија успео да 1390. године збаци деду са власти, али га је његов стриц и престолонаследник Манојло (II) крајем године сузбио и по четврти пут вратио Јована V на престо. Свестан Бајазитовог непријатељства према Византији, Јован је отпочео са обнављањем Цариградских бедема и Златне капије, али је урађено морао да поруши пошто је Бајазит запретио да ће убити његовог средњег сина и Манојла (II) који је био његов талац. Претпоставља се да је ово понижење додатно потресло остарелог цара који је већ 16.02. 1391. године умро, највероватније од срчане капи.

Порекло и породица

Јован је био син Андроника III и Ане Савојске, који су поред њега имали још троје деце.

Био је ожењен Јеленом Кантакузин која је била ћерка Јована VI Кантакузина (1341—1354) и Ирине Асен. Они су имали петоро деце.

Име Живео Титула Владао
Андроник (IV) 13481385. византијски цар Византијом (1376—1379)
Манојло (II) 13501425. византијски цар Византијом (1391—1425)
Михајло —--> деспот
Теодор (I) (око 1355—1407) морејски деспот Морејом (1382—1407)
Ирина —-->

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Михајло VIII Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
8. Андроник II Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Theodora Doukaina Vatatzina
 
 
 
 
 
 
 
4. Михајло IX Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Стефан V Угарски
 
 
 
 
 
 
 
9. Ана Угарска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Јелисавета Куманка
 
 
 
 
 
 
 
2. Андроник III Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Хетум I
 
 
 
 
 
 
 
10. Лав II Јерменски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Zabel of Armenia
 
 
 
 
 
 
 
5. Рита од Јерменије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Prince Hethum of Lampron
 
 
 
 
 
 
 
11. Keran of Armenia
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Јован V Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Тома I од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
12. Thomas II, Count of Piedmont
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Маргарита од Женеве
 
 
 
 
 
 
 
6. Амедео V од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Teodoro III Fieschi of Lavagna
 
 
 
 
 
 
 
13. Beatrice di Fieschi
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Simone della Volta
 
 
 
 
 
 
 
3. Ана Савојска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Хенри III, војвода Брабанта
 
 
 
 
 
 
 
14. Јован I, војвода Брабанта
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Аделаида од Бургундије, Duchess of Brabant
 
 
 
 
 
 
 
7. Марија од Брабанта
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Ги од Дампјера
 
 
 
 
 
 
 
15. Маргарета од Фландрије, војвоткиња Брабанта
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Matilda of Bethune
 
 
 
 
 
 

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Андроник III Палеолог
Византијски цареви
(13411391. са прекидима)

Наследник:
Манојло II Палеолог
16. фебруар

16. фебруар је четрдесет седми дан у години у Грегоријанском календару. У години остаје још 318 дана (319 у преступним годинама) после овог.

Јелена Кантакузин (византијска царица)

Јелена Кантакузин (грчки: Ελένη Καντακουζηνή; 1333-1396) је била византијска царица, супруга Јована V Палеолога (1341-1391).

Јерина Бранковић (ћерка Лазара)

Јерина или Ирина Бранковић (итал. Erina), је била супруга Јована II Кастриота, који је био син Скендербега. Припадала је српској средњовековној породици Бранковића.

Јован VII Палеолог

Јован VII Палеолог (грч. Ιωάννης Ζ' Παλαιολόγος, живео 1370—1408) је био византијски цар (1390), син Андроника IV (1376—1379) и његов савладар (1376—1379), царски регент (1399—1403) у име свог стрица Манојла II (савладар 1373—1391, цар 1391—1425) и управник Солуна (1403—1408). Био је ожењен Ирином Гатилузио са којом је имао неколико деце, од којих је најзначајнији његов син Андроник.

Јован VI Кантакузин

Јован VI Кантакузин (1292 — 15. јун 1383) је био византијски цар (1347—1354) и историчар. Био је ожењен Ирином Асен са којом је имао шесторо деце, а његова праунука (унука његовог сина Матије и ћерка његовог унука Димитрија (1383) била је супруга Ђурђа Бранковића (1427—1456) Ирина Кантакузин, позната као Проклета Јерина.

Јован Палеолог

Појам Јован Палеолог може да се односи на:

Јован V Палеолог,

Јован VII Палеолог,

Јован VIII Палеолог, византијски цар од 1425. до 1448. године

Јован Палеолог (севастократор)

Јован Палеолог (син Андроника II)

Јован Палеолог (велики примикарије), византијски заповедник Христопоља, Анактиропоља и Хрисопоља

Јован Палеолог (кесар), византијски управник Солуна са титулом кесара

Андроник III Палеолог

Андроник III Палеолог (грч. Ανδρόνικος Γ' Παλαιολόγος, родио се 25.03. 1297. године у Цариграду, умро 15.06. 1341. године у Цариграду) је био византијски цар (1328—1341) из породице Палеолога, претендент на престо од 1321. године, син Михајла (IX) и јерменске принцезе Марије (Ксеније). Започео је своју владавину победом у грађанском рату против свог деде Андроника II (1282—1328), да би после његове смрти Византија поново ушла у грађански рат двојице Јована око регенства над његовим малолетним сином Јованом (V) (1341—1376, 1379 — 1390, 1390—1391). Током његове владавине, Византија је потпуно потиснута у Малој Азији од Османлија и Срба у Македонији, поготово после победе код Велбужда и доласка Душана Силног (краљ 1331 — 1346, цар 1346—1355) на власт. Међутим он је успео да искористи унутрашње трзавице у Бугарској после катастрофе код Велбужда и простору данашње Грчке и обезбеди Византији контролу над Тракијом, Епиром и Тесалијом. Најмаркантнија личност његове владавине био је његов најбољи пријатељ и de facto савладар Јован (VI) Кантакузин (претендент 1341—1347, цар 1347—1354), а његову владавину карактеришу и реформе византијске морнарице и правосуђа увођењем институције генералних судија Ромеја. Био је ожењен Ирином (Аделаидом) од Брауншвајга и Аном од Савоје са којима је имао неколико деце, од којих је најбитнији његов син и наследник Јован V.

Андроник IV Палеолог

Андроник IV Палеолог (грч. Ανδρόνικος Δ' Παλαιολόγος; Цариград, 2. април 1348. — Селимврија, 28. јун 1385. ) је био византијски цар (1376—1379) и најстарији син Јована V (1341—1376, 1379—1390, 1390—1391) и Јелене Кантакузин. Већ од средине 14. века је сматран неком врстом савладара и наследника, али је већ 1373. године покушао да збаци оца у тренутку када је он мировним уговором постао вазал османског султана Мурата I (1362—1389). Том приликом се он ослонио на Муратовог сина Сауџи Челебију који се такође побунио против оца, али су обе побуне пропале. Мурат је свог сина ослепео што је захтевао и од Јована V, али је он делимично поштедео Андроника ослепевши га само на једно око. Само три године касније од бежи из затвора уз помоћ Ђеновљана и после једномесечне опсаде преузима контролу и власт над Цариградом. Ђеновљанима је њихову услугу платио предајом острва Тенедоса, док је милост Османлија покушао да задобије предајом Галипоља. Међутим његов отац и брат бивају ослобођени из затвора уз помоћ Млечана, да би већ 1379. године уз помоћ Османлија збацили Андроника и преузели власт. Иако му је то био други покушај да преузме власт, Андроник није био убијен нити утамничен већ је на управу добио поседе око Селимврије, недалеко од Цариграда. Он ни ту није мировао и покушао је да прошири свој посед на рачун свог оца покушавши да заузме једну тврђаву на пола пута између Селимврије и Цариграда, али га је Јован V у тешкој бици савладао. Сам Јован је у њој био тешко рањен, а сам Андроник је ускоро после тога преминуо 1385. године на свом поседу у Селимврији. Женио се два пута и имао је неколико деце, од којих је најпознатији његов син Јован (VII) (савладар 1376—1379, цар 1390, регент 1399—1403).

Византијске царице

Следи списак царица Византијског царства, односно супруга византијских царева од 395. до 1453. године п. н. е.

Вукашин Мрњавчевић

Вукашин Мрњавчевић (Ливно, 1320 — Черномен, 26. септембра 1371) био је српски средњовековни великаш и краљ од 1365. до 1371. године.

Као један од најмоћнијих велможа у нејединственом Српском царству, Вукашин је крунисан за краља 1365. године како би деловао као савладар цара Стефана Уроша V. Вукашин се 1369. године политички разишао са све немоћнијим царем, а већ 1371. године је заједно са својим братом, деспотом Јованом Угљешом, погинуо у Маричкој бици у походу предузетом против Османлија.

У народној традицији Вукашин је нетачно осуђен као узурпатор и убица цара Уроша, назива се „жура Вукашин“.

Ирина Гатилузио

Ирина Гатилузио (умрла 1. јуна 1440.) је била византијска царица, супруга Јована VII Палеолога.

Ирина Палеологина (византијска царица)

Ирина Палеолог Кантакузин (умрла после 1356.) је била византијска царица, супруга Матије Кантакузина.

Кантакузини

Кантакузини (грчки: Καντακουζηνός) су били припадници истакнуте византијске породице чији су чланови средином 14. века носили титулу византијског цара.

Манојло II Палеолог

Манојло II Палеолог (грч. Μανουήλ Β΄ Παλαιολόγος; Цариград, 27. јун 1350. — Цариград, 21. јул 1425. ) је био византијски цар (1391—1425) и други син и савладар (1373—1391) Јована V (1341—1376, 1379 — 1390, 1390 — 1391) и Јелене Кантакузин. Подржавао је владавину свог оца у сукобу са осталим претендентима на престо и у његово име је покушао да добије помоћ Запада, али без успеха. После неуспешног пуча његовог старијег брата Андроника IV проглашен је за савладара, да би после његових поновних покушаја да преузме власт активно учествовао у његовом слому. Након тих дешавања је према условима мира био послат као талац на османски двор на коме је био приморан да учествује у османском заузећу византијске Филаделфије, али је и поред тога његово држање и понашање оставило велики утисак на Османлије о чему сведочи и изјаза султана Бајазита I који је рекао да и они који не би знали да је цар, по његов држању и наступу би им то постало јасно. После очеве смрти 1391. године преузео је власт над Византијом, али се ускоро 1394. године суочио са опсадом (блокадом) Цариграда, током које је 1399. године напустио престоницу и отишао на Запад да проба да нађе војну помоћ, оставивши град и царство на управу свом братанцу Јовану VII. Иако је био добро примљен, није успео да добије помоћ и вратио се у Цариград 1403. године после османске пропасти код Ангоре 1402. године. Наредне деценије мира са Османском империјом, Манојло је искористио да прошири морејку деспотовину на Пелопонезу, којом је владао његов брат Теодор I (1383—1407). Заузећем Коринта 1404. године, стекли су се услови да се изнова подигне бедем Хексамилеон на коринстком земљоузу у дужини од 6 миља што је изведено за само двадесет и пет дана. После смрти султана Мехмеда I је неуспешно покушао да се уплете у сукобе османских принчева око власти, због чега је нови султан Мурат II опсео Цариград 1422. године. Од 1421. године за свог савладара је именовао најстаријег сина Јована (VIII), који је током османске опсаде напустио град и отишао на запад у покушају да пронађе помоћ, док је управу градом са позиције регента оставио млађем брату Константину (XI). Османлије и овог пута нису заузеле Цариград, али је већ остарели Манојло II непосредно након тога доживео тежак мождани удар и своје последње године је провео скоро потпуно парализован. Био је ожењен ћерком српског велможе Константина Драгаша, Јеленом са којом је имао већи број синова који су управљали царством од његове смрти до његове коначне пропасти средином 15. века.

Матија Кантакузин

Матија (I) Кантакузин (грч. Ματθαίος Καντακουζηνός) је био византијски цар савладар (1353—1354), претендент на престо (1354—1357) и морејски деспот (1380—1383). Био је најстарији син Јована Кантакузина (1347—1354) и Ирине Асен. Током грађанског рата који је његов отац водио против Јована V (са прекидима 1341—1391), Матија му је активно помагао у борби, а након његове абдикације 1354. године, наставио је самостално борбу. После свог пораза, отишао је на Пелопонез и помогао брату Манојлу (1348—1380) у вођењу Морејске деспотовине, да би након његове смрти и сам преузео власт над њом.

Милица Бранковић

Милица Бранковић (око 1448—1464.) је била супруга Леонарда III Тока, последњег средњовековног епирског владара. Припадала је српској средњовековној породици Бранковића.

Палеолози

Палеолози су последња владарска династија која је владала Византијом. Своју владавину су започели ослобађањем Цариграда 1261. године, а окончали су је падом Цариграда 1453. године када у одбрани града гине последњи византијски цар Константин Драгаш. Споредна линија која је управљала Монфератом одржала се до почетка XX века.

Теодор I Палеолог

Теодор I Палеолог (грч. Θεόδωρος Α΄ Παλαιολόγος) је био први морејски деспот (1383—1407) из династије Палеолога. Био је четврти син византијског цара Јована V (1341—1391, са прекидима) и његове супруге Јелене Кантакузин. Започео је византијску експанзију на Пелопонезу и ширење деспотовине, а уз помоћ Албанаца, које је насељавао и користио као војнике, успео је да сломи власт локалних велможа.

Франческо I Гатилузио

Франческо I Гатилузио (итал. Francesco I Gattilusio; умро 6. августа 1384) био је ђеновљански пират који је постао владар острва Лезбос и оснивач династије Гатилузио.

Порекло Франческа и његовог брата Николе, доцијег господара Еноса, није познато. Зна се ипак да је Франческо био родом из Републике Ђенове и имао је положај патриција.

Средином 14. века Гатилузио је пљачкао бродове по Егејском мору. Искрцао се 1354. на Тенедосу, на острву којим је у то доба владао византијски цар Јован V Палеолог. Јован је у то време био у сукобу са тастом Јованом VI Кантакузином и шураком Матијом и склопио је савез са Гатилузиом како би се вратио у Цариград. У децембру 1354. Франческова флота, прерушена у трговачку, упловила је у воде Босфора и у току ноћи добила је право да уплови у Цариград ради наводне оправке једно од лађа. Када су већ били у престоници, Јован Палеолог и Гатилузио су са својих 500 људи овладали зидинама и разбудили град акламацијама у корист Јована V. Јован VI Кантакузин био је изненада натеран да абдицира, престо је преузео Јован V Палеолог, док је Гатилузио као награду добио руку цареве сестре Марије и острво Лезбос на име мираза.

Франческо Гатилузио, сада господар (архонт) Лезбоса, доцније је учествовао у неколико важнијих догађаја. Заједно са Амадеом VI Савојским, рођаком Јована V, учествовао је 1366. у походу у коме је Галипоље преотето од Мурата I, османског султана и враћено под византијску власт. Затим, 1369. пратио је Јована V Палеолога на његовом путу у Рим где је цар, у нади да ће добити помоћ за борбу против Турака, званично пристао на унију цркава.

Франческо Гатилузио је погинуо са двојицом својих синова у земљотресу који је погодио Лезбос 6. августа 1384. године. Трећи син, Јакопо, наставио је да влада Лезбосом и осталим поседима Гатилузија као Франческо II.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.