Јов

Јов (пуно име Јовав; хебр. אִיּוֹב, арап. أيوب) библијска је личност из Старог завета.

Праведни и многострадални Јов
Job Blagoveshenskiy sobor
Место рођењаАрабија
Поштује се уИсточном и западном хришћанству, исламу и јудеизму
Канонизацијаод папе
Празник19. мај

Биографија

Јов је потомак Исава, унука Аврама. Живео је у Арабији око две хиљаде година пре Христа. Отац му је био Зарет, а мајка Восора. Био је веома богат, али и веома побожан. У Библији се помиње да је у његовој седамдесет деветој години попустио Бог на њега искушења тешка кроз Сатану. То је детаљно описано у Књизи о Јову. У једном дану изгубио је цело имање и своје синове и кћери. Потом се тешко разболео и цело тело му је било покривено ранама од темена до табана. Одбачен, лежао је на ђубришту изван града и комадом црепа отирао гној са рана. Међутим, Јов није заропто на Бога, него стрпљиво подносио све муке до краја. У Библији се помиње да му је зато Бог вратио здравље и дао му богатство много веће него што је пре имао, да му се опет родило седам синова и три кћери, колико је и пре имао. Јов је по Библији живео 248 година. У хришћанству Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања које Бог шаље на људе и преобразом страдајућег Исуса Христа.

Српска православна црква слави га 6. маја по црквеном, а 19. маја по грегоријанском календару.

Kievskaya psaltir iov 01
Многострадални Јов — Кијевски псалтир

Галерија

William Blake 007

Сатана искушава Јова, слика Вилијама Блејка.

Литература

Спољашње везе

25. октобар

25. октобар (25.10.) је 298. дан у години по грегоријанском календару (299. у преступној години). До краја године има још 67 дана.

Јов Борецки

Јов Борецки (рус. Иов Борецкий) (1560, Бирча, Војводство поткарпатско − 12. октобар 1631, Кијев, Државна заједница Пољске и Литваније) је био кијевски митрополит и егзарх Цариградске патријаршије.

Јов Синаит

Преподобни Јов Синаит је живео у Прекопечи код манастира Драче. Ту је и сахрањен. Црква у којој су биле његове мошти је разрушена па су оне пренете у новосаграђени манастир Драче 1735. године уз јужни зид где се и данас налазе. Поред његове гробнице је насликан монах који у рукама има свитак и који благосиља. Написане су и речи на гробници „Преподобни отац Јов иже здје... мошчи почивајут". За време Другог светског рата, преподобном Јову Синаиту је подигнута црква у Прекопечи на рушевинама старог манастира.

Андрија Првозвани

Андреј Првозвани или Андреас (грч. Ανδρεασ) је познат као личност Новог Завета, кога је сам Исус Христ првога позвао да буде његов ученик и апостол. Био је син Јоне и брат Светог Петра. Назван је Првозвани, зато што је пре свих апостола постао следбеник и ученик Исуса Христа.

Рођен је у јеврејском месту Витсаида око 6 године пре нове ере. Био је рибар по занимању. Најпре је био ученик светог Јована Крститеља. Пошто је Јован Крститељ крстио Исуса Христа и позвао своје ученике да следе Христа речима: „Гле, јагње Божје“ (Јов. 1, 36), Андреј је био један од првих који је то учинио. Одазвао се на позив Исуса Христа, заједно са братом Петром и јевангелистом Јованом.

Након смрти Исуса Христа, његовог васкрсења и вазнесења Андреј је заједно са осталим апостолима, на дан Педесетнице примио Духа Светога у виду огњеног језика, и пошто су коцком одређивали земље у којима ће приповедати, он је добио: Витинију и Пропонтиду са Халкидоном и Византијом, Тракији и Македонији, све до Црног Мора и Дунава, и Тесалију, Грчку, Ахају, Аминтин, Трапезунт, Ираклију и Амастриду.Током свог апостолског рада пропутовао је моноге градове на блиском истоку и Византији. Проповедао је Јеванђеље углавном у градовима и у многима од њих претрпео многе невоље и страдања. Посебно је био мучен, чак и каменован у граду Синоп, након чега је на чудесан начин исцељен од рана.

Отишавши одатле, пропутовао је: Неокесарију, Самосат, Алану, покрајину Босфорина. Затим је једно време живео у Тракијском град Византу, где је рукоположио светог Стахија за епископа Византије, о чему сведочи свети апостол Павле у Посланици Римљанима (Рм. 16, 9). Након тога је обишао Понт, Црноморско приморје, Скитију и Херсоните. Када је дошао до реке Дњепра, зауставио се код Кијевских гора, где је благословио и поставио крст, предсказујући да ће народ који живи ту примити веру од његовог апостолског престола, основаног у Византији. Прошавши и горње руске градове, посетио је велики Новгород, а посетивши још и Рим, вратио се у грчку крајину Епир, а затим у Тракију, где је постављао епископе и учитеље.

Пролазећи многе земље, посетио је и Пелопонез, где је у Ахајском граду Патре, од тешке болести исцелио човека, по имену Сосија, након чега је већина становника тога града примила хришћанство. Међу њима су били и брат и жена царског намесника Егеата. Егеат је због тога наредио да ухапсе Андреја и ставе га на муке. Након тога наредио је да га распну на крст.

Све време док је висио жив на крсту, говорио је поуке хришћанима окупљеним око крста. Присутни народ је хтео да га скине са крста, али им војници то нису дозволили. Пред своју смрт се помолио и изговорио речи које су остале забележене: "Господе Исусе Христе, не допусти да ме скину с крста, на коме висим ради имена Твог, него ме прими, Учитељу мој: Тебе заволех, Тебе познах, Тебе исповедам, Тебе видети желим, што јесам Тобом јесам. Господе Исусе Христе, прими у миру дух мој, јер већ је време да дођем к Теби и да гледам Тебе, за којим силно чезнем! Прими ме, Учитељу Благи, и учини да не будем скинут с крста пре но што Ти примиш дух мој!". Након тога је умро. То се збило новембра месеца 62. године. Након неколико година мошти светог апостола Андреја пренео је у Цариград, мученик Артемије по наређењу цара Константина. Тамо се чувају заједно са моштима светог Луке и светим Тимотеја, у храму светих Апостола, унутар свештеног жртвеника.

Блажени Јов

Блажени Јов рођен је у Москви 1635. године. Постао је духовник цара Петра Великог, али се због неке клевете удаљио у Соловецки манастир где се замонашио.

Умро је 1720. године у осамдесет и петој години.

Српска православна црква слави га 6. марта по црквеном, а 19. марта по грегоријанском календару.

Брадичени (Горж)

Брадичени (рум. Brădiceni) је насеље је у Румунији у округу Горж у општини Пештишани. Oпштина се налази на надморској висини од 223 m.

Велики четвртак

Пред празник Пасхе, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на Велики Четвртак била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа уз речи: „Узмите, једите; ово је тијело моје." и „Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова" (Мат. 26:26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће.

Такође је својим ученицима опрао ноге учећи их тако сопственим примером како треба да служе једни другима.

Заповедио им је и да љубе једни друге: „Да љубите једни друге као што ја вас љубим“ (Јов. 15:12), и отворено говорио о предстојећем Му страдању и свему што има да се збије.

Ту изговара и Првосвештеничку молитву где се моли за своје ученике као и за све оне који због њихових речи буду поверовали. Да их Господ Бог избави од злога и да буду са Њим где је он и да гледају Славу његову (Јов. 17:24).

Те ноћи Христа су се одрекла два његова ученика: Јуда Искариотски и Симон Петар. Христос је пред свима рекао: „Заиста вам кажем; један од вас издаће ме“ (Мат.26:21).

"А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза“ (Мат. 26:25).

"Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом“ (Мат. 26:35).

(Ваља напоменути да је Јуда још на Велику Среду отишао код јеврејских првосвештеника и рекао: „Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребреника“ (Мат. 26:15) чиме је у ствари већ дан пре издао Исуса. Због сећања на издајство Господа средом се пости).

Потом Исус одлази у Гетсимански врт, где се знајући за сва страдања која Му предстоје моли Оцу своме: „Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси ову чашу мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти“ (Мар.14:36). Јуда је знао за поменути врт, јер се Исус ту често окупљао са својим ученицима, и ту је дошао са слугама првосвештеника и фарисеја. Исуса им је показао Целивајући Га јер им беше рекао: „Кога пољубим, тај је“ (Лука 22:47), Исус га је упитао „Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?"(Лука 22:48). Јуда није ништа одговорио.

Тако су Исуса одвели пред првосвештеника да му суди.

Те ноћи, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се од вечери до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао. Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, покајао се из дубине душе и плакао је горким, чемерним сузама, молећи опроштај.

Јуда пак је схватио да је то што је урадио ужасно. Дошао је у храм и бацио новац, рекавши да је издао крв невину, али његово окорело срце није било спремно на покајање, он није могао да се покаје и моли за опроштај, зато се у очајању обесио и тако је додао себи и неопростиви грех самоубиства. И тако је за разлику од Петра (који је постао једним од највећих апостола) назван сином погибли.

Првосвештеници нису хтели у благајну храма да ставе новац који је Јуда бацио, зато што је то новац за крв. За тај новац је купљена њива да буде место на којем ће се сахрањивати странци. Њиву су прозвали «Крвна њива», зато што је за крвави новац купљена.

Зора следећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања и највећих мука, Велики петак.

Демон

Демон је у религији, народним предањима и митологији натприродно биће, понекад Божија творевина које је уопштено описано као злодух (мада ван монотеистичких вера не мора бити зао) или бјес. Верује се да се демон може призвати и контролисати, што се углавном постиже магијским ритуалима. Такође се често помиње да демон „опседа“ некога или да је ушао у његово тело, под чиме се подразумева да је за поступке те особе одговоран демон или више њих, а не сама особа.

У старој Грчкој реч демон (стгрч. δαίμων - дух, више биће) није имала негативну конотацију: Платон, на пример, у Гозби као демона означава чак и Ероса (или Ерота), старогрчко божанство везано за љубав и жудњу. Са друге стране, у монотеизму демони су увек злих намера и кушају или опседају човека. Еквиваленти добрих старогрчких демона могли би се можда донекле пронаћи међу хришћанским анђелима, јер су бића створена од Бога. Најпознатије помињање демона у хришћанству вероватно је у Новом завету, када Христ истерује демоне из поседнутог човека пославши их у крдо свиња место у ништавило, тиме ослобађајући човека, и показујући самилост чак и према демонима.

У данашње доба се веровање у демоне често сматра сујеверјем, мада постоје многе религије које пропагирају веру у њихово постојање, као и она веровања која их схватају као метафоре или симболе, а не стварна бића. Веровање у демонске силе данас је најизраженије у неопаганизму.

Захарија

Захарија (хебр. זְכַרְיָה) је хебрејски пророк из Старог завета.

Заједно с пророком Агејем побуђивао кнеза Зоровавеља да обнови храм јерусалимски. Прорекао свечани улазак Христов у Јерусалим на магарету, младету магаричину; (Зах 9, 9) и Јудино издајство за тридесет сребрника: и измјерише ми плату, тридесет сребрника; (Зах 11, 12) и бежање апостола од Христа у време Његовог страдања: удариће пастира, и овце ће се разбјећи. (Зах 13, 7) Пророк Захарија назива се Срповицем, зато што је у визији видео срп што силази с неба да покоси неправеднике, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег. Умро је последње године царовања Дарија Хистаспа, око 520. године пре Христа.

Српска православна црква слави га 8. фебруара по црквеном, а 21. фебруара по грегоријанском календару.

Велики део овог текста је преузет из охридског пролога светог владике Николаја Велимировића. Он не подлеже ауторским правима

Книга за Јов

„Книга за Јов” је југословенски и македонски ТВ филм из 1969. године. Режирао га је Љубиша Георгијевски а сценарио је написао Богомил Ђузел.

Књига о Јову

Књига о Јову припада мудрословној (заједно са Причама Соломоновим, Књигом проповедниковом и Песмом над песмама) старозаветној, хебрејској књижевности.

Не може се поуздано утврдити време настанка и аутор. Претпоставља се да је састављена око 6. в. п. н. е.

За разумевање Књиге о Јову важно је знати да је настала у време када код Израелаца још увек не постоји идеја о животу после живота и награди за страдања на земљи. По веровању Израелаца, човек после живота не нестаје потпуно већ прелази у неки магловити, неодређени шеол. У том новом обитавалишту сви су једнаки, и богати и сиромашни, и добри и зли. Са тог становишта могла је једино да се развије идеја о награди у овом животу за побожност и добра дела. Награда за добро или казна за зло сагледавају се у земаљској перспективи и наглашавају се временске санкције. Из те перспективе књига о Јову припада раздобљу када идеја о награди у садашњем животу наилази на непремостиве тешкоће. Идеја о награди после живота за праведнике јавиће се тек у првој половини 2. в. п. н. е. Књига о Јову представља помак у тражењу решења које ће одговарати стварности.

Књига о Јову се заснива на приповести о едомском шеику који се показао несаломив у својој вери када га је искушавао Сотона. Сотона ту још увек није зли дух касније библијске традиције.

Хебрејско име Јов са семантичког становишта може да означава неколико ствари:

питање - где је божански отац?

и епитет – онај који је омражен, прогоњен.Један од главних циљева мудрословне, софиолошке књижевности јесте да читаоцу пружи моралну и филозофску поуку. Зато таква књижевност обилује мудрим изрекама, сентенцама, филозофским и теолошким размишљањима о природи Бога, човека, њиховог односа и света уопште.

У Књизи о Јову разматра се питање порекла зла, патње и несрећне људске судбине. Тема Књиге о Јову је незаслужена патња праведника, његово искушавање и ћутање Бога који оклева да помогне праведном Јову.

Ово дело покреће питање смисла и оправдања људске религиозности и вере у бога пред земаљским патњама и невољама које свакодневни живот доноси. Ако је Бог добро зашто дозвољава зло? Ако је Бог праведан, зашто дозвољава да невини страдају? Књига о Јову представља својеврсну теодицеју. Бог је праведан и изнад човека, који није у стању да схвати и да проникне у божанску промисао.

Јов је суочен са мучним проблемом - зна да је невин, а и поред тога испашта. Традиционално објашњење о кривици и испаштању, и награди у овом животу показало се у свој својој слабости и недовољности. Пријатељи Јова, Елифас, Вилдад и Софар бране традиционално учење. Они су уверени да је Јов починио неки грех и да због тога сада испашта. Док пријатељи Јова тврде да он мора да је велики грешник, Јов све време тврди да је невин.

Његов свет је срушен, његове патње су бесмислене. Проклиње дан када је рођен, и доводи у питање божанску праведност. У агонији се обара на Бога. На врхунцу расправе јавља се Бог из вихора питањем Јову «Где си био кад сам Земљу стварао?». Јов се покорава и каје.

Књиге Светог писма

Књиге Светог писма су наведене различитим редоследом у канонима Православне цркве, Римокатоличке, протестантске, итд. Упоредна табела књига дата је и за Стари и за Нови завет.

Патријарх московски Јов

Патријарх московски и све Русије Јов (рус. 1-й Святейший Патриарх царствующаго града Москвы и Великого Росийского царствия) световно Иван (Старица око 1525 — Старица 29. јун 1607) био је први Патријарх московски и све Русије Руске православне цркве.

Канонизован је у ранг светитеља Руске православне цркве 9. октобра 1989. године.

Пахомије

За врањског владику види Пахомије Гачић

Свети Пахомије (или ава Пахомије; око 292-348) је оснивач киновијског (општежитељног) монаштва у хришћанству.

Рођен је 292. у Теби у Египту, од родитеља пагана. У младости је био незнабожац. Као војник учествовао је у борби цара Константина против Максенција. Тада је сазнао од хришћана за Христа, и када је видео хришћански живот, Пахомије се крстио и отишао у Тиваидску пустињу, знаменитом подвижнику Паламону, код кога се десет година учио подвижничком животу.

Након тога је сам Пахомије започео оснивање општежитија, иако на том месту није било никога осим њега и његовог брата Јована. Ускоро су се скупили на то место многи људи и почели да се подвизавају по уставу Пахомијевом. А када је број инока порастао, Пахомије је постепено основао још шест манастира. Средиште Пахомијеве заједнице се налазило у Пабау, у Горњем Египту. Број његових ученика износио је до седам хиљада. Занимљиво је да се базилика светог Пахомија налазила 8,7 km од места на којем је пронађена библиотека Наг Хамади, а манастир у Хенобоскиону (Chenoboskion), где је Пахомије започео свој пустињачки живот, само и 5,3 km од Наг Хамадија.

Житије светог Пахомија приповеда како је „филозоф“ из Панополиса (Акхмима) долазио међу Пахомијеве аскете да провери њихово „разумевање светих књига“. Пахомије је послао свога помоћника Теодора, коме је филозоф поставио следећа питања: „Ко није био рођен, а ипак је умро? Ко је био рођен, али није умро? Ко је умро, али није воњао по распадању?" Теодор је одговорио: „Адам није био рођен, али је ипак умро. Хенок је био рођен, али није умро. Лотова је жена умрла, али, поставши стуб соли, није воњала по распадању." Прихвативши те одговоре, филозоф је отишао.Пахомије је мирно преминуо 348. године у седамдесет четвртој години живота. Српска православна црква слави га 15. маја по црквеном, а 28. маја по грегоријанском календару. Један је од најзначајнијих хришћанских светаца. Многе од његових ученика црква је такође уврстила у ред светаца, међу којима су: Теодор Освештани, Јов, Пафнутије, Пекузије, Атинодор, Епоних, Сур, Псој, Дионисије, Псентаисије и други.

Свето предање

Свето предање (грч. Ιερά Παράδοση, лат. Traditio) усмено је преношење учења Господа Исуса Христа и догађаја јеванђеоске историје. Оно постоји упоредо са Светим писмом, допуњава га и помаже да се правилно разумије.

Под Светим предањем се подразумијевају сва она духовна блага наслијеђена од светих предака, а која су у савршеној хармонији са Светим писмом. Свето предање је знатно обимније од Светог писма. Апостол и јеванђелиста Јован каже: „А има и много друго што учини Исус, које када би се редом пописивало, мислим, ни у сами свијет не би могле стати написане књиге.“ (Јов. XXI, 25). Православна црква вјерује да је Свето предање старије од Новог завјета и да је у потпуној сагласности са његовом објавом.

У Православној цркви, Свето предање обухвата:

кратка излагања и формулисања православног вјеровања;

учење о седам светих тајни, као и чинове како се оне врше;

апостолска правила (каноне);

правила (каноне) седам васељенских сабора;

каноне и правила неколико помјесних синода или сабора;

правила о црквеној дисциплини Светог Василија Великог и других светитеља;

списе светих отаца;

литургије и друга црквена богослужења;

житија хришћанских светитеља и мученика;

побожне обичаје, значења и симболе као изразе православне вјере, наде и љубави.Данас, оне хришћанске цркве које поред Светог писма признају и поштују Свето предање се називају традиционалне цркве (историјске цркве). То су Православна, Католичка и древноисточне цркве.

Списак светитеља Српске православне цркве

Следи списак појединачних светитеља које је канонизовала Српска православна црква од своје аутокефалности 1219. године до маја 2018.године.

У именослов светих Срба се уписују само најзаслужнији, јер је за православну веру кроз историју било много мученика, да црква не би могла све ни да упише у календар.

У српском Светачнику има око 140 имена.

По социјалном саставу, свети Срби потичу из разних друштвених слојева: 22 владара (цареви, краљеви, деспоти, жупани и кнежеви), 22 подвижника и испосника, 22 архијереја (архиепископи, патријарси, митрополити и епископи). Само је шест жена у именослову светих Срба.

Осим општехришћанских и општеправославних светитеља који се поштују и славе у СПЦ, и словенских светитеља Кирила и Методија и њихових ученика Климента, Наума, Саве, Горазда, Ангеларија, Атанасија, Ангела, Злате Мегленске, преподобног мученика Никите Светогорца, мученика Христе и других, у Српској православној цркви славе се и тзв. синаити : Ромул Раванички, Роман, Нестор, Мартирије, Данило, Сисој, Зосим Тумански, Григорије Горњачки и Јов из Драчи.

Сабор свих српских светитеља је дан када се прослављају сви српски светитеља и прославља се 11. септембра.

Постоје групне канонизације као нпр: свети мученици пребиловачки, јасеновачки, новосадски, крагујевачки, момишићки, прњаворски, сурдулички, пивски, велички и горњеполимски, дабробосански и милешевски итд.

Свети преподобноновомученик Харитон Косовски је прибројан Сабору Светих одлуком Сабора игумана Епархије рашко-призренске у егзилу 16. маја 2016. године.

Од 2017. се као светитељи прослављају патријарх пећки Пајсије Јањевац, преподобни Стефан Троношки, свештеномученици митрополит Викентије Крџић и игуман Владимир Протић, преподoбни Јаков Нови Тумански. Од маја 2018. су у свете убројани преподобномученик Григорије Пећки, мученик Василије Пекар из Пећи и мученица Босиљка Рајичић из Пасјана код Гњилана.Српског порекла је Света мученица Људмила (860-921).

Стари завет

Стари завет је хришћански назив за збирку светих списа које Јевреји називају Танах. Састоји се од књига закона, историје, пророштва и песама. За хришћане, Стари завет чини први део Светог писма (други део чини Нови завет). Временом је хришћански Стари завет стекао извесне разлике у односу на јеврејски танах.

За јудаизам, збирка светих књига Танаха на хебрејском језику је уобличена још у 5. веку п. н. е. Рана хришћанска црква користила је грчки превод из 2. века п. н. е, који је укључивао и списе којих нема у јеврејском канону. Јероним је сумњао у аутентичност тих књига, али су оне тек протестантском реформацијом одвојене од Старог завета. Православни и римокатолици их зову девтероканонским, а протестанти апокрифним књигама.

Тајна вечера

Тајна или последња вечера је вечера коју је у уторак, два дана по уласку у Јерусалим Христ пре свога мучеништва и смрти одржао са апостолима, по правилима

пасхалне гозбе код Јевреја. Хришћани сматрају да је том приликом установљена евхаристија.

Тајна вечера је одржана у Сионској Горници, Горња соба, то је кућа Светог Јована Богослова, која се налазила на Сионској Гори, непосредно у близини Старог града у Јерусалиму.Последња вечера била је формално прослава јеврејске пасхе. Из библијских текстова о установљењу последње вечере(Јов. 13,1-30; Мат. 26,17-20; Мар. 14,12-25; Лук. 22,7-30; I Кор. 11,24-25) произилази да Христ симболично показује на своје посланство месије које се дешава због смрти на крсту при коме је као јагањац жртвован за људски грех. Тиме је дошло до промене и актуелизације симболичног значаја прославе пасхе.

Занимљиво је да је Свети Сава Српски приликом доласка у Свету земљу, био ктитор и дародавац многих манастира, цркава, па је том приликом на Сионској гори откупио од Сарацена, кућу Јована Богослова, позната као Сионска Горница, у којој је и одржана Тајна вечера. Да би касније све своје манастире, кућу и цркве у Светој земљи, даривао као метох манастирској Лаври Св. Саве Освећеног који се налази у Кедронској долини.

Финеас

Финеас (хебр. פינחס) је био јеврејски пророк и првосвештеник, унук пророка Арона и син пророка Елеазара (Друга Мојсијева 6:25), остао је упамћен по својој ревности у борби против јереси, идолопоклонства и неморала (Књига бројева 25:1-9).

Помиње се у књизи Исуса Навина, када племена Рубен и Гад, заједно са пола племена Манасова, освајају земље преко реке Јордан, и тамо граде велики храм, а остатак Јевреја то прихвата као сепаратизам и стварање новог религиозног центра, Финеас је послан да то истражи. (Јосија 22:9-34).

Православна црква прославља пророка Фенеаса 2. септембра по јулијанском календару.

Библијски пророци
Пророци у петокњижју
Пророци у времену судија
и уједињеног краљевства
Пророци писари
Други пророци

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.