Јованка Калић

Јованка Калић (Београд, 15. септембар 1933) је српски историчар, универзитетски професор и академик. Школовала се у Београду. Дипломирала је на Филозофском факултету у Београду, одсек историја, 1956. године. Још као студент почела је да се бави истраживачким радом. Радила је као асистент на Историјском институту у Београду између 1958. и 1961. године. Године 1961. запослила се на Филозофском факултету у Београду као асистент на катедри за општу историју средњег века. Докторирала је 1964. године са дисертацијом Београд у средњем веку. Године 1970. изабрана је за ванредног а 1976. за редовног професора. Шеф катедре за општу историју постала је након смрти Ивана Божића. У Међународном комитету за историјске науке Европске заједнице науке у Стразбуру додељен јој је византолошки пројекат—део за Југославију. Учествовала је на бројним научним скуповима и држала је предавања на многим универзиетима у Европи (Беч, Грац, Минстер, Аугзбург, Лече, Варшава) и САД (Санта Барбара, Лос Анђелес, Станфорд). За дописног члана САНУ изабрана је 1994. године. Октобарска награда додељена јој је 1967. и 1974. а награда Фонда Радован Самарџић 1995. за књигу Срби у позном средњем веку.

Јованка Калић
JovankaKalic
Јованка Калић
Датум рођења15. септембар 1933.(86 год.)
Место рођењаБеоград
Краљевина Југославија

Научни рад

Јованка Калић бави се изучавањем средњег века. Од времена рада на дисертацији Београд у средњем веку која је 1967. штампана као посебна књига њена интересовања су везана за београдску средњовековну историју. О овој тематици објавила је више радова у којима осветљава средњовековну топографију Београда, историју Земуна, улогу у трговини, ратове око Београда, београдску бановину и друго. Друго важно поље њеног истраживања је рана српска средњовековна историја и период владавине Стефана Немање. Значајни су њени радови у којима коментарише списе Никите Хонијата и Јована Кинама и истраживање Раса где спаја методе историчара, археолога и географа. Трећу тематску целину обухватају њени радови о српској деспотовини. Написала је неколико радова о привредној проблематици овог периода и поглавље о деспоту Стефану Лазаревићу у другој књизи Историје српског народа (1982) као и књигу Срби у позном средњем веку (1994). Писала је и о везама средњовековне српске државе са Европом, односима Стефана Немање и немачког цара Фридриха Барбаросе, контактима Срба са Француском у средњем веку као и о црквеним саборима у Ферари и Фиренци. Библиографија њених радова објављена је у Годишњаку САНУ 101 из 1994. године.

Након удаје, користила је и двојно презиме, тако да је радове из тог времена потписивала као: Јованка Калић-Мијушковић.

Радови

Види још

Спољашње везе

Битка код села Чаморлу

Битка код села Чаморлу (под планином Витошом, недалеко од Софије, данашња Бугарска) одиграла се 5. јула 1413. године између војски двојице претендената на османски престо, Мусе и Мехмеда Челебије, синова султана Бајазита I. Мехмеда су у бици помогли и хришћански одреди деспота Стефана Лазаревића, војводе Сандаља Хранића и угарски ратници које је предводио мачвански бан Јован Моровићки. Пресудну улогу у бици одиграли су српски одреди којима је заповедао деспотов сестрић Ђурађ Бранковић. Муса је у борби поражен, а недуго затим погубљен. Мехмед је тиме окончао унутрашње борбе око престола у Османском царству које су почеле након Ангорске битке 1402. године и учврстио се на трону.

Византолошки институт САНУ

Византолошки институт основан је марта 1948. године као научна установа Српске академије наука.

Од самог почетка рад Института почивао је на тимском раду научника ангажованих на различитим пројектима. У рад института нису били укључени само стални сарадници Института, него и колеге из сродних научних дисциплина и институција. Институт је дао значајан допринос развоју светске византологије, нарочито у проучавању византијских државних институција и идеологије, византијског друштвеног поретка позне епохе (XII–XV век) и, пре свега, византијско-српских односа. У више од шездесет година постојања Институт је непрекидно деловао под старањем Одељења историјских наука САНУ и у сарадњи са његовим члановима, третитран увек као организационо језгро свих научних активности у области византологије. Као такав, био је и остао једина научна организација овог профила у читавој нашој земљи, и у некадашњој Југославији и у Републици Србији.

Градина (Постење)

Градина је археолошко налазиште у месту Постење, у граду Новом Пазару, у Рашкој Жупи. На овом локалитету су откривени остаци утврђења из 4. века. Налазиште је уписано у централни регистар 1991. године.

Археолошка истраживања локалитета вршена су 1982. 1983. и 1984. године. Откривени су остаци бедема, који имају елипсоидну основу и прате конфигурацију терена.

Сондажна ископавања потврдила су да је Градина вишеслојни локалитет и да постоји готово непрекинди континуитет насељавања овог простора од гвозденог доба до средњег века.

Јованка Калић је предложила ово налазиште као алтернативно решење за локацију града Раса, који је првобитно идентификован са Градином над Пазариштем, што је предложио је средином 19. века А. Хиљфердинг, а касније су је прихватили и Јован Цвијић, Константин Јиречек и Стојан Новаковић. На убдикацију Градине у Постењу указује близина рановизантијских објеката и Петрове цркве за коју се сматра да је била стоно место.На Градини над Пазариштем су такође откривени су остаци каменог утврђења, као и других објеката.

Дорћол

Дорћол је део Београда који се налази у најстаријем градском језгру у градској општини Стари град. Линије које саобраћу кроз Дорћол су: 24 (Дорћол–Неимар), 26 (Дорћол–Браће Јерковић), 79 (Дорћол–Миријево), ноћне линије 26 (Дорћол–Браће Јерковић) и 401 (Дорћол–Пиносава).

Данашње границе Дорћола се налазе између београдске тврђаве, односно калемегданског парка (који се понекад називају делом Дорћола), Васине и Узун-Миркове улице (понекад се сматра се Дорћол простире и до Кнез Михаилове улице), околине Булевара деспота Стефана и Дунавa. Некада се Дорћолом сматрала само раскрсница улица Цара Душана и Краља Петра (некада Дубровачке целом дужином, а данас само од ове раскрснице према Дунаву) и околина ове раскрснице (на Горњем и Доњем Дорћолу). Северни део, ограничен Дунавом, улицом Цара Душана и Дубровачком звао се Јалија, што на турском језику значи „обала”. Део Дорћола од Кнез Михаилове улице до улице цара Душана звао се некада Зерек, што на турском језику значи „падина”.Дорћолска дунавска обала је уређена, са дугачком бициклистичком стазом, шеталиштем и сплавовима. На обали је и Спортски центар „Милан Гале Мушкатировић” (некада Спортски центар „25. мај”) са комплексом отворених и затворених базена на којима се организују различита такмичења у спортовима на води (пливање, роњење, скокови у воду...) и тениским теренима на којима се одржава Отворено првенство Србије у тенису, а у изградњи је и велика марина.

У зимском периоду дорћолски кеј је важан за посматраче водених птица, јер се овде могу видети и врсте које су ретке на нивоу Србије.

Изборна скупштина САНУ 1994.

Српска академија наука и уметности основана је 1. новембра 1886. Првих 16. академика поставио је указом краљ Милан Обреновић 5. априла 1887, а затим су нове чланове бирали сами академици на својим изборним скупштинама.

Овим изборним скупштинама Академија се обнављала и подмлађивала, и у томе је њихов велики значај. У овом чланку налазе се информације о резултатима изборне скупштине одржане 27. октобра 1994, посебно за редовне, дописне, чланове ван радног састава и иностране чланове. Ради прегледности информације су разврстане према одељењима, којих је тада било 7.

За информације о осталим изборним скупштинама погледајте Изборне скупштине САНУ.

Изборна скупштина САНУ 2009.

Изборна скупштина за избор нових чланова Српске академије наука и уметности (САНУ), која се организује на сваке три године, одржана је 5. новембра 2009. у Београду у свечаној сали зграде САНУ, са почеткому 10 часова. Укупно је било 114 кандидата и то 28 кандидата за редовне, 73 за дописне и 13 за иностране чланове. Од тога је изабрано 26 редовних, 20 дописних и свих 13 иностраних чланова.

Историја српског народа (књига)

Историја српског народа у шест књига, са десет свезака: од досељавања Срба у Југоисточну Европу, до 1918. године, капитално је дело у издању Српске књижевне задруга, које обрађује и обједињава политичку историју српског народа са друштвеним, културним и економским развојем. Прва издања појединачних књига појавила су се у раздобљу од 1981. до 1993. године, а касније су приређивана и нова издања, друго (1994) и треће (2000). У оба накнадна издања задржан је исти штампарски прелом из првог издања.

Аутори су највећи српски стручњаци у областима историје, уметности, књижевнсти, социологије и језика: Драгослав Срејовић, Мирослав Мирковић, Јован Ковачевић, Павле Ивић, Сима Ћирковић, Димитрије Богдановић, Војислав Ј. Ђурић, Љубомир Максимовић, Јованка Калић, Божидар Ферјанчић, Милош Благојевић, Гордана Бабић-Ђорђевић, Раде Михаљчић, Андреј Митровић, Драгиша Живковић, Предраг Палавестра, Дејан Медаковић, Радован Самарџић, Владета Тешић, Чедомир Попов, Милорад Екмечић, Милорад Павић, Рајко Веселиновић, Мирослав Пантић, Никола Гавриловић, Александар Младеновић, Сретен Петковић, Тома Поповић, Радован Самарџић и други.

Историја српског народа представља важну и документовану историјску научну грађу о десет векова борбе српског народа за очување националног и културног идентитета.

Лазаревићи

Лазаревићи су српска властелинска и владарска породица из 14. и 15. века.

Опсада Београда (1440)

За остале опсаде Београда, погледај чланак опсаде Београда.Опсада Београда 1440. је први велики напад Турака Османлија на београдско утврђење. Опсада је трајала од краја априла 1440. до јесени исте године. Завршена је повлачењем турске војске. Турску војску предводио је султан Мурат II.

Пад Београда (1521)

Пад Београда 1521. је догађај који је уследио као последица трећег великог османског напада на ово угарско утврђење у османско-угарским сукобима у доба највећег ширења Османског царства на запад.

Османски султан Сулејман Величанствени одлучио је да први циљеви његових војних похода буду Родос и Београд, места која није успео да освоји његов предак Мехмед II Освајач (1451—1481). Сулејман је покренуо своју војску половином маја 1521. године, а главни циљ овог похода било је освајање Београда. Угарска држава је била готово у расулу и неспособна да се ефикасно супротстави османској војсци. За разлику од претходних похода султан је овог пута одлучио да главни правац напада иде са савске стране. Да би ово извела, османска војска је прво морала да заузме Срем, што је на крају и учињено. Браниоци Београда упорно су пружали отпор, али због недостатка људства и ратног материјала морали су да предају град 28/29. августа 1521. године. Пад Београда показао је неспособност угарске власти да се супротстави експанзионистичкој политици Османског царства које ће своју надмоћ показати у бици на Мохачком пољу 1526. године. Након пораза и слома Угарске носилац хришћанске борбе против османског продирања у Европу постаће Хабзбуршка монархија у чији састав ће бити укључена и Угарска. Под власт једне хришћанске силе Београд ће доћи тек 1688. године када га је за Аустрију освојио Максимилијан Баварски.

Пад Српске деспотовине

Пад Српске деспотовине је означен турским освајањем Смедерева, српске престонице у то време. Водећи војску преко Софије и Поморавља, Мехмед II улази у Смедерево 20. јуна 1459. Овај догађај означава почетак директне османске власти над Србијом, која је уз краће прекиде трајала све до Првог српског устанка 1804.

Деспот Лазар Бранковић, најмлађи син деспота Ђурђа Бранковића, умире у јануару 1458. Власт прелази у руке намесништва, које није било сложно у погледу политике земље. Једна страна је била за приклањање Угарској (Јелена Палеолог, деспотова удовица), док су други видели решење у оквирима Турске (Михаило Анђеловић). Овакво стање отвара нове могућности за нападе на Деспотовину. Босански краљ Стефан Томаш одмах након Лазареве смрти осваја Сребреницу и околне тврђаве. Угари претендују на освајање Смедерева и остатка Деспотовине.

У пролеће 1458. Турци освајају манастир Ресаву, градове Вишесав, Жрнов, Белу Стену (код Ваљева).

Босански краљ Стефан Томаш је исте године водио преговоре о браку између свог сина Стефана и Лазареве ћерке, чиме би се ујединиле снаге за борбе против Турака. У марту власт у Смедереву преузима Стефан Томашевић. Након тога Турци крећу у војни поход према деспотовини, који почиње падом Смедерева, а затим и освајањем деспотових земаља западно од Дрине.

Ружа Ћук

Др Ружа Ћук (1949-2007) је била један од водећих српских историчара за област средњег века и Дубровника.

Списак српских историчара

Ово је списак људи који су по националности Срби а бавили су се или се баве проучавањем историје.

Списак чланова САНУ

На овој страни се налази списак свих чланова Српске академије наука и уметности разврстан по одељењима којих има осам. Свако одељење има секретара и то су редом по одељењима: Градимир Миловановић (од 2016), Владимир Стевановић (од 2017), Зоран Љ. Петровић (од 2013), Драган Мицић (од 2015), Злата Бојовић (од 2018), Коста Чавошки (од 2018), Михаило Војводић (од 2016) и Милан Лојаница (од 2011).

Чланови се бирају на изборним скупштинама. Тренутно најстарији академици су Душан Чампраг и Десанка Ковачевић-Којић (1925), док најдужи стаж у академији имају Љубиша Ракић и Владимир Кањух, који су дописни чланови од 1974, а редовни од 1983. Најмлађа је дописни члан Тања Ћирковић Величковић (1972) изабрана 2018. године.

Скраћенице у табелама имају следеће значење: Год. рођ. = година рођења, Доп. = дописни, Ред. = редовни, В. р. саст. = ван радног састава, Иностр. = инострани, Д. ВАНУ = дописни ВАНУ, Р. ВАНУ = редовни ВАНУ, В. ВАНУ = ван радног састава ВАНУ.

Стари Рас

Стари Рас је српски средњовековни град (тврђава) и средишња престоница српске средњовековне државе Рашке. Остаци тврђаве налазе се на локалитету Градина изнад старог Трговишта (Пазаришта), на удаљености од 11 km западно од Новог Пазара. Као споменик културе од изузетног значаја, тврђава Рас припада комплексу споменика у који се поред саме Градине са подграђем (старо Трговиште, односно Пазариште), убрајају и Градина у Постењу, Рељина градина, стара црква у Напрељу и "латинска" црква у Постењу. Градина са старим Трговиштем (Пазариштем), заједно са оближњом епископском црквом Светих апостола Петра и Павла и манастирима Сопоћани и Ђурђеви ступови представљала је историјско језгро српске средњовековне државе Рашке, чије је име било изведено управо из назива тврђаве Рас. Споменички комплекс Старог Раса се заједно са манастиром Сопоћани почевши од 1979. године налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине као обједињена заштићена целина под називом Стари Рас и Сопоћани.

Место на коме је смештена тврђава Рас има богату историју која сеже до бронзаног доба. На том месту се налазило римско војно утврђење, а током касноантичног периода саграђени су објекти за становање и базилика. Име Рас највероватније води порекло од назива античког утврђења Арса коју помиње византијски историчар Прокопије у 6. веку. Средњовековни Рас се први пут помиње у делима византијског цара Константина VII Порфирогенита, који је поменуо ову тврђаву у склопу казивања о борбама између Срба и Бугара крајем 9. века. У периоду од IX до почетка 12. века утврђење запоседају најпре Бугари, а потом наизменично Срби и Византијци. Од краја XII века и током 13. века Рас је био политички и културни центар српске државе и престоница првих владара из династије Немањића. Током XIV и у првој половини 15. века значај града у политичком смислу опада, али у исто време, услед развоја трговине, добија на економском значају што доводи до богаћења његових становника и убрзаног развоја трговачког подграђа (старо Трговиште). Град су 1455. године освојиле Османлије, а оснивањем оближњег Новог Пазара почиње полако опадање његовог значаја.

Опсежна археолошка истраживања комплекса средњовековног Старог Раса започета су крајем 1971. године, а у новије време су у стручној јавности покренута питања о убикацији Старог Раса, који се према мишљењу појединих истраживача налазио на месту тврђаве Градина у Постењу која се налази на 2 km од Новог Пазара.

Стефан Немања

Стефан Немања (понекад Стеван; црсл. Стѣфань; око 1113 — 13. фебруар 1199) био је велики жупан Рашке и родоначелник владарске династије Немањића, која је у једном периоду владала делом тадашње Србије у средњем веку.

Сматра се једним од најзначајнијих српских владара, а заједно са сином Светим Савом Српским, једним од утемељивача Српске православне цркве, која Стефана Немању слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба.Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је вероватно 1166. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања I се предао византијском цару Манојлу I Комнину (1143—1180) и признао га за свог суверена. После цареве смрти 1180. започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретвљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190. године, након чега је Рашка симболично постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким. На међународном плану српски велики жупан је био одан вазал Манојлу Комнину од 1172. године, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176). године, али после смрти цара Манојла I (1180), велики жупан се одметнуо и улазио је у велике савезе против Византије. Послао је своје посланике чак у Нирнберг 1188. на преговоре са светим римским царем Фридрихом I Барбаросом (1155—1190).

У уметности, његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године.Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног (велики жупан 1196—1217, краљ 1217 — 1228), у договору са византијским царем Алексијем III (1195—1203), чијом ћерком Евдокијом је Стефан био ожењен. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.

Стефан Првовенчани

Стефан Првовенчани (око 1166. — 24. септембар 1227) био је српски средњовековни владар (1196–1227) и први крунисани краљ међу Немањићима, због чега је назван Првовенчани. Око његовог личног имена нема потпуног слагања међу српским историчарима. Већина историчара пише да је после рођења добио име Стефан, али према писању мањег броја историчара прво је на крштењу добио очево име Немања (II). Почео је да влада као велики жупан, а према преовлађујућем мишљењу историчара крунисан је као краљ 1217. Тако су Срби после краљевине у Зети, добили другу краљевину у својој историји. Првовенчани је и један од првих значајних писаца оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у коме је описао живот и чуда свога оца.Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете, а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије.

Престо је наследио на државном сабору код Петрове цркве у Расу 25.3.1196. године по жељи свога оца, који се тада замонашио узевши име Симеон († 13.2.1200), али престо је наслеђен мимо права примогенитуре. Након смрти оца Симеона, велики жупан Стефан Првовенчани морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата - Вукана који је био кнез и самозвани краљ у Зети. Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик. Тако је почео грађански рат између браће који траје од 1202. до 1204. или 1205. Привремено поражен од удружених снага брата Вукана и краља Угарске, Стефан се склонио вероватно у Бугарску 1202. или 1203. године. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташи Четвртог похода (у априлу 1204). Уз помоћ Бугара, Првовенчани се вратио на престо, али је одржао независност своје земље. Ту независност је одлучио да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији. Према преовлађујућем мишљењу историчара Првовенчани је крунисан за краља Србије 1217. године,, али мањи део историчара мисли да је крунисање било и у мају 1221. Посланик папе Хонорија III вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу Рашку, али је нејасно и ко је извршио крунисање. Стефан је био први крунисани (овенчани) краљ у породици Немањића, због чега је касније био памћен као „првовенчани краљ", а одатле је изведен данас општеприхваћени надимак Првовенчани, то јест првокрунисани међу Немањићима.

Његов брат, игуман манастира Студенице Сава I Немањић (после Свети Сава) вероватно је предложио владару Стефану Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити. У договору са братом Сава је отишао у Никеју 1219. године и из ње донео сагласност за самосталности српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије. Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава замонашио је болесног брата пред смрт, вероватно 24.9.1227. године, и зато њега Српска православна црква данас слави као светог Симона.

Хаџи-Томини

Хаџи-Томини воде порекло од Хаџи-Томе Опулоса (1796-1885), чији зетови и сродници су названи заједничким именом Хаџи-Томини или Хаџи-Томићи. Хаџи-Томини зетови су Јован Ристић, намесник и кнежевског и краљевског достојанства, председник министарског савета (владе), министар иностраних послова, Филип Христић, кнежевски представник (председник владе), капућехаја у Цариграду, генерал Антоније Богићевић, министар војни, рођак Обреновића, Радивоје Милојковић, министар унутрашњих послова, а син Светозар Хаџи-Тома био је ожењен Катарином Герман из породице Герман, рођака Обреновића.

Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу

Петрова црква код Новог Пазара у Расу (пуним називом: Црква Светих апостола Петра и Павла) представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је седиште рашке епископије. Црква се налази 2 km северно од центра Новог Пазара, а према до сада познатим писаним изворима потиче из 8. века, али је вероватно и старијег датума.

Сама црква има основу ротонде са уписаним четвроролистом и потиче из византијског доба, док фреске из њене унутрашњости потичу из 10, 12. и 13. века. На њеном месту се налазио ранохришћански објекат који је подигнут у 7. веку. Приликом истраживања унутрашњости цркве, на простору остатака илирског кнежевског тумула из 5. века п. н. е. нађена је колекција од 92 предмета у злату и ћилибару. Истраживачки и конзерваторски радови вршени су крајем 50-их и почетком 60-их година двадесетог века, археолошка ископавања од 1984. до 1986. године, а настављена су и последњих неколико година. После детаљних археолошких истраживања, црква је конзервирана 1960. године. Неки од најзначајнијих догађаја из периода владавине династије Немањића су везани за ову цркву.

По начину градње слична је црквама са простора Приморја, Грузије, Јерменије и Италије које потичу од 7. до 9. века, али је услед преправки и дограђивања постала јединствена, што је био један од разлога да се нађе на Унесковој листи светске баштине од 1979. године у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Стари Рас.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.