Јечам

Јечам [3] (лат. Hordeum sativum) је род једногодишњих биљака из породице трава (Poaceae). Дели се у три врсте: а) дворедни (Hordeum distichum), који најчешће служи за производњу пива, б) вишередни (Hordeum polystichum и Hordeum vulgare); и ц) прелазни (Hordeum intermedium). Јечам се сматра једном од најстаријих житарица у Европи. Сејао се још у каменом добу,[4] култивисао у старом Египту, Месопотамији и подручју европских сојеница. У Вавилону се од њега правила каша и пиво, а у Старом веку је пржени јечам био важна животна намирница.

Јечам је житарица која успева у хладнијим крајевима. Користи се за производњу хлеба, слада, пива, кавовина, сточне хране и др. Јечам се користи у супама и и другим јелима, и у јечменом хлебу разних култура. Од јечмених зрна се обично прави слад по традиционалном и древном методу припреме.

Године 2014, јечам је рангиран као четврти међу житарицама у погледу произведене количине (144 милиона тона), иза кукуруза, пиринча и пшенице.[5][6]

Јечам
Hordeum-barley
Illustration Hordeum vulgare0B
Научна класификација
Царство:
(нерангирано):
Monocots
(нерангирано):
Commelinids
Ред:
Породица:
Потпородица:
Pooideae
Племе:
Triticeae
Род:
Врста:
H. vulgare[1]
Биномијално име
Hordeum vulgare
Синоними[2]

Биологија

Barley (Hordeum vulgare) - United States National Arboretum - 24 May 2009
Јечам
CSIRO ScienceImage 11626 Barley root
Попречни пресек корена јечма

Јечам је члан фамилије трава. Он је само-опрашујућа, диплоидна врста са 14 хромозома. Дивљи предак доместикованог јечма, Hordeum vulgare subsp. spontaneum, изобилан је на травнатим и шумски површинама широм области плодног полумесеца западне Азије и северне Африке, и има га пуно у поремећеним стаништима, путевима и воћњацима. Изван овог региона, дивљи јечам се ређе среће и обично је присутан у поремећеним хабитатима.[4] Међутим, у једног студији маркера разноврсности целокупног генома, утврђено је да је Тибет један додатни центар доместикације култивационог јечма.[7]

Доместикација

Дивљи јечам има крхке шиљке; након сазревања, Poaceae се одвајају, што помаже у распршивању семена. Доместиковани јечам има неломљиве шиљке, што у знатној мери олакшава жетву сазрелог класја.[4] Неломљиво стање је узроковано мутацијом у једном од два блиско повезана гене позната као Bt1 и Bt2; многи култивари поседују обе мутације. Неломљиво стање је рецесивно, тако да су варијетети јечма који поседују то стање хомозиготни за мутирани алел.[4]

Свака биљка добија сет гена од оба родитеља, и стога постоје две копије сваког гена у свакој биљци. Ако је једна генска копија нефункционални мутант, док је друга генска копија у реду, мутација нема ефекта. Једино кад је биљка хомозиготна, нпр. кад су обе копије гена нефункционални мутанти, мутација долази до изражаја, нпр. биљка испољава неломљиво стање.

Јечам са два и шест редова

BarleyEars
Јечам са два и шест редова

Спикелети су аранжирани у триплете који су наизменично поређани дуж стабљике. Код дивљег јечма (и других врста Hordeum Старог света), једино је централни спикелет плодан, док су друга два редукована. Ово стање се задржало у појединим култиварима познатим као двореди јечам. Пар мутација (једна доминантна, друга рецесивна) довеле су до тога да плодни латералним спикелети производе шестореди јечам.[4] Недавне генетичке студије су показале да је мутација једног гена, vrs1, одговорна за транзицију из дворедог у шестореди јечам.[8]

Двореди јечам има нижи протеински садржај од шесторедног, те је стога његов садржај ферментабилног шећера већи. Високо-протеински јечам је подеснији за сточну храну. Јечам за прављење слада обично има нижи протеински садржај[9] („ниско азотна зрна”, обично се производи без касне примене ђубрива) те има равномернију герминацију, потребно му је краће време натапања, и има мањи протеински садржај у екстракту, који би могао да учини да пиво изгледа замућено. Двореди јечам се традиционално користи у енглеском стилу пива. Шестореди јечам је уобичајен код неких америчких пива стила лагер, посебно кад се користе додаци као што су пиринач и кукуруз, док се слад од дворедог летњег јечма преферентно користи за израду традиционалних немачких пива.

Бесплевни јечам

Бесплевни или „голи” јечам (Hordeum vulgare L. var. nudum Hook. f.) је форма доместикованог јечма код кога се лакпе уклања плева. Голи јечам је антички прехрамбени усев. Нова индустрија се развила око употребе одабраних бесплевних врста јечма с циљем повећања сварљива енергија зрна, посебно у исхрани свиња и живине.[10] Hulless barley has been investigated for several potential new applications as whole grain, and for its value-added products. These include bran and flour for multiple food applications.[11]

Класификација

Hordeum-barley
Јечам

У традиционалној класификацији јечма, морфоlошке разлике су довеле до тога да се различите форме јечма класификују као различите врсте. По тим класификацијама, двореди јечам са ломљивим шиљцима (дивљи јечам) се класификује као Hordeum spontaneum K. Koch. Двореди јечам са неломљивим шиљцима се класификује као H. distichum L., шестореди јечам са неломљивим шиљцима као H. vulgare L. (или H. hexastichum L.), и шестореди јечам са ломљивим шиљцима као H. agriocrithon Åberg.

Пошто су те разлике узроковане мутацијама једног гена, као и због цитолошке и молекуларне евиденције, садашње класификације третирају ове форме као једну врсту, H. vulgare L.[4]

Историја

Issue of barley rations
Запис о месечним следовањима јечма за одрасле (30 или 40 пинти) и децу (20 пинти) записано клинастим писмом на глиненој плочици, коју је направио 4. године краљ Урукагина (око 2350 п. н. е.), из Гирсуа, Ирак, Британски музеј, Лондон

Јечам је био једна од првих доместикованих житарица у Плодном полумесецу, области која је релативно богата водом у западној Азији, и у близини реке Нила северозападне Африке.[12] Овај усев се појавио у исто време као и једнозрна и двозрна пшеница.[13] Дивљи јечам (H. vulgare ssp. spontaneum) је заступљен од северне Африке и Крита на западу, до Тибета на истоку.[4] Најранија евиденција дивљег јечма у археолошком контексту потиче из епипалеолита на локацији Охало II у јужном делу Галилејског језера. Остаци су датирани на око 8500 п. н. е..[4] Доместиковани јечам се појавио у прегрнчарским неолитским локацијама на Блиском истоку, као што су слојеви прегрнчарског неолита Б код Тел Абу Хурејра, у Сирији. До 4200 п. н. е. доместиковани јечам је био присутан све до источне Финске.[14] Јечам је био узгајан на Корејском полуострву од раног Мумунског периода грнчарије (око 1500–850 п. н. е.) заједно са другим усевима, као што су просо, пшеница, и махунарке.[15]

Јечам (познат као Yava у ведијском и класичном Санскриту) се помиње много пута у Ригведи и другим Индијским записима као једна од главних житарица у древној Индији.[16] Трагови култивације јечма су исто тако нађени у Харапанској цивилизацији постнеолитског бронзаног доба од пре 5700–3300 година.[17]

У књизи награђеној Пулицеровом наградом, Оружје, микроби и челик, Џаред Дајмонд напомиње да је доступност јечма, заједно са другим доместикованим усевима и животињама, у југозападној Евроазији знатно допринела широком историјским обрасцима које је људска историја следила током апроксимативно задњих 13.000 година; i.e., зашто су Евроазијске цивилизације, као целина преживеле и покориле друге.[18]

Јечмено пиво је вероватно једно од првих алкохолних пића која су развили неолитски људи.[19] Јечам је касније кориштен као валута.[19] Античка сумерска реч за јечам је била akiti. У старој Месопотамији, стабљика јечма био је примарни симбол божице Шале.[20] Заједно са двозрном пшеницом, јечам је био основна житарица у старом Египту, где је кориштен за прављење хлеба и пива. Опште име за јечам је jt (хиптетично се изговарало као „ит”); šma (што се хипотетично изговарало са „ши-ма”) односи се на горње-египатски јечам и симбол је Горњег Египта. Према Поновљеним законима 8:8, јечам је једна од „седам врста” усева који карактеришу плодност Обећане земље Ханана, и он има проминентну улогу у израелитским жртвовањима описаним у Тори (погледајте нпр. Бројеве 5:15). Религиозни значај се проширио у средњем веку у Европи, и јечам је нашао примену и у законодавству, у виду алфитомансије и корснеда.

Јечам у египатским хијероглифима
jt јечам детерминатив/идеограм
M34
jt (опште) спеловање
itU9
M33
šma детерминатив/идеограм
U9

Порције јечма за раднике се појављују у Линеар Б плочицама у микенским контекстима на Кнососу и у мекенском Пилосу.[21] У копненој Грчкој, ritualни значај јечма вероватно датира још од најранијих ступњева елеусинске мистерије. Припремни кикеон или мешовито пиће иницијације, припремљено од јечма и биља, помиње се у Хомерским химнама Деметру, чије име неки научници сматрају да је значило „јечмена мајка”.[22] Пракса је била да се осуши јечмени прекруп и да се запече пре припреме каше, према запису Плинија Старијег у Природној историји (xviii.72). Тако се формирао слад који би након ферментације добијао алкохолни садржај.

Плиније је исто тако напоменуо да је јечам кориштен као специјална храна за гладијаторе, познате као hordearii, „они који једу јечам”. Међутим, он је такође напоменуо да је до Римских времена пшеница заменила јечам као основна храна.[23]

Тибетански јечам је био основна храна у тибетанској кухињи од петог века. Ова житарица, заједно са хладном климом која је омогућила њено складиштење, произвела је цивилизацију која је могла да подигне велике армије.[24] Они су од јечменог брашна правили производ звани цампа, који је још увек основна храна у Тибету.[25] Брашно се пекло и мешало са маслацом и чајем од маслаца да би се формирало чврсто тесто које се јело у виду малих кугли.

У средњовековној Европи, хлеб направљен од јечма и ражи је био сеоска храна, док су пшеничне продукте конзумирале више класе.[23] Кромпир је у великој мери заменио јечам у источној Европи у 19. веку.[26]

Генетика

Геном јечма је био секвенциран 2012. године,[27] захваљујући залагању Међународног конзорцијума за секвенцирање генома јечма, као и УК конзорцијума за секвенцирање јечма.

Геном се састоји од седам парова нуклеарних хромозома (препоручене ознаке су: 1Х, 2Х, 3Х, 4Х, 5Х, 6Х и 7Х), једног митохондријског и једног хлоропластног хромозома, са укупно 5000 Mbp.[28] Изобилне биолошке информације су већ слободно доступне у неколико база података о јечму.[29]

Постоје индикације да дивљи јечам (H. vulgare ssp. spontaneum) који је присутан у Плодном полумесецу није прогенитор јечма који се култивира у Еритреји и Етиопији, из чега следи да је вероватно дошло до засебне доместикације у источној Африци.[30]

Продукција

Главни произвођачи јечма 2014. године
Земља Продукција (милиона тона)
 Русија
20,4
 Француска
11,7
 Немачка
11,6
 Украјина
9,0
 Канада
7,1
 Шпанија
7,0
 УК
6,9
 Турска
6;3
Свет
144,5
Извор: FAOSTAT база података статистичког одељења организације за храну и пољопривреду Уједињених нација, 2014[6]

Године 2014, светска продукција јечма је била 144 милиона тона, при чему је Руска Федерација произвела 14% тотала, а следеле су Француска и Немачка као највећи произвођачи (табела).[6]

Састав

Сирови јечам
Barley grains 3
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија1.473 kJ (352 kcal)
77,7 g
Шећери0,8 g
Прехрамбена влакна15,6 g
1,2 g
9,9 g
Витамини
Витамин А екв.
(0%)
13 μg
160 μg
Тиамин 1)
(17%)
0,191 mg
Рибофлавин 2)
(10%)
0,114 mg
Ниацин 3)
(31%)
4,604 mg
Витамин Б5
(6%)
0,282 mg
Витамин Б6
(20%)
0,26 mg
Фолат 9)
(6%)
23 μg
Холин
(8%)
37,8 mg
Витамин Ц
(0%)
0 mg
Витамин К
(2%)
2,2 μg
Минерали
Калцијум
(3%)
29 mg
Гвожђе
(19%)
2,5 mg
Магнезијум
(22%)
79 mg
Манган
(63%)
1,322 mg
Фосфор
(32%)
221 mg
Калијум
(6%)
280 mg
Натријум
(1%)
9 mg
Цинк
(22%)
2,13 mg

Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.

H. vulgare садржи фенолне киселине кафеинску и p-кумаринску, ферулинску и 8,5'-диферулинска киселину, флавоноиде катехин-7-O-глукозид,[31] saponarin,[32] катехин, процијанидин Б3, процијанидин Ц2, и проделфинидин Б3, и алкалоид хорденин.

Влакна

Јечам је одличан извор дијететских влакана и садржи и растворљива и нерастворљива влакна. Растворљива влакна су делотворна у смањивању холестерола у крви и могу умањити ризик од срчаних обољења.

Научници су утврдили да је један тип растворљивих влакана, бета-глукан, примарна компонента јечма која је одговорна за смањивање холестерола.

Клиничке студије показале су да је конзумирање целовитог јечма или јечмених производа попут јечмених ѕрна, јечмених пахуљица или јечменог брашна који пружају најмање 3 грама бетаглуканских растворљивих влакана дневно, делотворно у смањивању укупног и ЛДЛ холестерола. Студије су такође показале да повећавање дневног уноса ових растворљивих влакана резултира још већим смањивањем укупног и LDL холестерола.

Једна четвртина шоље некуваних јечмених зрна ( = отприлике једна чаша куваног јечма) садржи cca. 2,5 грама бета глукан растворљивих влакана. Половина шоље некуваних јечмених пахуљица садржи отприлике 2 грама бета глукан растворљивих влакана.

Растворљива влакна су такође корисна за умањивање апсорбције шећера и смањивање ризика од развијања дијабетеса типа 2.

Када су у питању нерастворљива влакна у јечму, она помажу успостављању редовног пражњења црева и могу помоћи у смањивању ризика од одређених облика рака попут рака дебелог црева. Осим тога, конзумирање хране богате влакнима може повећати и продужити осећај ситости, што је важно за одржавање одговарајуће телесне тежине и превенције гојазности.

Холестерол и масти

Попут свих биљака, јечам је природно без холестерола и има мали удео масти. Пола чаше јечмених зрна садржи мање од ½ грама масти и само 100 калорија.

Витамини и минерали

Јечам садржи неколико витамина и минерала укључујући ниацин (витамин Б3), тиамин (витамин Б1), селен, гвожђе, магнезијум, цинк, фосфор и бакар.

Антиоксиданти

Јечам садржи антиоксиданте који су такође веома важни за одржавање доброг здравља. Антиоксиданти делују тако што смањују стопу оксидацијског оштећења прикупљањем слободних радикала који настају када тјелесне ћелије користе кисеоник.

Фитохемикалије

Јечам садржи фитохемикалије што су природне хемикалије које се налазе у биљкама. Студије су показале да фитохемикалије могу умањити ризик обољења од одређених срчаних болести, дијабетеса и рака. Међутим, потребна су додатна истраживања да би се потврдили ови резултати.

Потврда FDA о позитивним учинцима јечма

Америчка FDA (Управа за храну и лијекове) након анализе научних доказа и студија, потврдила је да додавање јечма здравој исхрани може умањити ризик од срчаних обољења смањивањем укупног и LDL холестерола, те финализирала правило којим се дозвољава да производи које садрже јечам на својим паковањима могу носити ознаку да су растворљива влакна која садрже корисна за срце.

Референце

  1. ^ Hordeum vulgare. Integrated Taxonomic Information System.
  2. ^ The Plant List: A Working List of All Plant Species, Приступљено 2. 2. 2016
  3. ^ Јечам хранљива енергетска бомба, Архивирано из оригинала на датум 31. 12. 2016, Приступљено 29. 12. 2016
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 4,7 Zohary & Hopf 2000, стр. 59–69
  5. ^ „Worldwide production of grain in 2014, by type”. Statista GmbH, Hamburg, Germany. 2016. Приступљено 19. 12. 2016.
  6. 6,0 6,1 6,2 „Crops/Regions/World List/Production Quantity for Barley, 2014 (pick list)”. UN Food and Agriculture Organization Corporate Statistical Database (FAOSTAT). 2016. Приступљено 19. 12. 2016.
  7. ^ Dai, F.; Nevo, E.; Wu, D.; Comadran, J.; Zhou, M.; Qiu, L.; Chen, Z.; Beiles, A.; et al. (2012). „Tibet is one of the centers of domestication of cultivated barley”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 109 (42): 16969—16973.
  8. ^ Komatsuda, T.; Pourkheirandish, M; He, C; Azhaguvel, P; Kanamori, H; Perovic, D; Stein, N; Graner, A; et al. (2006). „Six-rowed barley originated from a mutation in a homeodomain-leucine zipper I-class homeobox gene”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 104 (4): 1424—1429. PMC 1783110Слободан приступ. PMID 17220272. doi:10.1073/pnas.0608580104.
  9. ^ Johnston, Adrian; Murrell, Scott & Grant, Cynthia. „Nitrogen Fertilizer Management of Malting Barley: Impacts of Crop and Fertilizer Nitrogen Prices (Prairie Provinces and Northern Great Plains States)”. International Plant Nutrition Institute. Приступљено 28. 5. 2009.
  10. ^ Bhatty, R. S. (1999). „The potential of hull-less barley”. Cereal Chemistry. 76 (5): 589—599. doi:10.1094/CCHEM.1999.76.5.589.
  11. ^ Bhatty, R. S. (2011). „β-glucan and flour yield of hull-less barley”. Cereal Chemistry. 76 (2): 314—315. doi:10.1094/CCHEM.1999.76.2.314.
  12. ^ Badr, A.; M, K.; Sch, R.; Rabey, H. E.; Effgen, S.; Ibrahim, H. H.; Pozzi, C.; Rohde, W.; Salamini, F. (2000). „On the Origin and Domestication History of Barley (Hordeum vulgare)”. Molecular Biology and Evolution. 17 (4): 499—510. PMID 10742042. doi:10.1093/oxfordjournals.molbev.a026330.
  13. ^ -Saltini Antonio, I semi della civiltà. Grano, riso e mais nella storia delle società umane, prefazione di Luigi Bernabò Brea Avenue Media, Bologna 1996
  14. ^ „Maanviljely levisi Suomeen Itä-Aasiasta jo 7000 vuotta sitten - Ajankohtaista - Tammikuu 2013 - Humanistinen tiedekunta - Helsingin yliopisto”. Приступљено 6. 10. 2014.
  15. ^ Crawford, Gary W.; Gyoung-Ah Lee (2003). „Agricultural Origins in the Korean Peninsula”. Antiquity. 77 (295): 87—95. ISSN 0003-598X. doi:10.1017/s0003598x00061378.
  16. ^ Witzel ., Michael E.J. „The Linguistic History of Some Indian Domestic Plants” (PDF). dash.harvard.edu. Harvard University. Приступљено 25. 8. 2016.
  17. ^ „Indus Valley civilization”. iitkgp.org. IIT Kharagpur. Приступљено 25. 8. 2016.
  18. ^ Diamond 1997, стр. 141
  19. 19,0 19,1 Black & Green 1992, стр. 10
  20. ^ Black & Green 1992, стр. 39.
  21. ^ John Chadwick, 1976. The Mycenaean World pp. 118f et passim.
  22. ^ J. Dobraszczyk, Bogdan (2001). Cereals and cereal products: chemistry and technology. Gaithersburg, Md.: Aspen Publishers. стр. 7. ISBN 978-0-8342-1767-6.
  23. 23,0 23,1 McGee 1986, стр. 235
  24. ^ Fernandez 2001, стр. 265
  25. ^ Dreyer & Sautman 2006, стр. 262
  26. ^ Roden 1997, стр. 135
  27. ^ Mayer, Klaus F. X.; Waugh, Robbie; Langridge, Peter; Close, Timothy J.; Wise, Roger P.; Graner, Andreas; Matsumoto, Takashi; Sato, Kazuhiro; et al. (октобар 2012). „A physical, genetic and functional sequence assembly of the barley genome”. Nature. 491: 711—6. ISSN 0028-0836. PMID 23075845. doi:10.1038/nature11543. Приступљено 16. 10. 2012.
  28. ^ mapview. „barley genome at ncbi.nlm.nih.gov”. Приступљено 6. 10. 2014.
  29. ^ Barley-resources
  30. ^ Orabi J, Backes G, Wolday A, Yahyaoui A, Jahoor A (2007). „The Horn of Africa as a centre of barley diversification and a potential domestication site”. Theor Appl Genet. 114 (6): 1117—27. PMID 17279366. doi:10.1007/s00122-007-0505-5.
  31. ^ Friedrich, Wolfgang & Galensa, Rudolf (2002). „Identification of a new flavanol glucoside from barley (Hordeum vulgare L.) and malt”. European Food Research and Technology. 214 (5): 388—393. doi:10.1007/s00217-002-0498-x.
  32. ^ Kamiyama M, Shibamoto T (2012). „Flavonoids with Potent Antioxidant Activity Found in Young Green Barley Leaves”. J. Agric. Food Chem. 60 (25): 6260—6267. PMID 22681491. doi:10.1021/jf301700j.

Литература

  • Black, Jeremy; Green, Anthony (1992). Gods, Demons and Symbols of Ancient Mesopotamia: An Illustrated Dictionary. The British Museum Press. стр. 39. ISBN 978-0-7141-1705-8.
  • Diamond, Jared M. (1997). Guns, germs, and steel: the fates of human societies. New York: W.W. Norton. стр. 141. ISBN 978-0-393-03891-0.
  • Dreyer, June Teufel; Sautman, Barry (2006). Contemporary Tibet : politics, development, and society in a disputed region. Armonk, New York: Sharpe. стр. 262. ISBN 978-0-7656-1354-7.
  • Roden, Claudia (1997). The Book of Jewish Food. Knopf. стр. 135. ISBN 978-0-394-53258-5.
  • Pellechia, Thomas (2006). Wine : the 8,000-year-old story of the wine trade. Philadelphia: Running Press. стр. 10. ISBN 978-1-56025-871-1.
  • Zohary, Daniel; Hopf, Maria (2000). Domestication of Plants in the Old World: The Origin and Spread of Cultivated Plants in West Asia, Europe, and the Nile Valley (3rd изд.). Oxford University Press. стр. 59—69. ISBN 978-0-19-850357-6.
  • Fernandez, Felipe Armesto (2001). Civilizations: Culture, Ambition and the Transformation of Nature. стр. 265. ISBN 978-0-7432-1650-0.
  • McGee, Harold (1986). On Food and Cooking: The Science and Lore of the Kitchen. Unwin. ISBN 978-0-04-440277-0.

Спољашње везе

Poaceae

Poaceae, или породица правих трава, јесте велика група монокотиледоних биљака из реда Poales. Са око 8700 врста обједињених у близу 650 родова, породица трава (Poaceae) је једна од најобимнијих и најзначајнијих фамилија биљака.

Распрострањене су широм света (космополитске), од пустиња до мочварних предела, и све до највећих надморских висина где успева зељаста вегетација. Највећи број представника се среће у тропима. У умереној зони изграђују зељасту вегетацију ливада, степа и прерија.

Породица се дели на 5 потпородица: Bambusoideae, Orizoideae, Panicoideae, Pooideae и Chloridoideae и 60 трибуса.

Животне форме правих трава су разноврсне – могу бити од ситних једногодишњих до вишегодишњих биљака, од стаблимичних до бусенастих и жбунастих форми, те од зељастих до одрвенелих биљака. Породица Poaceae се често назива најважнијом биљном породицом за човека: велики број врста узгаја се ради исхране (житарице) и прихране домаћих биљоједа (крмно биље), а поједине су и важан грађевински материјал (трска, бамбуси).

Poales

Poales је ред монокотиледоних биљака који укључује неке од економски најпознатијих врста - пшеницу, пиринач, кукуруз, јечам... Порекло реда се процењује на Јужну Америку, пре око 115 милиона година. Најстарији познати фосил је из касне Креде. Цветови су обично мали, окружени брактејама и скупљени у цвасти (изузев код рода Mayaca где су цветови појединачни и терминални), најчешће се полинација обавља ветром (анемофилија). Семе обично садржи скроб.

Термин Poales није био у широкој употреби до скора (до појаве APG II). Биљке овог реда су раније припадале редовима Bromeliales, Cyperales, Hydatellales, Juncales, Restionales и Typhales.

Бертл (Манитоба)

Бертл (енгл. Birtle) је малена варош у југозападном делу канадске провинције Манитоба и део је географско-статистичке регије Вестман. Смештен је на раскрсници локалних путева 83 и 42 у близини административне границе ка Саскачевану.

Према резултатима пописа становништва из 2011. у варошици су живела 664 становника у 341 домаћинству, што је за 0,3% више у односу на 662 житеља колико је регистровано приликом пописа 2006. године.Привреда варошице и околине углавном почива на пољопривреди и то углавном на узгоју житарица (пшеница, јечам и раж) а успева и уљана репица. Развијено је и говедарство и свињогојство.

Валкан (Алберта)

Валкан (енгл. Vulcan) је мала варош у јужном делу канадске провинције Алберта, и део је статистичке регије Јужна Алберта. Налази се на деоници локалног друма 23, на половини пута између градова Калгари и Летбриџ.

Насеље је име добило по римског богу ватре Вулкану, а занимљиво је да су све улице у насељу носиле имена по древним митолошким божанствима. Средином прошлог века варош је била позната по бројним силосима за жито од којих је до данас опстао само један.

Према резултатима пописа становништва из 2011. у варошици је живело 1.836 становника у 865 домаћинстава,

што је за 5,4% мање у односу на попис из 2006. када је регистровано 1.940 становника.Привреда вароши данас почива на пољопривреди и туризму. Главне културе су пшеница, јечам и уљана репица.

Валкан је доспео на туристичку мапу захваљујући свом имену и чињеници да дели име са замишљеном планетом Вулкан која се спомиње у научнофантастичном серијалу Звездане стазе. Са тим у вези у вароши је подигнут и туристички инфо центар посвећен том серијалу, а постављена је и реплика свемирског брода Ентерпрајз који се помиње у серијалу.

Виски

Виски (енгл. whiskey, whisky) означава категорију жестоких алкохолних пића, која су дестилована из житарица и чувана у храстовим бачвама. Зависно од употребљене житарице, варира и врста вискија. У најчешће коришћене спадају јечам, млевени јечам, раж, млевена раж, пшеница, кукуруз или овас. Осим према житарицама, врсте вискија варирају према алкохолном садржају и квалитету.

Грб општине Кнић

Велики грб општине Кнић је ликовно изражен у четири кавадрата, које у доњем делу обједињује лента црвене боје са натписом Општина Кнић, која својом валовитошћу симболизује отменост и напредак, а са десне стране се налази копље које при врху носи барјак са четири стилизована слова С, који упућује на државу у којој се општина налази.

У горњем левом квадрату налази се стилизован приказ манастира Каменац, као духовно и културно- историјско обележје општине, и порука о претежној верској припадности грађана општине Кнић.

У горњем десном квадрату налази се стилизован приказ Борачког крша и средњевековног града Борач, као специфично природно обележје општине, природни феномен, који је као историјски споменик од изузетног значаја за културну баштину и представља својеврсну туристичку атракцију овог краја.

У доњем левом квадрату налази се приказ Гружанског језера, као географске и привредне посебности и потенцијала општине Кнић.

У доњем десном квадрату налази се сведен приказ свега садржаног у претходна три квадрата обједињен речју Кнић.

Зелени кругови који се преклапају у низу и који су садржани у квадратним пољима дају јасну асоцијацију на крошње дрвећа које се налазе у окружењу и шумовите пределе.

Таласасте линије зелене боје указују на ливаде и пашњаке који се налазе између сеоских домаћинстава, а валовите линије земљаних тонова на њиве, оранице и житна поља. Валовите, светло и тамно плаве линије које су присутне у горњем левом и десном квадрату и у доњем десном квадрату представљају небо, као симбол слободе и слободарског духа као карактеристике људи са овог подручја. Површина у доњем десном квадрату настала од жуто црних линија представља житна поља и асоцијацију на препознатљиве културе које мештани узгајају у овим крајевима: кукуруз, пшеница, јечам и сл.

Грчка кухиња

Грчка кухиња (грч. Ελληνική κουζίνα) је Медитеранска кухиња. Савремена грчка кухиња увелико користи поврће, маслиново уље, житарице, рибу, вино (бело и црвено) и месо (укључујући јагњетину, живину, телетину, говедину, зечетину и свињетину). Међу остале важне састојке спадају маслине, тестенина (нарочито хилопитес, врста тестенине слична таглиателама), сир, лимунов сок, зачинско биље, хлеб и јогурт. Најкоришћенија житарица је пшеница; понекад се користи и јечам. Уобичајени састојци десерта су орашасти плодови, мед, воће и фило пециво. Под великим је утицајем османске кухиње, па тако, посебна кухиња анатолианских Грка прави јела као што су баклава, таратор, жиро, мусака, долмаде, јувалракија и кефтети. У још већој мери је под утицајем италијанске кухиње и кухиња других суседних јужноевропских земаља, међу којима се често могу наћи кухиње средоземних острва.

Династија Западни Џоу

Династију Западни Џоу је основала породица Ђи чији је главни град био Хàо (鎬, близу данашњег града Си'ана у долини реке Веј). Делећи језик и културу Шанга, рани владари Џоуа су освајањима и колонизацијом створили пространо Царство чију су власт признавале и вазалне државе у Шандонгу, истовремено прихваћујући културу Џоуа. Ширење бронзаних предмета карактеристичних за Џоуе је, међутим, било истовремено с употребом лончарије у стилу Шанга у удаљеним пределима тадашње Кине, па се претпоставља да су тадашње државе освојене тек пред крај раздобља Западног Џоуа.

У 11. веку п. н. е. подручја под династијом Шанг покорила је династија Џоу, која је имала другачије етничко станиште и живела је на северозападној граници подручја Шанга. Ова је династија постепено ширила своју власт и досегла је много даље него што је успела династија Шанг, укључујући средње и доње токове Жуте ријеке те средњи ток реке Јангцекјанг. Већина тог простора је била насељена народима различитог етничког подручја које су династија Џоу и њихови вазали постепено асимирали. Њихова је држава била подељена између краља и чланова краљевског рода на много засебних поседа. Био је то Фенгђијан састав (封建), састав опуномоћене владавине, донекле сличан каснијем европском феудалном поретку.

Рано раздобље владавине Џоуа разликовало се од раздобља Шанга по употреби писма, па се њихова култура већ препознаје као „кинеска“. У њиховим градовима постојала је хијерархија племића, краљевских часника и дворана. Издржавале су их заједнице обрађивача бронзе, дрва, камена, керамике и платна. Сељаци који су обрађивали различите краљевске поседе снабдевали су их приходима и житарице. Трговачке активности биле су уобичајене, а употребљавао се ковани новац.

Бронза се употребљавала за израду ритуалних предмета и разне врсте оружја и оруђа, осим оних везаних за обраду земље. У сеоским подручјима ратари су и даље употребљавали камено оруђе и узгајали пиринач, просо, јечам и конопљу, као и свиње, Живина и свилене бубе. Остављање поља на угару (изораног, али не засејаног тла, како би се земља „одморила“) постало је уобичајена пракса. У 6. веку п. н. е. јавља се и прва организована градња канала и наводњавање у пољопривреди.

Жестоко пиће

Етилалкохол (или шпиритус), који се налази у свим алкохолним пићима, добија се процесом алкохолног врења (разлагања шећера на етилалкохол помоћу квасца) воћних сокова, меласе, скроба и целулозе. Различите врсте алкохолних пића зависе од врсте разложеног шећера. Код извесних материја тај шећер већ постоји у основном облику (грожђе, меласа), док се у другим (житарице, кромпир) скроб претвара у шећер додавањем ензима (биолошких катализатора). Најпознатији извор таквих ензима је јечам или слад.

Житарице

Житарице су једногодишње биљке из породице трава (Gramineae), чији зрнасти плодови (жита) служе за исхрану људи и животиња и као сировина у прехрамбеној индустрији. Називају се и хлебна жита или цереалије. Она су врста траве која се узгаја из јестивог зрна које се зове caryopsis, а у себи садржи клице и мекиње. Житарице у зрну узгајају се у већим количинама и пружају више енергије од било које друге врсте усева. Оне су сортирани усеви. Неке биљке се називају житарицама иако нису трава. Житарице имају врло важну улогу у прехрани људи, а посебно код деце.Плодови житарица су богати угљеним хидратима, беланчевинама, целулозом, минералним материјама и витаминима.

Реч житарица потиче од Церере, што је име римске божице жетве и пољопривреде. У Енглеској се реч corn (што значи кукуруз) користи када се мисли на било коју врсту житарице, док се у САД назив corn користи само се кад се мисли на кукуруз. Пшеница, кукуруз и пиринач су највише узгајане житарице. Пшеница је најважнија житарица, а од житарица се за прехрану људи највише користи пиринач, која је основна храна Азије, посебно у Кини и Јапану. Кукуруз је житарица која се највише прерађује.

Каша (јело)

Каша је јело од житарица, које се добије прокувавањем зрна житарица.

Једе се највише у Средњој и Источној Европи (највише у Русији, Украјини и Пољској) и у Сједињеним Америчким Државама.

У словенској Европи, назив се односи на кашу у целини, а може бити од хељде или неке друге житарице као што су: пшеница, јечам, зоб, просо, раж и друге. Каша је једно од најстаријих познатих јела у средњоевропској и источноевропској кухињи, последњих хиљаду година.Каша се добије кувањем зрна житарица, може се испржити на масти и зачинити. Хељдина каша има изузетно високу биолошку вредност и искористивост беланчевина. Организам може да искористи 74% беланчевина из хељде, а има нарочито висок садржај лизина који је врло битан за искористивост и претарање беланчевина. Зобена каша је саставни део јеловника многобројних нутрициониста, спортиста и поборника здравог начина живота, јер су њене благодети многобројне.

Крбавско поље

Крбавско поље је крашко поље у Крбави у Хрватској. Захвата површину од око 68 км² и окружено је брдима, где се истиче планина Пљешевица. Налази се на надморској висини 625-740 метара. Поље је богато врелима, али се воде губе у бројним понорима.

Крбавским пољем теку реке Крбава, Крбавица и поток Хржић. Становништво се бави пољопривредом, а узгајају се претежно јечам и кукуруз. Највећа насеља су Удбина, Крбава, Ребић, Бунић и др.

Монтана

Монтана (енгл. Montana), савезна је држава на западу Сједињених Држава. Западна трећина Монтане састоји се од бројних планинских венаца. Мањи, „острвски венци“ налазе се у централној трећини државе, што даје укупно 77 именованих венаца Стеновитих планина. Ова географска особеност осликана је и у имену државе које је изведено од шпанске речи montaña (планина). Монтана има неколико надимака, али ниједан званичан, међу којима су: „држава благостања“ и „земља великог неба“. По површини је четврта највећа савезна држава, али је по броју становника на 44. месту, а такође је и трећа најређе насељена савезна држава САД. У Монтани се налази Национални парк Јелоустон. Главни град Монтане је Хелена.

Неолит

Неолит (од сложенице грч. νεολιθικός, νεο -нов и λίθος - камен) или млађе камено доба, је период праисторије у коме је човек потпуно овладао производњом и употребом оружја и оруђа од глачаног камена, а пресудна је и израда грнчарије од печене земље, као и припитомљавање животиња и обрађивање земље, појава сталних урбаних и протоурбаних насеља и седалачки начин живота. Људи су живели у земуницама и сојеницама (куће на дрвеним стубовима у води). Друштво се делило на родове, братства и племена. Керамика се украшава, јавља се фигурална пластика и различити предмети култног карактера.Људске заједнице нису истовремено савладале ову вештину. Оне које су раније почеле да користе боље оруђе брже су напредовале и ушле су у неолит пре оних које су и даље клесале камен. Најбрже су се развијала друштва на блиском истоку. Тамо је млађе камено доба почело око 7000 година пре нове ере. На централном Балкану неолит је почео тек око 5500. године п. н. е. Поред новог начина обраде камена и израде бољег ловачког оружја, човек неолита је усавршавао риболовни алат, научио да израђује глинено оруђе и направио први развој. Ипак, најважније од свега је било припитомљавање животиња и узгој дивљих житарица.

Чувени споменици који су сачувани из овог периода су мегалитски споменици, од којих је најпознатији Стоунхенџ (Stonehenge) у јужној Енглеској. Неки мисле да је то светилиште, а неки да је то нека врста прве опсерваторије.

Ојен (Алберта)

Ојен (енгл. Oyen) је малена варошица на крајњем југоистоку канадске провинције Алберта, у оквиру статистичке регије Јужна Алберта. Варош се налази у близини провинцијске границе са Саскачеваном, на 187 км северно од града Медисин Хат.

Насеље је добило име по насељенику норвешког порекла, Ендру Ојену који је први 1908. провео зиму на месту данашње варошице. Ојен је своју земљу касније продао железничкој компанији која је заједно са железницом која је туда прошла у јесен 1912. подигла и насеље које је добило статус села у јануару 1913. године.Према резултатима пописа становништва из 2011. у варошици су живела 973 становника у 418 домаћинстава,

што је за 4,1% мање у односу на попис из 2006. када је регистровано 1.015 житеља варошице.Ојен је важан пољопривредни центар. Најважније културе су пшеница, јечам и уљана репица, те узгој говеда.

Ратарство

Ратарство је грана земљорадње која се бави узгојем и производњом биљака на ораницама. Најразвијеније је у умереним ширинама и у аграрним областима.

Може се поделити на:

производњу жита (пшеница, јечам, овас, раж, кукуруз, хељда, пиринач, просо)

производњу индустријског биља (кикирики, уљана репица, конопља, соја, памук, сунцокрет, хмељ, лан, дуван)

производњу крмног биља (репа, кељ, вијук, љуљ, луцерка, детелина)

повртарствоОбрада земљшита је сваки механички захват у подсфери разним оруђима, а изводи се: ручно, запрежно и машински. Обрада земљишта има следеће циљеве и задатке:

Обрада земљишта се може поделити на:

Основна обрада (орање, риголовање, дубинско рахљање, специјални начини)

Допунска обрада (бранање, дрљање, култивирање, ваљање, фрезовање).

Слад

Слад је проклијало жито, које се употребљава за варење пива и за дестилацију вискија и неких других врста алкохолних пића.

Производња слада се врши контролисаним клијањем зрна житарица, која су претходно натопљена у воду. За већину слада од житарица користи се јечам, али такође могу да се користе, пшеница, раж или зоб. Суштина производње слада је модификација скроба, који се налази у зрнима жита, помоћу ензима. У овом процесу, скроб се разлаже у једноставније сахариде, од којих се ферментацијом добија алкохол. Пре ферментације слад се може пржити, што је неопходно за добијање тамнијег пива.

Тејбер (Алберта)

Тејбер (енгл. Taber) је варошица у јужном делу канадске провинције Алберта, и налази се у оквирима статистичке регије Јужна Алберта. Налази се на раскршћу локалних путева 3 и 36, око 51 км источно од града Летбриџ, и кроз њега протиче река Олдмен.

Насеље Тејбер је основано крајем 19. века на обалама реке Олдмен као Танк 77, а 1907. мења име у Тавор које је вероватно изведено од имена планине Тавор у Светој земљи. У почетку насеље се развијало као рударски центар за вађење угља, а велики напредак доживљава током тридесетих година прошлог века захваљујући интензивним иригационим радовима који су унапредили пољопривредну производњу.

Привреда целе вароши и околине базира се на пољопривредној производњи. Највише се узгајају кукуруз и шећерна репа. Велика шећерана саграђена 1950. је најважнији привредни погон у варошици. Од пољопривредних култура значајније се узгајају још и кромпир, грашак, шаргарепа, пшеница, лан, јечам, пасуљ, зоб, лук, уљана репица и слачица. На бази крмног биља развијено је и сточарство (свиње, говеда, овце) и живинарство.

Према подацима пописа становништва из 2011. у варошици је живело 8.104 становника, што је за 6,8% више у односу на 7.591 житеља колико је регистровано приликом пописа 2006. године.Сваке године, крајем августа месеца у Тејберу се одржава велики сајам кукуруза.

Ханли (Саскачеван)

Ханли (енгл. Hanley) је малено урбано насеље са административним статусом варошице у централном делу канадске провинције Саскачеван. Насеље лежи на месту где се провинцијски магистрални друм 11 сече са локалним друмом 764 на око 56 км југоисточно од највећег града у провинцији Саскатуна.

Ханли је типично пољопривредно насеље карактеристично за преријска подручја Северне Америке. Најважније пољопривредне културе су пшеница, јечам, уљана репица, луцерка, лан, овас и раж. Развијено је и сточарство, а посебно млечно говедарство.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.