Јован Ненад

Цар Јован Ненад је био самозвани српски цар, владар краткотрајне независне државе (српског царства) на подручју јужне Панонске низије (данашње Војводине) 1526/1527. године.

Јован Ненад
Car Jovan Nenad
Анахрони портрет цара Јована Ненада
Датум рођења1492.
Место рођењаЛипова
Краљевина Угарска
Датум смрти26. јул 1527. (34/35 год.)
Место смртиТорњош
Краљевина Угарска
Цар Срба
Период1526. - 1527.
ПретходникЈован Урош
НаследникНико

Име

У историји најпознатији као Јован Ненад, називан је и Црни човек, због једне црне линије коју је имао на телу од десне стране чела до десног стопала. По неким мишљењима пореклом је из рода Црнојевића који су се доселили у Поморишје. На мађарском језику је познат као Fekete Iván или Fekete Jován, Fekete Ember, Cserni Jován, Csernajevics Iván.

Владавина

Битком на Мохачком пољу 29. августа 1526. године Турци су уништили војску угарско-чешког краља Лајоша II Јагелонца, који је и сам ту погинуо. После ове битке Угарска престаје да постоји као независна држава, а њена територија бива подељена између Турског и Хабзбуршког царства.

Краљ Лудвиг није имао деце, те се Угарска подели на две странке: једна странка изабере за краља Јована Запољу, угледног угарског властелина, а друга странка прогласи краљем Угарске Хабзбурговца Фердинанда, шурака Лудвигова. У борбу између ових супарника умешао се и вођа српских плаћеника, Јован Ненад, кога су савременици, због црномањастог лица, звали Црни Човек.

Не зна се тачно ко је био Јован Ненад. Он сам је тврдио да је потомак византијских и српских владара. Неки савременици су га сматрали изданком српских деспота, а други човеком ниског рода. Неки извори казују да је рођен у години звери 1492. Постојало је веровање да је од те године (од седамхиљадите по византијској ери, 5508+1492=7000) настао втори век, кад сваког тренутка може да буде пропаст света. Он се одмах после Мохачке битке појавио између Тисе и Дунава на челу једне српске чете, за кратко време протерао је Турке из Бачке и загосподарио над целом Бачком, као и над деловима Баната и Срема. Тиме је створио једну краткотрајну независну државу, за чију је престоницу изабрао Суботицу. На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара. За војног заповедника својих чета поставио је вештог војника Радослава Челника, за изасланика код страних владара школованог протестанта Фабијана Литерата, а за палатина и благајника племића Суботу Врлића, родом из Јагодине.

Serbian empire07 map
Српско царство Јована Ненада

Војска му је бивала сваким даном све већа и почетком 1527. године бројала је око 15.000 људи. Када су његови противници заузели Суботицу, цар Јован Ненад је пренео своју престоницу у град Сегедин.

У први мах цар Јован Ненад је пристао уз Запољу, али угарски племићи, чија је бивша имања по Бачкој присвојио, удаљише Запољу од њега, те он почетком 1527. године пристане уз Фердинанда. Борбе око угарског престола сматрао је цар Јован Ненад само привременим занимањем, а главним задатком сматрао је борбу против Турака за ослобођење српских земаља. Фердинанд се налазио у првој половини 1527. ван Угарске, припремајући се за борбу против Запоље, који је у то време слао једну војску за другом против цара Јована Ненада, да га уништи пре Фердинандова доласка у Угарску.

Прву Запољину војску, под вођством Владислава Чакија (Csaky), поразио је цар Јован почетком априла, а у покољу погине и сам Чаки. И другу војску краља Запоље, под вођством ердељског војводе Петра Перињија, победио је цар Јован крајем априла код Селеша (Селешка битка) на Тиси, а Перињи се с муком спасао. Трећа војска, целокупна снага Ердеља и горње Угарске, под вођством Перињија и бискупа Цибака, однесе, крајем јуна, на Седфалском пољу победу над царевим четама. У крвавом покољу паде око 8.000 царевих људи.

У року од месец дана цар се опет прибрао од страшног пораза и попунио је проређене редове својих чета. У то време је ушла у Угарску и Фердинандова војска, те цар Јован крене њој у сусрет. Успут је свратио у Сегедин, где га из заседе смртно рани пушчаним зрном један Запољин присталица, те цар умре од ране 26. јула 1527. године у Торњошу, недалеко од Сенте. Војска Фердинандова наиђе на слаб отпор, јер су Запољине чете биле проређене и изморене борбом против цара Јована, те Фердинанд за кратко време протера Запољу из Угарске. После смрти цара Јована, његова војска се за кратко време расула, што је био крај и његове државе.

Наслеђе

Током времена, цар Јован Ненад је постао легендарна фигура за Србе. Многи историчари га сматрају зачетником данашње Војводине, а у Суботици му је подигнут споменик са натписом: „Твоја је мисао победила“.

Tsar Jovan Nenad monument
Обновљени Споменик Јовану Ненаду, Суботи Врлићу и Фабијану Литерати на Тргу Слободе, испред Градске куће у Суботици поново је постављен 9. новембра 1991. (према оригиналу из 1927)

Према Алекси Ивићу (Историја Срба у Војводини, Нови Сад, 1929), главна заслуга цара Јована лежи у томе што је он први дошао на мисао да на земљишту јужне Угарске створи засебну покрајину словенског карактера. Он је ту мисао и остварио, те је тиме постао зачетник данашње Војводине. Његовом смрћу, уништена је и његова творевина, али идеја, коју је он унео међу Србе у Угарској, није више могла да се уништи.

Како тврди Веселин Џелетовић (Последњи српски цар - Јован Ненад, Поета, Београд, 2007), од појаве цара Јована Ненада Војводина Српска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство Војводина Српска је испољавала у оружаним устанцима народа, у плановима и представкама грофа и деспота Ђорђа Бранковића, патријарха Арсенија III Чарнојевића, у представкама и одлукама Народних Сабора, нарочито Темишварског сабора из 1790. године, на чувеној Мајској скупштини из 1848. и Благовештенском сабору из 1861. у Сремским Карловцима.

Литература

Види још

Спољашње везе

Банат

Банат је географски регион, административно подељен између Србије, Румуније и Мађарске. Историјска престоница Баната је Темишвар, који се данас налази у Румунији. Српски део Баната је углавном лоциран у Аутономној Покрајини Војводини, док југозападни део Баната (познат као Панчевачки рит) административно припада Београдској општини Палилула. На територији Војводине, Банат је административно подељен на три округа: Севернобанатски, Средњобанатски и Јужнобанатски. Највећи град српског Баната је Зрењанин (76.511 становника по попису из 2011. године).

Бачка

Бачка је географски регион, административно подељен између Србије и Мађарске. Српски део Бачке је лоциран у Аутономној Покрајини Војводини, док је мађарски део Бачке укључен у мађарску жупанију Бач-Кишкун. Јужну и западну границу Бачке чини река Дунав, а источна граница је река Тиса.

На територији Војводине, Бачка је административно подељена на округе: Јужнобачки, Севернобачки и Западнобачки, док један мањи део регије припада Севернобанатском округу. Јужнобачки округ се мањим делом простире и у Срему.

Битка на Седфалском пољу

Битка на Седфалском пољу је битка која се одриграла између Срба и Мађара 25. јула 1527. године, која је резултовала српским поразом. Српску војску је предводио самозвани српски цар Јован Ненад, а Мађаре ердељски војвода Петар Перињи и бискуп Цибак.

Бошко Буха (филм)

Бошко Буха је југословенски филм снимљен 1978. године. Режирао га је Бранко Бауер, а сценарио су писали Бошко Матић и Душан Перковић.

Војводина

Војводина, званично Аутономна Покрајина Војводина — скраћено АПВ, је аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Налази се на северу државе и обухвата површину од 21.506 km2 са 1.931.809 становника (попис 2011, 21,56% од укупног становништва Србије).

Покрајина се граничи на северу са Мађарском, на истоку са Румунијом, на западу са Хрватском и на југозападу са Босном и Херцеговином (Република Српска). Јужну границу већим делом чине реке Дунав и Сава. Највећи град у покрајни је Нови Сад који је уједно и административи центар Војводине. Остали већи градови (преко 50.000 становника) су Суботица, Зрењанин и Панчево.

Историја Војводине

Током историје, територијом данашње Војводине су управљале многе државе: Држава Скордиска, Дакија, Римско царство, Држава Гота, Хунски каганат, Краљевство Гепида, Краљевство Острогота, Краљевство Лангобарда, Византијско царство, Аварски каганат, Франачко краљевство, Панонска кнежевина, Кнежевина Доња Панонија, Великоморавска кнежевина, Прво и Друго бугарско царство, Самуилово царство, Краљевина Угарска, Османско царство, Хабзбуршка монархија (Аустријско царство, Аустроугарска).

Од 1918. године, територија данашње АП Војводине је у саставу Краљевине Србије, а потом и Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Историја Србије

Историја Србије у политичко-историјском смислу обухвата период од досељавања Срба на Балкан у 7. веку до данас, а у географско-историјском смислу и целокупну историју територије данашње Србије пре досељавања Срба.

Историја Србије у Османском царству

Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од XV до 20. века. У састав Османског царства су најпре, почетком 15. века, укључени југоисточни делови данашње Србије (околина Ниша), затим, средином 15. века (1459. године), цело подручје Српске деспотовине, и коначно, између 1521. и 1552. године и цело подручје данашње Војводине. Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву. Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог (1804. године) и Другог српског устанка (1815. године), најпре у виду вазалне кнежевине, да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150 година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова).

Историја Суботице

Историја Суботице може се на основу писаних и материјалних извора пратити дубоко у средњи век, али континуирано тек од коначног ослобођења града од Турака (1697. године) и његовог насељавања Србима и Буњевцима.

Османско царство

Османско царство (или Османлијско царство; отур. دولتِ عَليه عُثمانيه, тур. Osmanlı İmparatorluğu / Osmanlı Devleti; добило име по свом оснивачу, Осману I) било је царство које је постојало од 1299. до 1923. године (624 године).

На врхунцу моћи, обухватало је Анадолију, Средњи исток, део северне Африке и југоисточну Европу. Царство су основали припадници Огуз-Турака, предвођени Емиром Османом Газијем, по којем је царство добило име, а владари су потекли из династије Османлија. У дипломатским круговима царство је често називано Висока порта или само Порта, што је потекло од француског превода османске речи Баб-и-али (тур. Bâb-i-âlî) што значи „висока капија“, према церемонији добродошлице за стране амбасадоре коју је султан приређивао на улазу у палату. Ова церемонија је тумачена и као интерпретација позиције царства на прелазу из Европе у Азију. У своје време, Османско царство често је називано и Турско царство, Османска Турска (или Османлијска Турска) или само Турска, али га не треба мешати са модерном и секуларном националном државом Турском. Порта је каснији назив за османску Владу у Цариграду.

Године 1453, Османско царство је освојило Цариград (Константинопољ) и тиме привело крају постојање Византијског царства. Град је постао османска престоница. Име града је промењено у Истанбул тек у време Републике 1930. године. Од 1517. па надаље, османски султан је био и исламски халиф, а царство је од 1517. до 1922. (или 1924) било халифат — исламска држава. У 16. и 17. веку Османско царство је било међу најмоћнијим светским силама, а државе Европе су се осећале угрожене због сталних турских напредовања преко Балканског полуострва. На врхунцу моћи, царство је заузимало територију од 11.955.000 km2.

Након Првог светског рата, током кога су савезници освојили већину турских територија, османска елита је поставила темеље савременој Турској за време Грчке кампање у Турском рату за независност.

Радоје Чупић

Радоје Чупић (Нови Сад, 3. фебруар 1958) је српски глумац и позоришни режисер.

Селешка битка

Селешка битка (мађ. Szőlősi csata) је битка која се одриграла између Срба и Мађара 1. маја 1527. код Селеша (Seleuș, Tiszaszőlős). Српску војску је предводио самозвани српски цар Јован Ненад, а Мађаре ердељски војвода Петар Перињи (Perényi Péter).

Списак познатих Срба

Ово је списак познатих Срба и људи који су на неки начин повезани са Србима или Србијом.

Списак српских владара

Списак српских владара обухвата српске владаре (жупане, кнезове, деспоте, краљеве и цареве) поређане према државама којима су владали.

Срби у Румунији

Срби у Румунији чине признату националну мањину од стране државе Румуније, пету по бројности у држави. По последњем попису из 2002. године било је 22.562 припадника српске националне мањине у Румунији (око 0,1% становништва државе), што пад од 23% у односу претходни попис из 1992. године (29.408 припадника).

Културно и управно средиште румунских Срба је највећи град румунског Баната, Темишвар. Огромна већина Срба живи у његовој околини и пограничном појасу са Србијом.

Српско царство Јована Ненада

Српско царство Јована Ненада је била краткотрајна српска држава која је настала након војног пораза Краљевине Угарске на Мохачу 1526. године и постојала је до 1527. када је њена територија пала под власт Хабзбурга, а потом под власт Османског царства.

Субота Врлић

Субота Врлић (рођен око 1500. у Јагодини) се у угарској војсци борио против Турака и тако стицао своја војна знања. Цар Јован Ненад Црни је 1526. године на територији данашње Бачке формирао независну српску државу и као престоницу је узео Суботицу која је добила име по свом главном војсковођи, Суботи Врлићу. У њихову част и због значаја за град, 1927. године је подигнут споменик цару Јовану Ненаду Црном и Суботи Врлићу. Фашистичке мађарске јединице су 1941. године уништиле споменик али су га патриотски грађани сачували у приватним подрумима под надзором вајара Саве Халугина који га је поправио и 1991. године је враћен на место где и данас стоји.

Суботица

Суботица је најсевернији град у Србији, други по броју становника у Војводини. Према попису из 2011. године има 105.681 становника. Налази се на 10 km удаљености од границе Србије са Мађарском, на северној ширини од 46°5'55" и источној дужини од 19°39'47". Административни је центар Севернобачког округа.

Суботица се први пут помиње 1391. под латинским именом Zabatka. Године 1526,—1527. Суботица је била престоница краткотрајне српске државе самопроглашеног цара Јована Ненада. Османско царство је владало градом од 1542. до 1686, када је Суботица постала посед Хабзбуршке монархије. Током османске управе име града је било Sobotka. Половином 18. века име јој је званично промењено у Sancta Maria, по аустријској царици Марији Терезији. Име града је поново промењено 1779. у Maria Tereziopolis, а мађарско име Szabadka је привремено ушло у службену употребу 1845. а потом поново 1867. године. Суботица је 1918. ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Локални Срби и Буњевци су од 17. века користили назив Суботица, који је након 1918. године и озваничен. Од 2007. године Суботица има статус града.

Торњош

Торњош (мађ. Tornyos), је насеље у Србији у општини Сента у Севернобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1592 становника.

Налази се на путу између Сенте и Бачке Тополе, на Телечкој висоравни. Назив села потиче од торња католичке цркве који је видљив са велике даљине. Претпоставља се да село постоји барем 480 година, јер се помиње да је на оближњем салашу скончао и самозвани српски цар Јован Ненад Црни.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.