Јован Микић Спартак

Јован Микић — Спартак, (Опово, 13. мај 1914Суботица, 11. октобар 1944), био је атлетичар, учесник Олимпијских игара у Берлину, репрезентативац и југословенски рекордер у атлетским дисциплинама.

Јован Микић Спартак
Spartak 176.56
Личне информације
Пуно имеЈован Микић
НадимакСпартак
Држављанствојугословенско
Датум рођења13. мај 1914.
Место рођењаОпово
Аустроугарска
Датум смрти11. новембар 1944. (30 год.)
Место смртиСуботица
Краљевина Југославија

Биографија

Јован Микић је рођен 13. маја 1914. године у Опову, у Банату. Четврто дете мајке Даринке, учитељице, и оца Александра, школског надзорника. Након Првог светског рата сели се са породицом у Суботицу. У Суботици завршава гимназију и правни факултет. Једно време као наставник ради у основној школи у Суботици, а потом као асистент на Економско-комерцијалној високој школи у Београду. Бавио се новинарством, његови прилози објављивани су у "Политици" и "Спортском свету", а успешно се бавио и атлетиком.

Као официр у Југословенској краљевској војсци пао у заробљеништво после слома у кратком Априлском рату 1941. године. Заробљеничке дане провео је до 1943. године у Нирнбергу. Пуштен је кући те исте године након чега се привремено склонио код своје породице у Новом Саду. Радио је у једној радњи као продавац спортске опреме. У пролеће 1944. одлази у партизане. Због храбрости саборци су му дали надимак Спартак. Борио се у Фрушкој гори, а током лета постављен је за команданта Суботичког партизанског одреда. У јесен 1944. године током операције за ослобођење Суботице, у борби око железничке станице у Суботици, тешко је рањен 10. октобра, а од последица рањавања умро је следећег дана, 11. октобра 1944. године у суботичкој болници.

Спортска биографија

Pedeset godina atletike
Насловница књиге "Педесет година атлетике Спартака" из које је преузета спортска биографија Јована Микића

Међу прве успехе убраја се освајање првог места у Загребу у троскоку на појединачном првенству државе 1933. даљином 13,29 метара. Најлепше атлетско доба за Јована Микића је од 1934. године када постаје члан "Београдске Југославије". Те године био је најбољи скакач троскока и на Балканским атлетским играма у Загребу освојио је друго место иза Грка Петракиса. Посебно место у атлетској каријери Јована Микића је постављање државног рекорда у троскоку у Љубљани 18. августа 1935 године. Скочио је тада 14,05 метара. Све до 1938. године Микић је доминирао у троскоку. У загребу је 23. августа 1936. године поставио нов државни рекорд резултатом 14,20 метара. То је пресудило да се нађе у олимпијском тиму на Олимпијским играма 1936. године у Берлину. У квалификацијама је скочио 13,90 метара али то није било довољно за пласман у финале. Те исте године на Балканским играма у Атини освојио је друго место из чувеног Ламбракиса. Ипак Јовану Микићу се срећа осмехнула 1937. године. На балканским атлетским играма у Букурешту победио је у троскоку даљином 14,03 м. Било је и других успеха. 1935. у Истанбулу у десетобоју заузео је друго место, а четири године касније 1939. у Атини у десетобоју поново је био други. У својој атлетској каријери која је окончана почетком Другог светског рата, освојио је једну златну, 3 сребрне и три бронзане медаље.[1]

Напад на железничку станицу

Pravci napada na zeleznicku stanicu
Правци напада на железничку станицу

О последњим тренуцима живота и погибији Јована Микића-Спартака сведочио је тадашњи политички комесар одреда, капетан ЈА Јован Њаради-Стењка. Његово писмено сведочење датирано 1. октобра 1945. године у Панчеву, у целости су објавиле новине "Хрватска ријеч" под насловом: "Како смо освојили жељезничку станицу".

По његовом сведочењу командант батаљона Тивадар Фелеги и Јован Микић добијају задатак да прво ликвидирају пошту, а потом да наставе према железничкој станици. План напада је следећи:

  1. Тивадар Фелеги напада из правца југа
  2. Јован Микић-Спартак напада са источне стране.
  3. Командант батаљона Фабиан Андри-Риналдо са једном четом напада са северне стране
  4. комесар Јован Њаради напада на главни улаз.

Чета Јована Њарадија је имала задатак да прва нападне и отвори ватру на стражаре како би привукла пажњу на себе, да би се остале јединице могле несметано пребацити на своје положаје.

Спартакова погибија

„Приближили смо се станици кад мађарски стражар викне: Стој, ко иде? Ми смо одговорили ватром из пикаваца, но и они су на нас запуцали из пушака. Пушкарање је између нас трајало све дотле, док нису наши другови напали са друге стране, а када су они напали, моја чета се почела пребацивати под саму станицу. Ја сам се одбио улево и кроз прозор бацио три бомбе, но изнутра је неко повикао: Микић је рањен! Ја улетим кроз ходник са још неколико другова у једну просторију где је било десетак војника и неки железничар, од којих су неки већ бацили пушке, а неки су још држали у рукама. Другови који су ишли за мном разоружали су их. Ја сам одмах ушао у другу, где је био Микић рањен, где је било око седамдесет немачких и мађарских војника и железничара. Када сам упао унутра, викнуо сам: Руке у вис! Неки су од њих са устезањем дизали и бацили оружје. Унутри је био неколико мртвих, а у првој и другој соби можда 10-12. Другови који су били са мном одмах су почели са разоружавањем, претресањем војника и претеривали их у прву собу односно саобраћајно-чиновничку канцеларију. Ја сам пришао Микићу, он је лежао под столом рањен. Запитао сам га, где је рањен. Он ми је рекао да је у руку, мишицу и испод плућа. Ја сам му одмах распасао опасач, блузу, но његова рана није крварила. Имао је унутрашње крварење. Са уздахом ми је рекао: „Ја сам своју дужност извршио, моја мисија је завршена – Суботица је слободна“.

Kako smo osvojili zeljeznicu stanicu
Сведочење Јована Њарадија. Чланак из новина "Хрватска ријеч"

Ја сам га храбрио да није рана тако страшна, и одмах сам наредио да га пренесу у болницу на једној клупи. Другови су даље претресали заробљенике. Онда сам наредио претрес свих канцеларија и свих просторија. Ја сам пошао за једним трагом крви и он ме је одвео до једног ормара у који се један мађарски официр рањен сакрио. Узели смо му оружје и дотерали га у гомилу. Ушао сам у другу канцеларију и тамо сам нашао једног Немца који је био сав зелен од страха. И њега смо дотерали у гомилу. Другови су нашли још неке који су се сакрили у подрум, а неке још по вагонима. Углавном накупило се око стотину те смо их одмах протерали у Мали Бајмок у једну кафану и тамо их је чувала наша стража неколико дана, док их нису Руси преузели.”

Kako smo osvojili zeljeznicu stanicu
Сведочење Јована Њарадија. Чланак из новина "Хрватска ријеч"

Контроверзе

Током наредних деценија прилагођавање историје и селектирања памћења потребама комунистичке митологије изгубљени су релевантни подаци о Микићевој погибији.

По једној верзији мађарски Хонведи су одмах одбацили оружје док су Немци прихватили борбу, а да су наше железничаре држали као таоце. По другој верзији већина Хонведа, али и неки железничари, је прихватила борбу. Затим су ишле приче да је мађарски војник у Микића испалио рафал, а по другој верзији га је немачки официр убио из пиштоља. Истина се највероватније никада неће сазнати.

Свечана сахрана

Spartakova sahrana
10. октобра 1946. године, свечана сахрана Јована Микића-Спартака на централном градском тргу у Суботици

"Хрватска ријеч" у броју од 10. октобра 1946. године, на другу годишњицу Спартакове погибије пише:

„У петак послије подне у три сата сакупило се огромно мноштво свијета које је прекрио сав Трг Слободе и Трг Едуарда Ерло. Ту је почела свечана сахрана команданта Б. Б. оперативне зоне који је славно погинуо у борби са мрским окупаторима у ноћи 11. октобра 1944. године, команданта батаљона Раденка-Тивадара Фелегија и четири црвеноармејца који су на прилазима Суботице положили своје животе, много хиљада километара удаљени од своје домовине, за вољену братску Југославију, за част и слободу Црвене армије и совјетског народа. Поред још свјеже саграђене гробнице стајали су чланови породице и удовица јунака Јована Микића Спартака са синчићем, његова сестра са мужем и сином као и остала родбина, представници католичке и православне цркве сви дубоко потресени овом тужном погребном свечаности. Пре почетка црквеног обреда капетан Црвене армије, Железниј, је одржао говор где је, између осталог, на крају рекао: "Ваш велики Микић умро је за велике идеје: за слободу и част свога народа! Он је био велик јунак и значајна личност у партизанским одредима Југославије. Смрт фашизму!" – ускликнуо је на крају говора капетан Железниј, а окупљена маса му је одговорила новоустановљеним одговором – Слобода народу! Затим је на руском језику говор одржао парох српске православне цркве Драгутин Симић. Римокатолички свећеник Стипан Вујковић извршио је црквени обред, уз асистенцију још два свећеника, а прота Ђорђе Николић са осталим свећеницима опојао је народне јунаке.”

Трећа сахрана

Spomen-kosturnica rad Tome Rosandica
Спомен-костурница рад Томе Росандића

Данас поуздано знамо да је Јован Микић-Спартак годину дана након прве сахране ексхумиран и са војничким почастима поново свечано сахрањен на Тргу Слободе у Суботици, на месту где је некада био мали парк, а у новије доба "Зелена фонтана". Његови посмртни остаци су одатле поново ексхумирани и пренети у нову спомен-костурницу на Трг жртава фашизма у Суботици где се и данас налазе.

На тргу Ћирила и Методија у Суботици (данашњи Трг жртава фашизма) окупационе власти су пред крај рата почеле градити споменик незнаном јунаку, али је изграђено само постоље. Након ослобођења чувени вајар Тома Росандић, на тим темељима направио је монументални споменик жртвама фашизма који је свечано откривен 1952. године.

У новоизграђену спомен-костурницу, осим земних остатака Јована Микића-Спартака, налазе се земни остаци других суботичких родољуба. Године 1969. на споменик је постављена табла на којој пише:

„У овој спомен-костурници почивају истакнути борци и првоборци Суботице, чланови Савеза комунистичке омладине и Комунистичке партије Југославије који су убијени, стрељани, обешени или погинули у бори за слободу овог краја.”

Успомена на Јована Микића

  • Спортско друштво железничара данас има назив Јован Микић — Спартак [2]
  • Улица у близини места његове погибије данас је улица Јована Микића
  • Једна основна школа у Суботици носи његово име [3]
  • У дворишту школе била је бронзана биста рад вајара Саве Халугина из 1982. године, али је украдена.[4]
  • Чланак из "Суботичких новина" од октобра 1946. године подсећа нас да је на зиду старе основне школе у којој је Јован Микић радио као учитељ, да су грађани поставили спомен-таблу на којој је писало: „Овде је живио и радио низ година Јован Микић-Спартак, лакоатлетичар, партизан и борац за слободу свога народа, који је свој живот завршио херојском смрћу 10. октобра 1944. године на суботичкој железничкој станици. Нека је вечна слава палом хероју!“. Рушењем старе школске зграде нетрагом је нестала и спомен-табла.
  • Спортски савез Војводине установио је награду Јован Микић Спартак [5]

Референце

  1. ^ Књига: Педесет година атлетике Спартака. Издавач: АК "Спартак", Суботица 1995
  2. ^ Спортски савез града Суботице
  3. ^ Основна школа "Јован Микић"
  4. ^ Биста рад вајара Саве Халугина
  5. ^ „Спортски савез Војводине - награда Јован Микић Спартак”. Архивирано из оригинала на датум 04. 05. 2015. Приступљено 04. 07. 2015.
Југославија на Летњим олимпијским играма 1936.

Спортистима Југославије је ово било пето учешће на Летњим олимпијским играма. Југославија је на Олимпијским играма 1936. одржаним у Берлину била заступљена са 90 учесника, који су се такмичили у 11 спортова.

На свечаном отвараљу Игара националну заставу носио је бацач кладива Милан Степишник.. Најмлађи представник Југославије био је пливач Змај Дефилипис са 16. година и 167 дана, а најстарији Педро Гоић 40 година и 133 дана.

Југославији је једину медаљу, сребрну, прибавио гимнастичар Леон Штукељ.

Антонија Нађ

Антонија Нађ удато Косановић (рођена 8. маја 1986. у Бездану, СФРЈ) је српска кајакашица на мирним водама. Освајач је медаља на Европским првенствима, Европским и Светским куповима, Медитеранским играма. Чланица је кајакашког клуба Војводина из Новог Сада.

Учествовала је на Олимпијским играма 2012. у Лондону у дисциплини четворосед 500 м заједно са Антонијом Хорват-Пандом, Ренатом Кубик и Мартом Тибор где су заузеле 7. место.

Добитница је многих награда међу којима је најзначајнија „Јован Микић-Спартак“ која се додељује најбољим спортистима Војводине.

Атлетика у Србији

Атлетска такмичења у Београду помињу се 1865. приликом обележавања педесетогодишњице Другог српског устанка, али је извесно да је било више и чешће надметања у народном стилу:бацање камена с рамена, скок удаљ без залета (из места) и сл. нарочито на вашарима и прославама.

Горан Обрадовић Челе

Горан Обрадовић (Нови Сад, 29. јануар 1971) атлетски је тренер који ради у Атлетском клубу Војводина из Новога Сада. Тренутно се налази на позицији председника стручног савета Атлетског Савеза Србије. Горан је најтрофејнији атлетски стручњак у историји Србије. Добитник је многобројних друштвених признања од којих се издвајају следећа: "Мајска награда" највише спортско признање у Србији, "Јован Микић Спартак" највише спортско признање у Војводини, "Трофеј Александар Петровић" најбољи атлетски тренер за 2014, 2015, 2016, 2017. и 2018. годину, "Најбољи тренер града Новога Сада" за 2013, 2014, 2015, 2016, 2017. и 2018. годину.

Еуген Јакобчић

Еуген Јакобчић (Суботица, 23. март 1898 — Суботица, 23. март 1980) бивши је, југословенски мачевалачки репрезентативац који се такмичио у борбама са сабљом. По струци је био банкарски службеник. Син је банкара Мирка Јакобчића и Пауле рођене Штагелшмит.

Године 1931. био је првак државе у флорету.Као репрезентативац Југославије, учествовао је на Летњим олимпијским играма 1936. у Берлину. Такмичио се у само у борби сабљом у екипној конкуренцији. Екипу су чинили поред Јакобчића Миливој Радовић, Крешимир Третињак, Едо Марион и Павао Пинтарић. Екипа Југославије је била у 7. групи са : САД, Турском и Швајцарском. Изубила је од Турске и Швајцарске са 9:7. Меч са САД није игран јер је САД већ имала две победе и сигуран пласма у четвртфинале, а Југославија ни победдом против САД то није могла постићи.

Након Другог светског рата обновио је мачевање у Суботици два пута, први 1945. а другу пут 1959, заједно са сином Андрашом]].

Дана 11. октобра 1972. добио је покрајинску нагарду Јован Микић Спартак заједно са суграђанком Терезом Штадлер.

ЖФК Спартак Суботица

ЖФК Спартак Суботица је женски фудбалски клуб из Суботице у Републици Србији. Такмичи се у Суперлиги Србије у фудбалу за жене. Утакмице на домаћем терену игра на Градском стадиону у Суботици. Традиционалне боје клуба су плава и бела.

Историја Суботице

Историја Суботице може се на основу писаних и материјалних извора пратити дубоко у средњи век, али континуирано тек од коначног ослобођења града од Турака (1697. године) и његовог насељавања Србима и Буњевцима.

Општина Опово

Општина Опово је једна од општина у Републици Србији. Налази се у АП Војводини и спада у Јужнобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 203 km² (од чега на пољопривредну површину отпада 16.772 ha, а на шумску 71 ha).Седиште општине је насеље Опово. Општина Опово се састоји од 4 насеља. По подацима из 2011. године у општини је живело 10.440 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -3,9‰, а број запослених у општини износи 1.214 људи. У општини се налазе 4 основне школе.

Општина Опово је једна од најмањих општина у Војводини. Има изузетно повољан геостратешки положај (раскршће три велика трговинска центра – Београд и Панчево су удаљени 30 km и Зрењанин на удаљености од 40 km од општинског центра).

Пољопривредни комбинат Сомбор

Пољопривредни комбинат Сомбор је компанија са седиштем у Сомбору.

Рукомет у Србији

Рукомет у Србији се појављује још између два светска рата најпре у облику хазене, спорта који је сличан рукомету, а представља једну од његових претеча. После хазене бива актуелан велики рукомет (игра се на фудбалском терену) који код нас престаје да се игра 1958. године. Ту долазимо до ткз. малог рукомета, односно данашњег модерног рукомета. Новембра, године 1948, креће да се игра прво првенство Београда у рукомету. Рукометни савез Југославије се формира 1949. године. Године 1953. почиње да се игра првенства Југославије у малом рукомету у мушкој и у женској конкуренцији. Године 1955. почиње и да се игра Куп такмичење у Југославији.

Савез Србије за дизање тегова

Савез Србије за дизање тегова је организација која у Међународној федерацији за дизање тегова, наставља традицију Тешко атлетског савеза Југославије, Савеза Југославије за дизање тегова, Савеза за дизање тегова Србије и Црне Горе. Тешко атлетски савез Србије је основан 18. јуна 1950. године у Београду. Убрзо мења назив у Савез Србије за дизање тегова.

Савез Србије за дизање тегова је члан следећих спортских организација:

Међународна федерација за дизање тегова (енгл. International Weightlifting Federation, IWF)

Европска федерација за дизање тегова (енгл. European Weightlifting Federation, EWF)

Евро-Азијска регионална асоцијација за дизање тегова (рус. Евро-Азиатская региональная ассоциация тяжелой атлетики, ЕАРАТА)

Медитеранска конфедерација за дизање тегова (енгл. Mediterranean Weightlifting Confederation, MWC)

Олимпијски комитет Србије

Спортски савез СрбијеДизање тегова је спортска грана која се налази на програму олимпијских игара од 1896. године. Циљ у дизању тегова је подићи што већу тежину тега изнад главе, у такмичарским дисциплинама трзај и избачај. Такмичење се изводи у осам мушких и седам женских тежинских категорија, у старосним категоријама до 17 година, до 20 година, до 23 године, за сениоре и ветеране.

Спартак (вишезначна одредница)

Спартак може бити:

Спартак, вођа побуњених робова у старом Риму.

Спартак (филм из 1960), историјски филм из 1960. који је режирао Стенли Кјубрик.

2579 Спартак, астероид главног астероидног појаса.

Јован Микић Спартак, југословенски репрезентативац и рекордер у атлетици.

Спартак (ТВ серија)или

ФК Спартак Златибор вода, српски фудбалски клуб из Суботице

ФК Спартак Москва, руски фудбалски клуб из Москве

ФК Спартак Дебељача, фудбалски клуб из Дебељаче

ФК Спартак Цхинвали, грузијски фудбалски клуб из Горија

ФК Њиређхаза, мађарски фудбалски клуб из Њиређхаза

ХК Спартак Суботица, хокејашки клуб из Суботице

Спорт међу комунистима у Краљевини Југославији

Спорт међу комунистима у Краљевини Југославији био је један од најзначајнијих и најпопуларнијих начина на који је градско становништво проводило своје слободно време, и за које су све политичке организације и идеологије показале интересовање. После Првог светског рата спортска такмичења стицала су све већу популарност у широј јавности а спортске организације и клубови ширили су свој утицај, непрестано привлачећи симпатизере и навијаче и на тај начин увећавале своју организациону и функционалну базу, уз настојања да чланове директно повежу са државним али и партијским форумима.

Суботица

Суботица је најсевернији град у Србији, други по броју становника у Војводини. Према попису из 2011. године има 105.681 становника. Налази се на 10 km удаљености од границе Србије са Мађарском, на северној ширини од 46°5'55" и источној дужини од 19°39'47". Административни је центар Севернобачког округа.

Суботица се први пут помиње 1391. под латинским именом Zabatka. Године 1526,—1527. Суботица је била престоница краткотрајне српске државе самопроглашеног цара Јована Ненада. Османско царство је владало градом од 1542. до 1686, када је Суботица постала посед Хабзбуршке монархије. Током османске управе име града је било Sobotka. Половином 18. века име јој је званично промењено у Sancta Maria, по аустријској царици Марији Терезији. Име града је поново промењено 1779. у Maria Tereziopolis, а мађарско име Szabadka је привремено ушло у службену употребу 1845. а потом поново 1867. године. Суботица је 1918. ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Локални Срби и Буњевци су од 17. века користили назив Суботица, који је након 1918. године и озваничен. Од 2007. године Суботица има статус града.

Троскок

Троскок је атлетска дисциплина скакања удаљ са залетом или без њега, а изводи се од три узастопна скока, тј. одскоком, кораком и скоком. Одскок и први корак изводе се на истој нози. Троскок је захтевна дисциплина и само истински шампиони постижу добре резултате.

ФК Спартак Суботица

ФК Спартак Ждрепчева Крв је српски фудбалски клуб из Суботице. Тренутно се такмичи у Суперлиги Србије.

Од 2008. до 2013. због спонзорских разлога је носио име Спартак Златибор вода.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.