Јерес

Јерес (грч. αἵρεσις [haíresis], од αἱρέομαι [hairéomai] — „изабрати“) у хришћанству, а посебно у католичкој и православној цркви, означава сва мишљења о верским догмама, која се разликују од званичног учења цркве.[1] У ширем значењу, јерес је учење у филозофији, политици или науци, које се разликује од оног које је опште прихваћено као ауторитет. Лична мишљења о хришћанским догмама, а посебно о Исусу Христу, се називају „христолошке јереси“. Број гледишта која су током историје окарактерисана као јеретичка је поприличан. Јеретика, човека који о верским питањима друкчије мисли, вековима је осуђивала званична црква. Увек се о јеретицима ширила застрашујућа, одбојна представа. Већ се и сама оптужба за јерес у историји цркве показала као ужасно оружје, којим је сваки неугодан противник могао да буде уништен. Црква никада имала блаконаклон став према слободи избора у питањима вере. Тертулијан истиче да избог не ваља јер уништава јединство групе. Јеретик је онај који бира. Верници не смеју постављати питања јер „питања чине људе јеретицима“.[2]

У почецима хришћанства су главни јеретици били људи који су читали грчке филозофе. Тертулијан је то прецизно одредио: „филозофи су патријарси јеретика“, а његов став је кроз историју цркве био широко прихваћен. Ј. Мајендорф доказује да су, по оценама првих сабора, „класични филозофи били јересиарси“, односно да су све главне хришћанске јереси резултат њиховог утицаја.[3] Јеретик је по правилу човек истрајаван у свом уверењу, који се пре окреће против црквене заједнице него што ће се одрећи властитог убеђења. Због смелог и често јуначког залагања за друкчија схватања вере, јеретици се убрајају у велике претече нових идеја. Како је Христово учење одступало од званичног тока јеврејске религије, он је био доживљен као реформатор и, коначно, као јеретик. Јеретик има сличности са пророком, са свецем, jep жртвује све и испуњен је вером. Он је најјачи антипод религиозно равнодушном, црквенополитички оријентисаном човеку. Јеретик одлучно прихвата последице свог делања, а његова унутрашња животност претпоставља постојање изузетно снажног религиозног интересовања, које је код јеретика натпросечно. Архангел Михаило се сматра борцем против јереси.

Јерес се разликује од апостасије, што је експлицитно одрицање од религије, принципа или узрока,[4] и богохуљења, што је безбожна изрека или акција у вези с Богом или светим стварима.[5] Термин јерес се обично користи за кршења важних религиозних техника, али се користи и за ставове који се снажно противе било каквим опште прихваћеним идејама.[6] Користи се посебно у контексту хришћанства, јудаизма, и ислама.[7]

Burning-of-a-heretic-- Sassetta--Melburn museum
Спаљивање јеретика

Списак људи који су сматрани јеретицима

Августин је говорио: „Не верујте да неколико малих, случајно залуталих душа могу да створе јерес“. Велики јеретици су религиозни ствараоци, који су оставили неизбрисив траг у историји хришћанства. Они су створили ново и непролазно, и хришћанство их се, упркос почетном саблажњавању, више не може одрећи. Данас се за јеретике који су оснивачи новог учења користи појам јересијарси.

Референце

  1. ^ „Heresy | Define Heresy at Dictionary.com”. Dictionary.reference.com. Приступљено 15. 4. 2013.
  2. ^ Tertulian, Prescriptions Against Heretics
  3. ^ Византијско богословље, 77.
  4. ^ „Apostasy | Learn everything there is to know about Apostasy at”. Reference.com. Архивирано из оригинала на датум 17. 7. 2013. Приступљено 15. 4. 2013.
  5. ^ „Definitions of "blasphemy" at Dictionary.com”. Dictionary.reference.com. Приступљено 27. 11. 2015.
  6. ^ „heresy - definition of heresy in English from the Oxford dictionary”. oxforddictionaries.com.
  7. ^ Glaser, Daryl; Walker, David M. (12. 9. 2007). Twentieth-Century Marxism: A Global Introduction. Routledge. стр. 62. ISBN 978-1-135-97974-4.

Литература

  • Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
  • Henderson, John B. (1998). The Construction of Orthodoxy and Heresy: Neo-Confucian, Islamic, Jewish, and Early Christian Patterns. Albany, NY: State University of New York Press.
  • W.H.C. Frend (1984). The Rise of Christianity. Chapter 7, The Emergence of Orthodoxy 135-93. ISBN 978-0-8006-1931-2.
  • Stephenson, Paul (2009). Constantine: Roman Emperor, Christian Victor. Chapter 11. ISBN 978-1-59020-324-8.
  • Freeman, Charles (2008). A.D. 381 - Heretics, Pagans, and the Dawn of the Monotheistic State. ISBN 978-1-59020-171-8.
  • Thompson, Jay E. Tale of Five Cities: A History of the Five Patriarchal Cities of the Early Church (2009). A. Wipf and Stock Publishers. стр. 138. ISBN 978-1-4982-7447-0.
  • María Victoria Escribano Paño (2010). „Chapter Three. Heretical texts and maleficium in the Codex Theodosianum (CTh. 16.5.34)”. Ур.: Richard Lindsay Gordon; Francisco Marco Simón. Magical Practice in the Latin West: Papers from the International Conference Held at the University of Zaragoza, 30 Sept. – 1st Oct. 2005. BRILL. стр. 135—136. ISBN 978-90-04-17904-2.

Спољашње везе

Јан Хус

Јан Хус (чеш. Jan Hus; око 1369—6. јул 1415) је био чешки проповедник, филозоф, мислилац и идеолог чешке реформације. Био је ректор Карловог универзитета у Прагу. Његови следбеници су звани хусити. Римокатоличка црква је његово учење сматрала јеретичким, па је Хус 1411. екскомунициран. На концилу у Констанцу је осуђен, па је у Констанцу спаљен на ломачи 6. јула 1415. године.

Хус је био претходник протестантског покрета. Он је национални херој Чешке, а 6. јул је државни празник Чешке.

Јерменска апостолска црква

Јерменска апостолска црква (јерм. Հայ Առաքելական Եկեղեցի) je једна од оријентално-православних, односно древноисточних цркава. Јерменска црква, заједно са осталим оријентално-православним црквама, заступа специфичну миафизитску христологију, поштује изворни Никејско-цариградски симбол вере, заступа правоверну пнеуматологију и не признаје филиоквистичку јерес, нити било коју другу хулу на Светог духа.

Анатолије Цариградски

Свети Анатолије је био цариградски патријарх у периоду од 449. до 458. године. Први је поглавар цариградске цркве који је носио титулу патријарха цариградског.

Анатолиј је рођен у другој половини 4. века на дан Божића у граду Александрија.

Био је учаник Светог патријарха Кирила Александријског који га је лично рукоприложио у чин ђакона. Учествовао у Трећем васељенском сабору 431. године у граду Ефесу где је осуђено несторијанство.

Непуне двије деценије касније је Кирилов наследник патријарх Диоскор на Другом ефешком сабору 449. године организовао свргавање свог супарника, архиепископа цариградског Флавијана. На његово место изабран је Анатолије. Међутим, недуго затим Анатолије је дошао у сукоб са Диоскором због његовог монофизитског учења. Учествовао је и на Халкедонском сабору 451. године где је осуђен монофизитизам као јерес и патријарх Дискор свргнут.

Цариградски патријарх Анатолије је снажно допринео изградњи нових православних храмова, и организовао пренос моштију светих мученика у Цариград. Дао је значајан допринос очувању православног учења црве и борби против јереси.

Забележено је да је 7. фебруара 457. године као први архиепископ Цариграда, односно тада већ патријарх крунаисао цара Лава I.

Анатолију се такође приписује увођење певања химни у литургију.

Цариградски патријарх Анатолиј је умро 3. јула 458. године у Цариграду.

Православна црква прославља Светог Анатолија 3. јула по јулијанском календару.

Арије

Арије (или Аријан, гр: Areios; 256-336) је био ранохришћански теолог, свештеник и песник из Александрије, оснивач учења познатог као аријанство.

Његово учење, које је имало доста присталица, се од тада већ прихваћеног, али битно измењеног (што се тиче разумевања и примењивања Светог писма) хришћанства разликовало по схватању односа између Бога и Христа, који, према Арију, нису исте суштине (гр. homoousios).

Аријанство је проглашено за јерес на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године, где је утврђен Никејски симбол вере, након чега је у следећих неколико векова потиснуто.

Асирска црква Истока

Асирска црква Истока (пуни назив: Света апостолска католичанска асирска црква Истока, сир.ܥܕܬܐ ܩܕܝܫܬܐ ܘܫܠܝܚܝܬܐ ܩܬܘܠܝܩܝ ܕܡܕܢܚܐ ܕܐܬܘܖ̈ܝܐ) је древна црква источно-сиријске литургијске традиције, која у потпуности признаје само прва два Васељенска сабора. По томе ова црква представља посебан огранак источног хришћанства, са сопственим христолошким и еклисиолошким особеностима. Асиријска црква Истока поштује изворни Никејско-цариградски симбол вере, заступа правоверну пнеуматологију и не признаје филиоквистичку јерес.

Вилијам Окамски

Вилијам Окамски (око 1285 — 1347.) је био енглески филозоф схоластике и фрањевачки фратар. Као фрањевац живот је посветио крајњем сиромаштву. Познат је по принципу званом Окамова оштрица. Сматра се једним од највећих логичара свих времена.

Други васељенски сабор

Други васељенски сабор одржан је од маја до јула 381. године у Цариграду, због чега се назива још и Први цариградски сабор. Сазвао га је цар Теодосије I. На њему је утврђено православно учење о исхођењу Светог Духа од Оца и проглашени су за јерес пневматомахијанизам (духобоство) - вера да је Свети Дух инфериорнији од Оца и Сина, аполинаријевство, Македонијева јерес.

Осим тога, установљен је статус епископа Константинопољског као епископа Новог Рима, другог по части после Римског епископа[1], престигавши епископа Александријског, до тада сматраног за првог на Истоку, носиоца титуле "папа". Исход тога била такозвана пентархија — петорка главних епископских катедри (помесних Цркви) хришћанског света: Рим, Константинопољ, Александрија, Антиохија и Јерусалим.

Сабору је учествовало 186 епископа. Између осталих, учетвовали су: Мелетије Антиохијски, Тимотеј I Александријски, Кирил Јерусалимски, Геласије Кесаријско-Палестински, Асхолије Солунски, Григорије Ниски, Амфилохије Иконијски, Оптим Антиохијски, Диодор Тарски, Пелагије Лаодикијски. Собором је председавао Мелетије Антиохијски, који је умро током Собора, а заменио га је Григорије Ниски.

На Сабору је допуњен симбол вере тако да гласи како је сачуван до данашњих дана, због чега се назива Никејско-цариградски символ вере.

Спомен Отаца II Всељенског Собора празнује се у Цркви 22. маја (4 јуна).

Катари

Катари (старогрчки: καθαροί - чист, повезано са катарзом, што значи прочишћење) или Албижани (по граду Алби у Лангдоку, данашња Француска) су били припадници хришћанског покрета који се ширио Европом од 11. до 14. века. Познати су још и као Боугрес (Бугари) или Склавини (Словени), што указује на словенско порекло њихових веровања. Сматра се да је катарско учење настало под утицајем богумилског учења са Балкана. Римска црква их је прогласила за јеретике и сурово прогонила, крајем 12. и почетком 13. века, због њихових убеђења.

Папа Иноћентије III је позвао на крсташки поход против њих, који је прерастао у четрдесетогодишњи рат против домаћег становништва Лангдока. Током овог периода масакрирано је око 500.000 лангдокшких мушкараца, жена и деце, а њихова земља је окупирана и припојена Француској. Током тог сукоба догодила се и опсада тврђаве Каркасон, након чијег је пада катарско становништво буквално голо протерано из града. Инквизиција је уведена да искорени и последње остатке катарских уверења. Последњи познати катарски префект (совршитељ) је погубљен у Лангдоку 1321. године. Катарски покрет је касније послужио као основ за црквену реформацију до које ће доћи у Европи у 16. веку.

Катарски крсташки рат

Катарски крсташки рат или Албижански поход (1209—1229.) представљао је рат, који је започела Римокатоличка црква против катара или патарена у Лангдоку на југу Француске. Катарско веровање је сматрано за јерес. Степен насиља према катарима је био екстремно велик, чак и према средњовековним стандардима. На почетку рата крсташи су побили цели један град Безје од 10.000 становника. Касније су спаљивали и живе и мртве катаре.

Црква је понудила то подручје севернофранцуским племићима и француском краљу Филипу Августу, који су деловали као римокатолички плаћеници. Територија Француске тим ратом постаје готово дупло већа. Француска је добила подручја, која су имала ближе културне и језичке везе са Каталонијом него са Француском.

Катарски крсташки рат је имао велики значај у успостављању средњовековне инквизиције.

Македоније

Македоније (умро после 360) је био патријарх Константинопоља од 342. до 346. и од 351. до 360.

Сматрао је да је Свети дух створен од Бога и да је сличан анђелима. Ово становиште је касније проглашено за Македонијеву јерес и осуђено 381. на Другом васељенском сабору, који је додао Никејском симболу вере догмат о Светом духу.

Михаило I Рангабе

Михаило I Рангабе (грч. Μιχαήλ Α΄ Ραγγαβέ, Михаил о Протос Рангабé), (умро 11. јануара 844.) био је византијски цар (811—813) који је Ахенским миром признао франачко Римско царство.

Михаило је био син патриција Теофилакта Рангабеа, адмирала Егејске флоте. Оженио се Прокопијом, кћерком логотета Нићифора. Пошто му је таст 802. постао цар Нићифор I, Михаило је именован куропалатом. После победа у рату који му је наметнуо бугарски каган Крум Нићифор је 811. упао у бугарску заседу и погинуо, а наследник Ставракије је тешко рањен и парализован.

Прокопија није успела наговорити цара Ставрикија да именује Михаила за наследника, па је иконодулско црквено вођство натерало цара да абдицира у Михаилову корист 2. октобра 811.

Михаило се показао као побожан и помирљив владар, по тврдњама свог савременика, хроничара Теофана Исповедника. Одустао је од дела пореза које је увео Нићифор I, издашно је финансирао војску и државну управу, а и Цркву. Прогонио је иконоборце, навео је патријарха Нићифора I да устукне у спору против Теодора, игумана манастира Студион.

Одмах по ступању на престо Михаило је обновио преговоре са Францима. За разлику од цара Нићифора I, који је 803. потписао мир не признајући Карлу Великом царску титулу, Михаило је 12. јануара 812. склопио Ахенски мир и њиме признао да је и Карло Велики „василевс“, (краљ),(али не и цар римског царства). За узврат је Карло признао Византији суверенитет над Венецијом, Истром, Далмацијом (острвима, те Задром, Трогиром, Сплитом, Дубровником и Котором на копну) и јужном Италијом.

Цар Михаило је 812. започиње прогон павликијанаца. На двору је организовао расправу о законитости смртне казне за јерес, и позива свештенике Теодора (који је био против) и Нићифора (који је био за).Михаило је одбио Крумове услове за мир са Бугарима. У наставку ратовања, након почетних успеха, византијска војска је у Тракији близу Дринопоља била натерана у бекство у јуну 813. године. Да би предупредио већ започету заверу, Михаило је абдицирао, па га је наследио вођа завере, војсковођа Лав V Јерменин. Михаило се замонашио под именом Атанасије. Нови цар је дао ушкопити и замонашити све Михаилове синове, од којих је Игнатије (крсним именом Никита) доцније постао цариградски патријарх. Монах Атанасије умро је природном смрћу 11. јануара 844.

Монотелитизам

Монотелитизам (на грчком језику μονοθελητισμός „једна воља“) је христолошко учење, проглашено за јерес, које се развило почетком 7. веку у Византији, као резултат настојања царске власти да успостави верско јединство у држави. Наиме, иако је монофизитизам био осуђен на Четвртом Васељенском Сабору, још увек је било много оних који нису били спремани да прихвате халкидонски орос о две природе у Христу. Због тога је цариградски патријарх Сергије I настојао да пронађе компромисно решење. Сматрао је да је могуће рећи да у Христу постоје две природе, али само једна воља. Ово погрешно учење прихватио је и римски папа Хонорије I, запавши у јерес.Монотелитском учењу отворено се супротставио свети Максим Исповедник који је тврдио да природа мора да има и сопствену природну вољу, те да би, ако бисмо прихватили да је Христос имао само једно вољу, из тога нужно следило да је имао и само једну природу или да је Његова људска природа била недостатна. Максима је подржао папа Мартин I (645—655), који је због тога отеран са катедре у прогонство на Крим. Св. Максим је мучен и од последица мучења (одсечена му је десна рука и ишчупан језик) је преминуо. Међутим, Црква је прихватила управо његово, диотелитстко учење о две воље у Христу, што је озваничено на Шестом васељенском сабору у Цариграду (680—681).

Монофизитство

Монофизитство (гр. Μονη φυσις - једна природа) је христолошко учење да је у Христу присутна само једна, божанска, а не и људска, природа.

Ово је учење било раширено међу многим хришћанима од 4. века, а противи се диофизитском учењу о две природе у Христу - божанској и људској. Монофизити држе да је Христос само Бог, а не да је и прави Бог и прави човек.

Основни облици овог појма (монофизитство, или монофизитизам), који су грчког порекла, употребљавају се интернационално, или се преводе, те су тако на разним језицима настали одговарајући појмови који су сковани према грчком изворнику. По том основу, монофизитство се у српском богословљу означава и као "једноприродност" што представља дослован српски превод изворног грчког појма.

Несторије

Несторије (или Нестор; грч. Νεστόριος [Nestórios]; око 386—451.) је био цариградски патријарх од 428. до 431. и зачетник несторијанства.

Несторије је рођен 386. године у Германицији у Сирији (данас Марас у Туркој). Свештеничко образовање је стекао као ученик Теодора Мопсуестског у Антиохији а репутацију је стекао својим беседама, које су водиле његовом постављању за цариградског патријарха, након смрти Сисинија I 10. априла 428. године.

Несторије се сматра зачетником христолошког учења познатог као несторијанство. Оно је настало када се, као представник антиохијске школе, успротивио увођењу новог назива „Богородица“ (грч. Θεοτόκος [Theotókos] — Теотокос) за Марију, Исусову мајку. Несторије је уместо тога користио назив „Христородица“ (грч. Χριστοτόκος [Khristotókos] — Христотокос), сматрајући да он укључује и Христово човештво. Говорио је да Марију треба називати Христородицом, јер је родила Христа (Месију, помазаника). Црквени историчар Сократ Схоластик то овако описује: „Несторијев пријатељ, свештеник Анастасије, кога је Несторије довео са собом из Антиохије, препоручио је једног дана у својој беседи да не зову Марију мајком Божијом из разлога што је Марија само људско створење и да Бог није могао бити рођен од једног створења“). Несторијев главни противник је био Кирил Александријски, представник александријске школе, који је сматрао да Несторије тиме пориче реалност отеловљења (Incarnation), правећи од Христа две одвојене личности, једну људску и једну божанску, у истом телу (види несторијанство).

Поред христолошке дебате, остали фактори од утицаја на сукоб су били: ривалство између седишта у Александрији и Антиохији, царев утицај на седиште у Цариграду и патријаршијско првенство Папе. Борба између Несторија, којег је подржавао цар Теодосије II и Кирила, којег је подржавао папа Целестин I, била је истовремено и борба за престиж између епископских седишта у Антиохији и Александрији. У писму Несторију, Кирил доказује да Логос и тело у Христу нису здружени (сливени), него су сједињени уједну ипостас. Његова формулација: „Јединствена природа оваплоћеног Логоса“, којом објашњава природу Христа, је прихваћена од монофизита, и касније (на Халкидонском Сабору 451.) одбачена као неправоверна. Кирил 430. године шаље Несторију Дванаест анатематизама, несторијевих теолошких мишљења која побија, сматрајући изопштеним од Цркве сваког ко би одбацио било коју од тачака. Несторије одбацује Кирилове Анатемизме, и пише својих дванаест тачака, предајући анатеми, тј. искључењу од Цркве, свакога ко их не би признао.Кирил се обратио цару Теодосију, и његовој побожној сестри Пулхерији, тражећи да се укључе у решавање црквених проблема. Цар Теодосије II је био приморан да ради решавања спорног питања 431. сазове општи црквени сабор. За место одржавања Трећег Васељенског Сабора, изабран је град Ефес, у коме је Марија некада боравила, и била посебно обожавана, а назив „Теотокос“ јако популаран. Кирил је окупио египатске епископе и са њима на лађама кренуо пут Ефеса. Копном су се из Антиохије запутили источни епископи на челу са антиохијским архиепископом Јованом. Дана 22. јуна 431. године у цркви Дјеве Марије, испред које бејаху окупљени они који поштоваше Марију као Богородицу, сабрали су се епископи, предвођени александријским епископом Кирилом и ефеским епископом Мемноном. Кирил је одмах преузео сабор, отварајући дебату пре но што су стигли представници Антиохије, који су каснили. Истог дана, сабор је осудио Несторијево учење и озваничио израз Богородица, а Несторије је лишен свештеничког чина и проглашен јеретиком. Према његовим сопственим речима:

"Када Кирилове присталице видеше цареву силу ... они подигоше немир и неслогу међу људима викањем да је цар против Бога ... Они собом поведоше и оне што бејаху изопштени и уклоњени из манастира, због њихових живота и њихових туђих обичаја, и све који бејаху из јеретичких секти и обузети задртошћу и мржњом противу мене. И једна страст беше у свима њима, Јеврејима и паганима и свим тим сектама, и они се заузеше да треба прихватити без пропитивања, ствари које су без пропитивања мени учињене; и у исто време сви они, чак и они са којима делих трпезу и молитву и мисао, се сложише... против мене и заветоваше се један другом против мене... Ни у чему не беху подељени."

У наредним месецима, смењено је 17 епископа који су подржавали Несторија. Убрзо и његов принципијални подржавалац, Јован I Антиохијски, подлеже царском притиску и марта 433. напушта Несторија. 3. августа 435. Теодосије II, који је подржао Несторијево постављење, под утицајем сестре Пулхерије издаје царски едикт којим протерује Несторија у манастир у Великој Оази Хибиса у горњем Египту, под Кириловим надлештвом. Несторије у том манастиру остаје да живи наредних 16 година, све до своје смрти, 451. године.

На истоку и западу, Несторијеви списи су паљени, где год су пронађени, а оно мало преживелих је углавном сачувано у Сирији. После петнаест векова жигосања Несторија као јеретика, 1895. су ископане књиге које је написао пред крај живота, познате као Bazaar of Heracleides, у којима он експлицитно пориче јерес за коју је оптужен. Неки ипак тврде, да у сачуваним писмима, одговарајући на Кирилове оптужбе, заступа становиште да Христ има две особе. Стога, питање да ли је Несторије стварно био Несторијанац, и дан данас остаје предмет спорења.

Несторије је високо поштован у Асирској цркви истока, где се слави као Свети Несторије (Mar Nestorios).

Ориген Адамантије

Ориген Адамантије (грч. Ὠριγένης Ἀδαμάντιος, Ōrigénēs Adamántios; рођен 185. у Александрији, умро 254. у Тиру), био је филозоф и богослов, аутор мноштва библијско-критичких, егзегетских, догматских, апологетских и поучних дела, а такође и проповеди и писама.

Сергеј I Цариградски

Сергеј I Цариградски је био патријарх Константинопоља у периоду од 610. до 638. ​​године. Познат је као један од носиоца монотелитиског учења.Сергеј је рођен у Сирији у јаковитској породици. Изабран је за цариградског патријарха 610. године. Био је познат као присталица цара Ираклија, кога је лично крунисао 610. године. Сергеј такође је понудио своју подршку Ираклија у својим борбама против Персијанаца. Одиграо је важну улогу у одбрани Цариграда од Авара током опсаде Цариграда 626. Његове везе са политичким и верским властима му је дала прилику да утиче на верске и политичке заједнице у циљу јачања своје монотелитске теологије. Био је у јаком сукобу са бранитељима православља светим Максимом Исповедником и Софронијем.

Умро је 638. године. Његово учење било је званично две године, све док није 640. године осуђено од стране цара Јована IV Ласкариса. На Шестом васељенском сабору његово и Хоноријево учење осуђено је и проглашено за јерес.

Филиокве

Филиокве (лат. Filioque) је латински израз који значи „и (од) Сина“. Током раног средњег века, овај израз је у западном хришћанству једнострано уметнут у општи Никејско-цариградски симбол вере, тако да је у осмом члану, који гласи: ”И у Духа светога, Господа, животворног, који од Оца исходи“, иза помена Оца додато „и Сина“ чиме је створен исказ: ”који од Оца и Сина исходи“. Додавањем израза Filioque, у Симбол вере је уведено учење о двоструком исхођењу Светог Духа. Православна црква је ово двоисходно учење означила као неправилно, осудивши уметање израза Filioque у Симбол вере. Иако спорно учење није настало у самом Риму, оно је временом преовладало на западу, тако да је почетком 11. века коначно прихваћено и од стране Римске цркве. Због тога је ускоро потом дошло до Великог раскола (1054) и одвајања Рима од васељенске Православне цркве.

Филипик

Филипик (грч: Φιλιππικος, умро 20. јануара 714. или 715. године), познат и као Филипик Вардан, је био византијски цар од 711. до 713. године.

Филипик је био рођен као Вардан у малоазијском граду Пергаму. Отац му је био аристократа патрикије Нићифор, а читава породица је највероватније била јерменског порекла. Цар Тиберије III Апсимар је 702/3. прогнао Вардана на острво Кефалонију у Јонском мору, али му је Јустинијан II Ринотмет по повратку на престо 705. дозволио повратак.

Крајем 710. или почетком 711. против Јустинијанове владе се побунио кримски град Херсон. Цар је послао флоту која не само није сузбила побуну већ се придружила побуњеницима који су сада уживали и подршку хазарског кагана. За противцара је извикан управо Вардан који је сада добио ново, владарско име Филипик. Флота је затим отпловила назад у престоницу Константинопољ и Јустинијан II и његова породица су побијени чиме је угашена Ираклијева династија. Филипик Вардан је тако успео да се наметне за новог цара.

Најзначајнији потез његове владавине био је покушај повратка монотелитском учењу који је још Шести васељенски сабор осудио као јерес. Филипик је прво сменио цариградског патријарха Кира (705—711) и именовао на његово место Јована IV (711—715). Цар је потом сазвао синод који је осудио одлуке Шестог васељенског сабора и рехабилитовао једног од утемељивача монотелитизма патријарха Сергија I. Разни натписи и представе Шестог васељенског сабора су уклоњени из царске палате и из читаве престонице. Оваква политика је изазвала сукоб са римским папством које се појавило као бранитељ никејско-цариградског симбола вере насупрот Филипиковом монотелитизму. Папа је затим одбио да прихвати Филипика за легитимног владара тако да се његово име не појављује ни на новцу који је кован у Риму ни на папским исправама.

Међутим, Филипикову владу нису окончала верска превирања већ војна слабост коју је царство показивало на оба фронта. На истоку, муслимански Арапи су 712. заузели погранични град Амасеју, а 713. су опљачкали Антиохију у Писидији. На западу, војни порази су деловали још убедљивије пошто је стари Јустинијанов савезник, бугарски кан Тервел почео, као вид одмазде за уклањање безносог цара, да пљачка Тракију. Бугари су пустошили и у околини Цариграда где су попалили имања имућних становника престонице. У недостатку правог отпора локалне царске војске, Филипик је у помоћ позвао војску из малоазијске теме Опсикион. Нова побуна војске из Опсикиона је 3. јуна 713. свргла и ослепела Филипика и на власт довела поглавара царске канцеларије Артемија који је владао као Анастасије II.

Филипикова политика заступања монотелитизма као званичног учења је доживела неуспех пошто је Анастасије одмах поништио његове мере. Након што је остао без круне, Филипик Вардан је поживео до 20. јануара 714. или 715. године. Сахрањен је у ткз Далмацијев манастиру где су пре њега били конфинирани и Јустинијан II Ринотмет и Леонтије. У византијској традицији 8. века остао је запамћен као цар који је подигао себи обојену статуу. Уколико је овај податак веродостојан, Филипик Вардан је био последњи византијски владар који је уопште имао званични царски портрет у виду статуе.

Хришћанска црква

Црква (грч. ἐκκλησία — „заједница, скупштина“) представља заједницу хришћана, следбеника Исуса Христа. Поимање цркве и њене улоге се прилично разликује у оквиру различитих хришћанских традиција, као што су католицизам, православље и протестантизам.

Реч црква се такође користи и за верске грађевине у којима се окупљају верници.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.