Јела

Јела (лат. Abies, по латинском називу беле јеле.[2]) је род зимзеленог четинарског дрвећа из фамилије борова (Pinaceae). Обухвата 51 врсту[3] распрострањених у планинама северне хемисфере[4] Род јела се дели у 10 секција, од којих су само две присутне у ЕвропиAbies и Piceaster.

Јела
Временски распон: Креда[1] — данас
Abies koreana (szyszki)
женске шишарке и четине, Abies koreana
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Abies

Mill.
Типска врста
Abies alba Mill.
секције
Abies eurasien
ареал јеле на источној хемисфери
Abies amerika
ареал јеле на западној хемисфери

Опис

Јеле су високо зимзелено дрвеће пирамидалног хабитуса[5]. Зрела стабла јеле могу достићи висину и до 80 m. Од осталих родова у фамилији борова јеле се разликују карактеристичним лисним ожиљком, начином повезивања листа (четине) са стаблом, као и карактеристикама шишарке. Најсроднији род је род кедрова. Четине јеле, за разлику од осталих четинара, су на доњем крају кружно проширене.

Мушке цвасти су ресолико смештене у пазуху горњег дела прошлогодишње гране, док женске шишарке стоје усправно на гранама, а не висе са њих[5]. Семе са крилом садржи смоне кесице. Ембрион са 4—10 котиледона. Основни број хромозома је n=12[3].

Ареал

Ареал рода јела простире се кроз суптропску, умерену и хладну климатску зону северне Земљине хемисфере. Центри диверзитета (највећи број врста) налазе се у источној Азији (падине Хималаја) и западним деловима Северне Америке. Сем ових, додатни центар распростирања рода је југоисточна Европа. Ареали појединачних врста се у овим областима преклапају, и између врста долази до хибридизације.[6]

Седам врста јела има реликтан карактер савременог ареала. На основу истраживања ових ареала и фосилних налаза, сматра се да је род јела настао средином креде, а да су на његово распростирање по северној хемисфери утицале орогенезе (издизања Алпа, Хималаја и Стеновитих планина), појава монсуна и ледена доба[1].

Галерија

хабитус беле јеле на Орјену

Abies grandis bark

кора Abies grandis

Abies bracteata 2

мушке цвасти Abies bracteata

Abies milleri wing seed 01

фосил семена Abies milleri

Врсте јела (по секцијама)

Abies Sect. Abies

  • Abies alba (бела јела)
  • Abies borisii-regis (бугарска јела)
  • Abies cephalonica (грчка јела)
  • Abies cilicica (киликијска јела)
  • Abies nebrodensis (сицилијанска јела)
  • Abies nordmanniana (кавкаска јела)

Abies Sect. Amabilis

  • Abies amabilis (пацифичка јела)
  • Abies mariesii (мејрисова јела)

Abies Sect. Balsamea

  • Abies balsamea (балсзамаста јела)
  • Abies bifolia (јела са Стеновитих планина)
  • Abies kawakamii (тајванска јела)
  • Abies lasiocarpa (америчка субалпијска јела)
  • Abies sibirica (сибирска јела)
  • Abies fraseri (фрејзерова јела)
  • Abies koreana (корејска јела)
  • Abies nephrolepis (хинганска јела)
  • Abies sachalinensis (сахалинска јела)
  • Abies veitchii (вејчова јела)

Abies Sect. Bracteata

  • Abies bracteata

Abies Sect. Grandis

  • Abies concolor (дугоигличава или америчка бела јела)
  • Abies durangensis (дураншка јела)
  • Abies flinckii (халиска јела)
  • Abies grandis (џиновска јела)
  • Abies guatemalensis (гватемалска јела)
  • Abies mexicana (мексичка јела)

Abies Sect. Momi

  • Abies firma (моми јела)
  • Abies chensiensis (шенси јела)
  • Abies holophylla (манџуријска јела)
  • Abies pindrow (западнохималајска јела)
  • Abies ziyuanensis
  • Abies homolepis (нико јела)
  • Abies recurvata (мин јела)

Abies Sect. Nobilis

  • Abies magnifica (величанствена јела)
  • Abies procera (црвена јела)

Abies Sect. Oiamel

  • Abies hickelii (хикелова јела)
  • Abies religiosa (света јела)
  • Abies vejarii (вехарова јела)

Abies Sect. Piceaster

  • Abies numidica (алжирска јела)
  • Abies pinsapo (шпанска јела)

Abies Sect. Pseudopicea

  • Abies chengii
  • Abies delavayi
  • Abies densa (бутанска јела)
  • Abies fabri
  • Abies fanjingshanensis
  • Abies fargesii
  • Abies forrestii
  • Abies spectabilis (источнохималајска јела)
  • Abies yuanbaoshanensis
  • Abies squamata

Референце

  1. 1,0 1,1 Xiaoguo X., Ming C., Zhekun Zh. 2007. Fossil history and modern distribution of the genus Abies (Pinaceae). Frontiers of Forestry in China 2(4): 355-365. doi:10.1007/s11461-007-0058-4
  2. ^ Weber W.A. 1987. Colorado Flora: Western Slope. Niwot, Colorado: University Press.
  3. 3,0 3,1 Earle C.J. Abies Архивирано на сајту Wayback Machine (децембар 15, 2010) (на језику: енглески). Verz. 6. августа 2008. Pristupljeno: 17. маја 2009.
  4. ^ Tatić B., Blečić V. 1988. Sistematika i filogenija viših biljaka. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva: Beograd. ISBN 978-86-17-00545-8. стр. 193.
  5. 5,0 5,1 Јовановић Б. 1970. Род Abies. У: Јосифовић М. (ур.) Флора СР Србије I. Београд: САНУ. pp. 128—132.
  6. ^ Hunt, Richard S. 1993. Abies. Flora of North America Editorial Committee (eds.): Flora of North America North of Mexico, Vol. 2. Oxford University Press.

Спољашње везе

Јела (Беневенто)

Јела је насеље у Италији у округу Беневенто, региону Кампанија.

Према процени из 2011. у насељу је живело 68 становника. Насеље се налази на надморској висини од 556 м.

Аризона

Аризона (енгл. Arizona), савезна је држава на југозападу САД. Аризона је шеста по величини и шеснаеста савезна држава САД по броју становника. Главни и највећи град је Финикс. Остали већи градови су Тусон, Меса, Чандлер, Глендејл, Скотсдејл, Гилберт, Темпи, Пиорија и Сурпрајз. Према северу се граничи са Невадом и Јутом, према истоку са Новим Мексиком, према југу са мексичким савезним државама Сонора и Доња Калифорнија, а према западу са Калифорнијом, такође додирује се са Колорадом у једној тачки на североистоку.

Аризона је примљена као 48. савезна држава у састав САД, 14. фебруара 1912. године. За Аризону је карактеристична пустињска клима у њеном јужном делу, где су веома топла лета и веома благе зиме. У северном делу Аризоне могу се видети шуме борова, смрча, јела. Тамо се налази Колорадо плато и планински венци као што су планине Сан Франциска, велики и дубоки кањони. У Флагстафу и Алпајну се налазе скијашки центри.

Око четвртине територије Аризоне је дом народа Навахо, поред њих у Аризони се налазе и резервати племена Хопи, Тохоно Одам, Апача, Јакуј и племена која говоре јуманским језиком, као што су народи Јавапај, Кечан и Хвалапај.

Белмуж

Белмуж је традиционални специјалитет из планинских крајева југоисточне Србије, од Неготина, преко Сврљига, до Пирота. Прави се од младог овчјег и крављег сира и пројаног брашна. Белмуж се налази на листи нематеријалног културног наслеђа Србије.

Белоруси

Белоруси (блр. беларусы) су источнословенски народ, који претежно живи у Белорусији, где чини око 84% становништва. Белоруси су већином православне вероисповести, а говоре белоруским и руским језиком, који спадају у словенску групу индоевропске породице језика. У средњовековној доби су се називали Литвини.

Зачин

Зачин је додатак јелима који им се додаје како би појачао оригинални укус јела, или да би се исти модификовао по жељи. Зачини и адитиви се користе у прехрамбеној индустрији у току технолошког процеса, али и у домаћинствима. Пошто се додају се у малим количинама, немају хранљиви значај, па се може рећи да се храни додају искључиво ради побољшања укуса и мириса.Према дефиницији, зачини су поједини дјелови виших биљака или цијеле биљке, претежно из тропских предјела, које ради садржаја етеричних уља, алкалоида, гликозида и других ароматичних једињења, у храни изазивају одређен укус или мирис. Ове материје имају и надражујуће дејство на пробавни тракт: подстичу лучење пљувачке, односно секрета жлијезда, а тиме и веће лучење пробавних фермената; дакле, побољшавају пробаву.

Зависно од укуса и мириса могу се сврстати у љуте, горке, сладуњаве, киселе, комбиноване и слично. Зачини се стављају у промет као цијеле биљке или као поједини њени дијелови, као мјешавине, а у новије вријеме и у облику екстракта зачина. Они могу бити једнокомпонентни, као што су нпр. со, бибер, оригано, босиљак и томе слично, или мешавина различитих биљних састојака, као што је нпр. добро познати „Зачин Ц“ или Вегета. Многа јела се не могу ни замислити без додавања зачина.

Посебно су атрактивни у арапском свету сукови, тј. специјализовани делови оријенталних пијаца, на којима се могу наћи готово све врсте зачина.

Крна Јела

Крна Јела је насељено мјесто у општини Фоча, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 91 становника.

Крња Јела (Босански Петровац)

Крња Јела је насељено мјесто у Босни и Херцеговини у општини Босански Петровац које административно припада Федерацији Босне и Херцеговине. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 474 становника.

Крња Јела (Сјеница)

Крња Јела је насеље у Србији у општини Сјеница у Златиборском округу. Према попису из 2002. било је 47 становника (према попису из 1991. било је 70 становника).

Кулинарство

Кулинарство (енгл. Cuisine, од француске речи франц. cuisine, која значи кување; уметност кувања, кухиња; а корен речи је из латинског језика, лат. coquere, што значи »кувати«) је вештина и традиција припрамања јела, повезана са обичајима и навикама, али представља и посебан вид уметности, који се односи на украшавање и сервирање. Исхрана је један од најважнијих чинилаца који условљавају здравље и утичу на радну способност. Њеним познавањем и разумевањем омогућено је да утичемо на животне процесе у организму.

Религија својим законима и правилима у исхрани утиче на кулинаство, као и многи други фактори, попут приступачности састојака који су потребни за припремање јела, тј. да ли су локални или се увозе. Значајни су и услови под којима се храна узима, као што су добро расположење, лепо постављен, декорисан сто, као и лепо посуђе и прибор, на укусан начин понуђена храна.

У ужем смислу кулинарство се схвата као претварање хемијских својстава хране кроз топлотну обраду чиме се храни мијењају: укус, изглед или јестива својства. Топлотна обрада је познатија као кување. Регионалне традиције припреме храте, обичаји и састојци се често комбинују да се креирају јела која су јединствена за дати регион.Развојем трговине, али и начина за чување, складиштење, транспорт хране, као и продужавање века трајања намирницама, омогућено је да се готово свака национална кухиња може припемити било где на свету. Данас су најпознатије Француска, Индијска, Кинеска национална кухиња... Такође се, у складу са савремени животом, стварају и нови режими исхране.

Најважнији састојци хране су беланчевине, масти, угљени хидрати, витамини, минералне материје и вода. Све животне намирнице не садрже подједнако материје које су организму потребне. Вештина правилне исхране састоји се у састављању јеловника и припремању хране.

Месо

Месо најчешће означава животињску телесну материју која се користи као храна. При томе се најчешће мисли на скелетне мишиће и околно везивно ткиво, но под месом се могу подразумевати и други делови животињских тела који се користе у исхрани: плућа, срце, јетра, кожа, мозак, хрскавица и бубрези. У случају меса морске фауне, може се радити и о целим телима.

Људи су ловили и убијали животиње ради меса од преисторијских времена. Напредак цивилизације је омогућио доместикацију животиња као што су кокошке, овце, свиње и говеда. То је временом довело до њихове употребе у продукцији меса у индустријским размерама помоћу кланица.

Месо се углавном састоји од воде, протеина, и масти. Оно је јестиво у сировом облику, али се нормално једе након што је било кувано и зачињено или обрађено на различите начине. Необрађено месо ће се покварити или почети да труне у року од неколико сати или дана због инфекције и разградње посредством бактерија и гљивица.

Термин месо се понекад такође користи у рестриктивнијем смислу да значи месо сисарских врста (свиња, говеда, оваца, etc.) узгојених и припремљених за људску конзумацију, чиме се искључује риба, друга морска храна, живина, или друге животиње.

Миро Вуксановић

Миро Вуксановић (Крња Јела, 4. мај 1944) је познати српски књижевник, академик Српске академије науке и уметности. Објавио је бројне романе, приповетке, записе и поеме.

Нож

Нож је ручни алат с оштрицом која служи за сечење. Нож се обично састоји од сечива причвршћеног о дршку. Сечиво ножа је најчешће зашиљено, и може имати и двије оштрице. Ножеви су се користили као алат и оружје од каменог доба, односно првих почетака човечанства. Стручњаци сматрају да је нож једно од првих оруђа које је човјека развио како би могао да преживи у природи.

Први ножеви су били од кремена или неке друге врсте камена, понекад с дршком. Касније су се с напретком металургије развиле оштрице од бронзе, гвожђа, челика, а данас се оштрица ножа прави и од керамике или титанијума. Док су се материјали мијењали, облик ножа остао је углавном исти.

Заједно с виљушком и кашиком, нож је у западном свету од средњег века део стандардног прибора за јело. Данас се ножеви за јело углавном не оштре, а за припремање јела се користе посебни кухињски ножеви. На Западу су се развили и посебни џепни ножеви за вишеструке сврхе. Нож као оружје је с временом изгубио на важности, али је остао универзалан алат.

Општина Бијело Поље

Општина Бијело Поље са сједиштем у истоименом граду, привредни је, саобраћајни и културни центар на сјеверу Републике Црне Горе. То је трећа општина у Црној Гори по броју становника, а четврта по површини. Према попису из 2011. године, општина има око 46.676 становника.

Палачинка

Палачинка (њем. Palatschinken, франц. Crêpe, енгл. Palatschinke) посластица је пржена у уљу или без уља. Палачинке су округле, могу бити дебеле или танке, а праве се од смесе умешене од брашна и млека или воде, и 1—6 јаја. Палачинка је вероватно најстарији облик хлеба и позната је широм планете, спремана на различите начине.

Палачинка се након пржења премаже слатким или сланим надевом. Од слатких, најчешће се користе пекмез, џем, разни индустријски кремови, мед или слично. Од сланих надева, користе се сир, кајмак, разна већ готова јела, као руска салата, или слично. По премазивању, палачинка се умотава у цилиндричан облик, или се премота у троугласти облик. По жељи, на већ умотану палачинку се могу стављати други додаци.

Етимолошки, реч „палачинка“ настала је од латинске речи „placenta“ која значи „колач“.Постоје различите врсте палачинки, зависно од кухиње у којој су настале: америчке, енглеске, грчке, француске итд. Свака кухиња има јединствен начин припреме и рецепт.

Пица

Пица (итал. pizza) је специјалитет италијанске кухиње, најчешће направљен од танког, округлог теста на коме се поред парадајз соса могу наћи разне врсте сира, меса, поврћа, воћа, зачина и других састојака према укусу. Инвентивност укуса се може надопунити и инвентивношћу распореда самих састојака на пици, који могу бити распоређени у облику орнамената или других интересантних фигура. Иначе, ово јело се сматра посебно карактеристичним за наполитанску кухињу.

Данас је пица веома популарно јело у свету, пре свега због јефтиних и лако доступних састојака и једноставности припреме.

Пост

Пост је вољно уздржавање од јела (хране), или, од јела и пића за одређен временски период. Може да буде потпуни (потпуно уздржавање од јела) или делимични (уздржавање само од неке врсте хране). Пост може бити даноноћан током периода поста, као у православљу, или се може упражњавати само у одређено доба дана, као код муслимана током светог месеца Рамазана. У зависности од традиције, пост може укључивати и забрану полног општења. Медицински пост се може упражњавати ради детоксикације организма.

Српска кухиња

Српска кухиња је хеторогена, иако су бурна историјска дешавања утицала и на исхрану народа, па тако сваки регион има своје специфичности и различитости. Може се рећи да су пресудни утицаји били византијско-грчки, дакле — медитерански, затим оријентални и аустроугарски. Спремање хране је саставни део српске традиције и културе. У Србији је уобичајено обедовање 3 пута дневно (доручак, ручак и вечера), уз напомену да је најважнији и најчешће најобимнији оброк — ручак.

Исхрана се поистовећује са уношењем хранљивих материја (конзумирање хране и пића), али у ширем смислу, представља уживање у трпези. Овај веома сложен процес, ствара оно што се назива »национална кухиња«, коју чине: избор намирница, њихово узгајање, припрема јела, амбијент у коме се храна сервира, као и начин како се сервира.

У српским селима назив за кухињу био је „кућа“, а централни део је било огњиште, које је представљало важно, култно место, поред кога се одигравао свакодневни живот, окупљала цела породица.

Седело се на дрвеним клупама, троношцима и столицама, посуђе је било дрвено и земљано, а у богатијим кућама и бакарно.

Хлеб се правио од житног или кукурузног брашна.

Црногорска кухиња

Црногорска кухиња је резултат географског положаја Црне Горе и њене дуге историје.

Италијански утицај на традиционална јела у континенталном дијелу Црне Горе и њеној јадранској обали је видљив у начину припремању хлеба, меса, сира, вина и алкохолних пића, супа и чорби, паленте, пуњене паприке, ћуфти, приганица, раштана итд.

Други велики утицај потиче са Леванта и из Турске огледа се у припремању сарме, мусаке, пилава, пита, бурека, ћевапа, кебаба, баклаве, итд. Мађарска јела гулаш, сатараш и ђувеч су такође честа. Утицај континенталне европе је највише трага оставио на припремање дезерата: крофне, џемова, бројне врсте бисквита и колача.

Црногорска кухиња зависи од географског положаја, пошто се јела која се служе на приморју разликују од јела у сјеверним брдским предјелима. На приморју је велик утицај медитеранске кухиње, са уобичајеним јелима од морских плодова (рибе, хоботнице, шкампе и лигње).

Од црногорских јела познате су његушка пршута. Познате сорте вина из Црне Горе су вранац (црно вино) и крстач (бијело вино).

Четинари

Четинари су група голосеменица која обухвата 631 савремену врсту. Име су добили по игличастим асимилационим органима - четинама, а које карактерише већину врста. Асимилациони органи неких четинара могу да буду кратки, као код тисе (око 1,5 cm) или дугачки и до 20–45 cm, као код дугоигличавог америчког бора (Pinus palustris). Неки четинари (као што су туја и чемпрес) уместо четина имају асимилационе органе у облику љуспи. Четинари расту углавном као шумско дрвеће, мада се неки јављају и у форми ниског растиња (жбуње). Углавном расту на Северној Хемисфери у субарктичкој зони и заузимају огромна пространства Скандинавије, Русије и Канаде — тајге.

Цвет четинара је увек једнополан: мушки груписан у шишаричасте цвасти (микростробиле), а женски у шишаричасте цвасти (макростробиле) или је појединачни (тиса, тореја, цефалотаксус). У мушким шишаркама образују се поленова зрна. Она су код четинара прилагођена опрашивању помоћу ветра или животиња. У женским шишаркама формирају се семени замеци који су голи, а по оплођењу дају семе у шишарици или појединачно. Појединачно семе најчешће је у меснатом омотачу - арилусу. Четинари могу да буду једнодоми (обе врсте цветова на истој индивидуи) и дводоми (мушки цветови на мушким индивидуама, женски на женским). За оплођење четинара није неопходна вода. Шишарице четинара могу да буду различитог облика (купастог, ваљкастог, лоптастог), димензија (мање од 1 cm (Chamaecyparis pisifera) до 30 - 60 cm (Pinus lambertiana) и конзистенције (одрвењене, кожасте, меснате – бобичасте).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.