Језик

Језик је систем гестикулације, граматике, знакова, гласова, симбола, или речи, који се користи за приказ и размену концепата (тј., за комуникацију), идеја, значења и мисли. Може се замислити као „семантички код“. Проучавање језика као кода се зове лингвистика, што је наука коју је као академску дисциплину у том облику увео Фердинанд де Сосир. Они који говоре или на друге начине користе језик сматрани су делом те језичке теоријско-лингвистичке заједнице. Питања о филозофији језика, као што је да ли речи могу да представљају искуства, су расправљана бар од времена Горгија и Платона у античкој Грчкој. Мислиоци као што је Русо су тврдили да је језик потекао од емоција, док су други као што је Кант сматрали да је потиче од рационалне и логичке мисли. Филозови 20. века као што је Витгенштајн тврде да је филозофија у ствари проучавање језика. У главне фигуре у лингвистици се убрајају Фердинанд де Сосир и Ноам Чомски.

Процењује се у свету постоји између 5.000 и 7.000 људских језика. Међутим, свака прецизна процена зависи од делимично арбитрарних разлика између језика и дијалеката. Природни језици су говорни или знаковни. Језици могу да буду кодирани у секундарне медије користећи слушне, визуелне или тактилне стимулусе – на пример, путем звиждања, знакова, или брајевих ознака. То је зато што је људски језик независтан од модалитета. У зависности од филозофских перспектива у погледу дефиниције језика и значења, када се користи као општи концепт, „језик” се може односити на спознајну способност учења и употребе система комплексне комуникације, или на описивање сета правила која сачињавају те системе, или сет исказа који се могу произвести из тих правила. Сви језици се ослањају на процес семиозе за повезивање знакова са одређеним значењима. Орални, знаковни и тактилни језици садрже фонолошки систем који одређује начин на чији се симболи користе за формирање секвенци познатих као морфеме, и синтаксног система који одређује како се речи и морфеме комбинују да би се формирале фразе и изјаве.

Људски језик има својства продуктивности и замењивања, и у потпуности се ослања на друштвену конвенцију и учење. Његова комплексна структура даје много шири спектар израза од било ког познатог система животињске комуникације. Сматра се да је језик настао кад су рани хоминини почели да постепено мењају њихове приматне системе комуникације, стичући способност да формирају теорију других умова и заједничку интенционалност.[1][2] Понекад се сматра да се овај развој поклапа са повећањем обима мозга, а многи лингвисти виде структуре језика као да су еволуирале да служе специфичним комуникативним и друштвеним функцијама. Језик се обрађује на мноштву различитих локација у људском мозгу, али посебно у Броковим и Верниковим областима. Људи стичу језичку способност путем друштвених интерација у раном детињству, а деца углавном течно говоре након око три године живота. Употреба језика је дубоко укорењена у људској култури. Стога, поред строго комуникативне употребе, језик има и многе друштвене и културне употребе, као што је означавање групног идентитета, друштвена стратификација, као и социјална нега и забава.

Cuneiform script2
Клинасто писмо је прва позната форма писаног језика, док је говорни језик претходио писано бар неколико десетина хиљада година.
Tepantitla mural, Ballplayer A (Daquella manera)
Цртеж на зицу Теотивакана у мексику (cca 2. век) приказује особу која емитује говорни запис из својих уста, што симболизује говор
Girls learning sign language
Две девојчице уче амерички знаковни језик
Braille house09
Брајева азбука је додирна варијанта система писања

Дефиниције

Енглеска реч language је утиматно изведена из праиндоевропски речи *dn̥ǵʰwéh₂s са значењем „говор, језик”, преко латинске речи lingua, „језик”, и старофранцуске речи language.[3] Ова реч се понекад користи у смислу кода, шифри, и других врста вештачки конструисаних комуникационих система као што су формално дефинисани компјутерски језици који се користе за програмирање рачунара. За разлику од конвенционалних људских језика, формални језик у овом смислу је систем знакова за кодирање и декодирање информације. Овај чланак се превасходно односи на особине природних људских језика, као што се проучава у лингвистичкој дисциплини.

Као предмет лингвистичке студије, „језик” има два примарна значења: апстрактни концепт и специфични језички систем, нпр. „француски”. Швајцарски лингвиста Фердинанд де Сосир, који је дефинисао модерну дисциплину лингвистике, први је експлицитно формулисао разлику користећи француску реч langage за језик као концепт, langue као посебан пример језичног система, и parole за конретну употребу горовара у датом језику.[4]

Када се говори о језику као општем концепту, могу се користити дефиниције које наглашавају различите аспекте ове појаве.[5] Ове дефиниције подразумевају и различите приступе и разумевања језика, а такође информишу различите и често некомпатибилне школе језичке теорије.[6] Дебате о природи и пореклу језика се воде још од античких времена. Грчки филозови као што су Горгија и Платон дебатовали су релацију између речи, концепата и реалности. Горгија је сматрао да језик не може да представља нити објективно искуство нити људско искуство, и да су стога комуникација и истина немогуће. Платонов став је био да је комуникација могућа пошто језик представља идеје и концепте који постоје независно од језика, и постојали су пре њега.[7]

Током доба просветитељства и његових дебата о људском пореклу, постало је помодно да се спекулише о пореклу језика. Мислиоци као што су Русо и Хердер тврдили су да је језик проистекао из инстиктивног израза емоција, и да је изворно био ближи музици и поезији него логичком изразу рационалне мисли. Рационалистички филозофи као што су Кант и Декарт држали су супротан став. Око преокрета 20. века, мислиоци су почели да разматрају улогу језика у обликовању људских искустава у свету – питајући да ли језик једноставно одражава објективну структуру света, или он ствара концепте које он у ствари намеће људском искуству објективног света. То је довело до питања да ли су филозофски проблеми заиста напосве лингвистички проблеми. Повратак мишљења да језик игра значајну улогу у креирању и циркулацији концепата, те да је проучавање филозофије у суштини проучавање језика, повезано је са оним што се називало лингвистичким заокретом, и филозофима као што је Витгенштајн, у филозофији 20. века. Ове дебате о језику у контексту са значењем и референцом, спознајом и свешћу, и даље су активне.[8]

Људски језици

Неопходно је разликовати „стварни“, употребни језик од стандардног, званичног. Стандардни језик постоји док постоји подржавајућа политичка структура, док употребни језик од таквих структура (условно) не зависи. Стандардни језик је уско везан за политичке и етничке прилике, док употребни језик није; иако се не може спорити њихов међусобни утицај.

Најречитији пример за ово је јужнословенски језички простор: од Црног мора на истоку до Алпа на западу и од јужне Мађарске на северу до северне Грчке на југу. На том простору постоји седам стандардних језика (бугарски, македонски, српски, црногорски, бошњачки, хрватски и словеначки) и један некада стандардни (српскохрватски) а данас, са становишта подржавања политичких структура -- мртви језик. Са друге стране, постоји један једини дијалекатски континуум: померајући се од истока према западу и од севера према југу Балкана — између два суседна места се неће пронаћи до те мере значајна дијалекатска разлика да би се та два места могла дефинисати као насеобине у којима се користе различити језици.

Стандардни бугарски језик је заснован на источним дијалектима бугарског језичког простора, док је стандардни српски језик заснован на западним дијалектима српског језика. Говорници западних бугарских дијалеката и говорници источних српских дијалеката de facto говоре истим језиком и међу њима не постоји готово ни најмање неразумевање. За разлику од њих, иако се начелно могу разумети, говорници ова два стандардна језика имаће поприлично тешкоћа у споразумевању. Иако су у питању знатно мањи простори, слична је ствар и са разликом између хрватског језика и словеначког језика, али и, сваког понаособ, бугарског и српског језика према македонском језику.

Ствари постају знатно бизарније када се упореде чак и стандарди четири званична језика настала на основу, данас мртвог, српскохрватског језика. Чак и између стандарда српског, црногорског, бошњачког и хрватског језика не постоје разлике које би их лингвистички одвојиле у различите језике. Ипак, политички и етнички осећај говорника тих језика је такав да се они поистовећују само са нормом језика свог етницитета, односно државе.

Зато је битно схватити да је стандардни језик политичка а не лингвистичка категорија, док се лингвисти баве особинама и стандардног и употребног језика. (Погледајте одреднице дијалекат или Август Шлајхер за дужи опис ове проблематике; у једном случају савремени (дијалекат) у другом онакав каквим су ову проблематику видели лингвисти из деветнаестог века Август Шлајхер.)

Концепти Ausbausprache-а, Abstandsprache-а, и Dachsprache-а су коришћени за стварање јаснијих разлика између језика и дијалеката.

Лингвистика

Лингвистика детаљно проучава различите теоријске перспективе људских језика. Чланак лингвистика је користан за као уводни чланак о језику.

Језичка таксономија

Светски језици су подељени у породице које имају сличности. Неке од најзначајнијих језичких група су: индо-европски језици, афро-азијски језици, сино-тибетански језици.

Види: Списак језичких породица

Вештачки језици

Најпознатији вештачки језик, зван есперанто створио је Л. Л. Заменхоф. Есперанто је скуп различитих елемената различитих језика, а био је замишљен као језик који би требало лако да се научи.

Други писци, као што је Џ. Р. Р. Толкин, направили су фантастичне језике због литературе, лингвистике или из личних разлога. На пример, један од Толкинових језика зове се квенија, а представља дијалекат виловњачког језика. Тај језик има своју азбуку (тенгвар) и изговор према језику германоликих људи.

Данас се на основу праиндоевропског језика развија европајо, чији је крајњи циљ да постане званични језик европске уније.

Један занимљив минималистички вештачки језик је токипона.

Животињски језици

Иако се термин „животињски језик“ користи, највећи број истраживача се слаже у томе да животињски језици нису тако сложени и изражајни као људски.[9] Неки други истраживачи говоре да постоји значајна разлика која дели људске језике од комуникације међу животињама, као и да основни принципи тих комуникација нису у вези.

Други истраживачи кажу да постоји континуитет између комуникационих метода свих животиња. Готово сви истраживачи се слажу да је људски језик сложенији него комуникација међу животињама.[10][11] Више о комуникацији међу осталим животињама погледајте на пројекту „Животињска комуникација“ (на енглеском).

Формални језици

Математика и рачунарске науке користе вештачке ентитете зване формалним језицима (укључујући програмске језике и језике за означавање). Ови језици често представљају низове карактера узглобљених у неку врсту комбинације формалне граматике и семантике.[12][13]

Занимљивости

На свету се у овом тренутку говори 6.912 језика, од којих је 516 на ивици изумирања. Иако је међу толиким језицима тешко направити некакву статистику, она ипак постоји. Према званичним подацима, језик који као матерњи говори највише људи јесте мандарински кинески: њиме се као првим језиком служи чак 873 милиона људи, док га као други говори 178 милиона. Први следећи на листи јесте хинду који се говори у Индији и којим се као матерњим служи 370 милиона људи. Због чињенице да је УК некада владало великим светским пространствима, као и због утицаја филмова, књига и музике на енглеском, овај језик држи рекорд у броју људи који га говоре као други језик: процењује се да их има између 250 и 350 милиона људи. Енглески језик је матерњи за 340 милиона људи. Највише језика говори се у Папуи Новој Гвинеји – чак 820 различитих језика. Нешто скромнијим бројем језика може да се похвали Индонезија у којој их има укупно 742, а трећа на листи је Нигерија са 516 језика. Рекорд у категорији језика с најмање речи држи таки таки, којим се служе људи у јужноамеричкој држави Суринам: у питању је језик који је базиран на енглеском, али има свега 340 речи. Потпуно супротна категорија – језик с највећим бројем речи – много је комплекснија. Званично, рекордер је енглески са 250 хиљада речи, али различити експерти тврде да то ипак није баш тако. Највећи број слова има алфабет кабардијског језика – 58. У питању је иначе један од језика којим се служе кавкаски народи и који се углавном говори у Русији. Ипак, како овај језик има слова која су суштински сачињена од два слова, рекорд је на неки начин доведен у питање – на титулу рекордера можда више права има грузински са 41 словом. Језик чији је алфабет најсиромашнији свакако је ротокас, језик којим говори 4.300 људи, а све су му речи исписане комбинацијом 12 слова. Својеврсни рекордер је и кинески. Овај језик нема класичан алфабет, већ симболе за сваку речу или комбинацију речи. Да би се прочитала књига на кинеском, потребно је научити бар 3 хиљаде симбола, учени људи знају их 6 до 7 хиљада, док их у речницима има чак 60 хиљада.[14]

Информације о језицима и писмима на Википедији

Види још

Референце

  1. ^ Tomasello (1996)
  2. ^ Hauser, Chomsky & Fitch (2002)
  3. ^ „language”. The American Heritage Dictionary of the English Language (3rd изд.). Boston: Houghton Mifflin Company. 1992.
  4. ^ Lyons (1981:2)
  5. ^ Lyons (1981:1–8)
  6. ^ Trask (2007:129–31)
  7. ^ Bett 2010.
  8. ^ Devitt & Sterelny 1999.
  9. ^ Hockett (1960); Deacon (1997)
  10. ^ Engesser, Sabrina; Crane, Jodie S.; Savage, James L.; Russel, Andrew F.; Townsend, Simon W. (29. 6. 2015). „Experimental Evidence for Phonemic Contrasts in a Nonhuman Vocal System”. PLOS Biology. 13 (6): e1002171. PMID 26121619. doi:10.1371/journal.pbio.1002171. Приступљено 18. 8. 2017.
  11. ^ Engesser, Sabrina; Ridley, Amanda R.; Townsend, Simon W. (20. 7. 2017). „Element repetition rates encode functionally distinct information in pied babbler 'clucks' and 'purrs'. Animal Cognition. 20 (5): 953. PMID 28730513. doi:10.1007/s10071-017-1114-6. Приступљено 18. 8. 2017.
  12. ^ Hauser & Fitch (2003)
  13. ^ Pinker (1994)
  14. ^ НАЈ месечник за ученике и ученице старијих разреда основне школе (82 изд.). „Нова школа” д.о.о. Београд, ЦИП – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије. стр. 2. ISSN 1451-3013. Приступљено 21. 1. 2018.

Литература

  • Agha, Agha (2006). Language and Social Relations. Cambridge University Press.
  • Aikhenvald, Alexandra (2001). „Introduction”. Ур.: Alexandra Y. Aikhenvald; R. M. W. Dixon. Areal diffusion and genetic inheritance: problems in comparative linguistics. Oxford: Oxford University Press. стр. 1—26.
  • Aitchison, Jean (2001). Language Change: Progress or Decay? (3rd (1st edition 1981) изд.). Cambridge, New York, Melbourne: Cambridge University Press.
  • Allerton, D. J. (1989). „Language as Form and Pattern: Grammar and its Categories”. Ур.: Collinge, N.E. An Encyclopedia of Language. London:NewYork: Routledge.
  • Anderson, Stephen (2012). Languages: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-959059-9.
  • Aronoff, Mark; Fudeman, Kirsten (2011). What is Morphology. John Wiley & Sons.
  • Austin, Peter K.; Sallabank, Julia (2011). „Introduction”. Ур.: Austin, Peter K; Sallabank, Julia. Cambridge Handbook of Endangered Languages. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-88215-6.
  • Baker, Mark C. (2001). „Syntax”. Ур.: Mark Aronoff; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. стр. 265—95.
  • Bauer, Laurie (2003). Introducing linguistic morphology (2nd изд.). Washington, D.C.: Georgetown University Press. ISBN 978-0-87840-343-1.
  • Bett, R. (2010). „Plato and his Predecessors”. Ур.: Alex Barber & Robert J Stainton (eds.). Concise Encyclopedia of Philosophy of Language and Linguistics. Elsevier. стр. 569—70.
  • Bloomfield, Leonard (1914). An introduction to the study of language. New York: Henry Holt and Company.
  • Brown, Keith; Ogilvie, Sarah, ур. (2008). Concise Encyclopedia of Languages of the World. Elsevier Science. ISBN 978-0-08-087774-7.
  • Clackson, James (2007). Indo-European Linguistics: An Introduction. Cambridge University press.
  • Campbell, Lyle (2002). „Areal linguistics”. Ур.: Bernard Comrie, Neil J. Smelser and Paul B. Balte. International Encyclopedia of Social and Behavioral Sciences. Oxford: Pergamon. стр. 729—33.
  • Campbell, Lyle (2004). Historical Linguistics: an Introduction (2nd изд.). Edinburgh and Cambridge, MA: Edinburgh University Press and MIT Press.
  • Campbell, Lyle (2001). „The History of Linguistics”. Ур.: Mark Aronoff; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. стр. 81—105.
  • Candland, Douglas Keith (1993). Feral Children and Clever Animals: Reflections on Human Nature. Oxford University Press US. стр. 293—301. ISBN 978-0-19-510284-0.
  • Chomsky, Noam (1957). Syntactic Structures. The Hague: Mouton.
  • Chomsky, Noam (2000). The Architecture of Language. Oxford: Oxford University Press.
  • Clarke, David S. (1990). Sources of semiotic: readings with commentary from antiquity to the present. Carbondale: Southern Illinois University Press.
  • Comrie, Bernard (1989). Language universals and linguistic typology: Syntax and morphology. (2nd изд.). Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-226-11433-0.
  • Comrie, Bernard, ур. (2009). The World's Major Languages. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-35339-7.
  • Coulmas, Florian (2002). Writing Systems: An Introduction to Their Linguistic Analysis. Cambridge University Press.
  • Croft, William; Cruse, D. Alan (2004). Cognitive Linguistics. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Croft, William (2001). „Typology”. Ур.: Mark Aronoff; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. стр. 81—105.
  • Crystal, David (1997). The Cambridge Encyclopedia of Language. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Cysouw, Michael; Good, Jeff (2013). „Languoid, doculect and glossonym: Formalizing the notion 'language'. Language Documentation and Conservation. 7: 331—59.
  • Deacon, Terrence (1997). The Symbolic Species: The Co-evolution of Language and the Brain. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-31754-1.
  • Devitt, Michael; Sterelny, Kim (1999). Language and Reality: An Introduction to the Philosophy of Language. Boston: MIT Press.
  • Dixon, Robert M. W. (1972). The Dyirbal Language of North Queensland. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-08510-6.
  • Duranti, Alessandro (2003). „Language as Culture in U.S. Anthropology: Three Paradigms”. Current Anthropology. 44 (3): 323—48. doi:10.1086/368118.
  • Evans, Nicholas; Levinson, Stephen C. (2009). „The myth of language universals: Language diversity and its importance for cognitive science”. Behavioral and Brain Sciences. 32 (5): 429—92. doi:10.1017/s0140525x0999094x.
  • "First Impressions: We start to pick up words, food preferences and hand-eye coordination long before being born", Scientific American, vol. 313, no. 1 (July 2015). стр. 24.
  • Fisher, Simon E.; Lai, Cecilia S.L.; Monaco, Anthony P. (2003). „Deciphering the Genetic Basis of Speech and Language Disorders”. Annual Review of Neuroscience. 26: 57—80. PMID 12524432. doi:10.1146/annurev.neuro.26.041002.131144.
  • Fitch, W. Tecumseh (2010). The Evolution of Language. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Foley, William A. (1997). Anthropological Linguistics: An Introduction. Blackwell.
  • Goldsmith, John A. (1995). „Phonological Theory”. Ур.: John A. Goldsmith. The Handbook of Phonological Theory. Blackwell Handbooks in Linguistics. Blackwell Publishers. ISBN 978-1-4051-5768-1.
  • Greenberg, Joseph (1966). Language Universals: With Special Reference to Feature Hierarchies. The Hague: Mouton & Co.
  • Haspelmath, Martin (2002). Understanding morphology. London: Arnold, Oxford University Press. (pbk)
  • Haugen, Einar (1973). „The Curse of Babel”. Daedalus. 102 (3, Language as a Human Problem): 47—57.
  • Hauser, Marc D.; Chomsky, Noam; Fitch, W. Tecumseh (2002). „The Faculty of Language: What Is It, Who Has It, and How Did It Evolve?”. Science. 298 (5598): 1569—79. PMID 12446899. doi:10.1126/science.298.5598.1569.
  • Hauser, Marc D.; Fitch, W. Tecumseh (2003). „What are the uniquely human components of the language faculty?”. Ур.: M.H. Christiansen and S. Kirby. Language Evolution: The States of the Art (PDF). Oxford University Press. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 8. 8. 2014.
  • Hockett, Charles F. (1960). „Logical considerations in the study of animal communication”. Ур.: W.E. Lanyon; W.N. Tavolga. Animals sounds and animal communication. стр. 392—430.
  • International Phonetic Association (1999). Handbook of the International Phonetic Association: A guide to the use of the International Phonetic Alphabet. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-65236-0.
  • Katzner, Kenneth (1999). The Languages of the World. New York: Routledge.
  • Kennison, Shelia (2013). Introduction to Language Development. SAGE.
  • Labov, William (1994). Principles of Linguistic Change vol.I Internal Factors. Blackwell.
  • Labov, William (2001). Principles of Linguistic Change vol.II Social Factors. Blackwell.
  • Ladefoged, Peter (1992). „Another view of endangered languages”. Language. 68 (4): 809—11. doi:10.1353/lan.1992.0013.
  • Ladefoged, Peter; Maddieson, Ian (1996). The sounds of the world's languages. Oxford: Blackwell. стр. 329—30. ISBN 978-0-631-19815-4.
  • Lesser, Ruth (1989). „Language in the Brain: Neurolinguistics”. Ур.: Collinge, N.E. An Encyclopedia of Language. London:NewYork: Routledge.
  • Levinson, Stephen C. (1983). Pragmatics. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Lewis, M. Paul (ed.) (2009). „Ethnologue: Languages of the World, Sixteenth edition”. Dallas, Tex.: SIL International.
  • Lyons, John (1981). Language and Linguistics. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29775-2.
  • Macaro, Ernesto, ур. (2010). Continuum companion to second language acquisition. London: Continuum. стр. 137—57. ISBN 978-1-4411-9922-5.
  • MacMahon, April M.S. (1994). Understanding Language Change. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-44119-3.
  • MacMahon, M.K.C. (1989). „Language as available sound:Phonetics”. Ур.: Collinge, N.E. An Encyclopedia of Language. London:NewYork: Routledge.
  • Matras, Yaron; Bakker, Peter, ур. (2003). The Mixed Language Debate: Theoretical and Empirical Advances. Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-017776-3.
  • Moseley, Christopher, ур. (2010). Atlas of the World's Languages in Danger, 3rd edition. Paris: UNESCO Publishing.
  • Nerlich, B. (2010). „History of pragmatics”. Ур.: L. Cummings. The Pragmatics Encyclopedia. London/New York: Routledge. стр. 192—93.
  • Newmeyer, Frederick J. (2005). The History of Linguistics. Linguistic Society of America. ISBN 978-0-415-11553-7.
  • Newmeyer, Frederick J. (1998). Language Form and Language Function (PDF). Cambridge, MA: MIT Press.
  • Nichols, Johanna (1992). Linguistic diversity in space and time. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-58057-9.
  • Nichols, Johanna (1984). „Functional Theories of Grammar”. Annual Review of Anthropology. 13: 97—117. doi:10.1146/annurev.an.13.100184.000525.
  • Olson, David R. (1996). „Language and Literacy: what writing does to Language and Mind”. Annual Review of Applied Linguistics. 16: 3—13. doi:10.1017/S0267190500001392.
  • Payne, Thomas Edward (1997). Describing morphosyntax: a guide for field linguists. Cambridge University Press. стр. 238—41. ISBN 978-0-521-58805-8.
  • Pinker, Steven (1994). The Language Instinct: How the Mind Creates Language. Perennial.
  • Romaine, Suzanne (2001). „Multilingualism”. Ур.: Mark Aronoff; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. стр. 512—33.
  • Saussure, Ferdinand de (1983) [1913]. Bally, Charles; Sechehaye, Albert, ур. Course in General Linguistics. Translated by Roy Harris. La Salle, Illinois: Open Court. ISBN 978-0-8126-9023-1.
  • Sandler, Wendy; Lillo-Martin, Diane (2001). „Natural Sign Languages”. Ур.: Mark Aronoff; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. стр. 533—63.
  • Senft, Gunter, ур. (2008). Systems of Nominal Classification. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-06523-8.
  • Swadesh, Morris (1934). „The phonemic principle”. Language. 10 (2): 117—29. JSTOR 409603. doi:10.2307/409603.
  • Tomasello, Michael (1996). „The Cultural Roots of Language”. Ур.: B. Velichkovsky and D. Rumbaugh. Communicating Meaning: The Evolution and Development of Language. Psychology Press. стр. 275—308. ISBN 978-0-8058-2118-5.
  • Tomasello, Michael (2008). Origin of Human Communication. MIT Press.
  • Thomason, Sarah G.; Kaufman, Terrence (1988). Language Contact, Creolization and Genetic Linguistics. University of California Press.
  • Thomason, Sarah G. (2001). Language Contact – An Introduction. Edinburgh University Press.
  • Trask, Robert Lawrence (1999). Language: The Basics (2nd изд.). Psychology Press.
  • Trask, Robert Lawrence (2007). Stockwell, Peter, ур. Language and Linguistics: The Key Concepts (2nd изд.). Routledge.
  • Ulbaek, Ib (1998). „The Origin of Language and Cognition”. Ур.: J. R. Hurford & C. Knight. Approaches to the evolution of language. Cambridge University Press. стр. 30—43.
  • Van Valin, jr, Robert D. (2001). „Functional Linguistics”. Ур.: Mark Aronoff; Janie Rees-Miller. The Handbook of Linguistics. Blackwell. стр. 319—37.
  • Zentella, Ana Celia (2002). „Spanish in New York”. Ур.: García, Ofelia; Fishman, Joshua. The Multilingual Apple: Languages in New York City. Walter de Gruyter.

Спољашње везе

Гајица

Гајица, позната још и као бошњачка латиница, српска латиница или хрватска латиница, облик је латиничког писма који се користи у бошњачком, српском и хрватском језику. Првобитну гајицу уобличио је хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, заснивајући је на Јан Хусовој чешкој латиници. Незнатно измијењен облик се користи у словеначком, црногорском и македонском језику, при чему у македонском служи за латинизацију. Павле Ритер Витезовић предлагао је идеју за правопис хрватског језика, по којој би сваки глас имао свој знак. На српској ћирилици примјењен је сличан концепт, а озваничио га је 1818. године српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Ова идеја је инспирисала Људевита, који је извршио реформу хрватске варијатне латиничког писма, убацујући нова слова заснована на чешкој абецеди.

Бошњачки и српски језик правописом одређују једнаку употребу латинице и ћирилице, док се у хрватском језику користи само латиница.

Грчки језик

Грчки језик (грч. ελληνική γλώσσα или ελληνική) је индо-европски језик који се среће већ око XIV века п. н. е. у критским записима познатим као Линеарно Б писмо. Микенски грчки овог периода се разликује од каснијег класичног или античког грчког из VIII века п. н. е. и касније, када су текстови већ записивани грчким алфабетом.Савремени грчки је живи језик и један од најбогатијих језика данашњице, са фондом од преко 600.000 речи. Неки стручњаци пренаглашавају његову сличност са хиљадама година старијим класичним грчким. Разумевање између ова два језика је ствар расправе. Језик из хеленског и византијског периода је много ближи савременом грчком. У периоду од 1834. до 1976. притисак је вршен да се у званичној употреби користи катаревуса (грч. Καθαρεύουσα [katha’revusa]), 'пуристички' језик којим су занемаривани векови природних лингвистичких промена и којим се желело вратити грчки на класични облик. Овај облик је био присутан у званичним документима, као и у штампаном облику, али свакодневни говор Грка је био другачији. Он је напокон прихваћен као званични језик 1976. и познат је као димотики (грч. Δημοτική [Dimoti’ki]). Ипак, многе речи су остале неизмењене током векова и ушле су и у друге језике. Типични примери оваквих речи су астрономија, демократија, антропологија, театар...

Екавски изговор

Екавски изговор (такође екавица, екавштина) је један од три изговора српскога језика и један од два која су прихваћена у стандардном језику. Поред екавског, у стандардном језику је дозвољена употреба још и ијекавског, док то није случај са икавским. Данас је овај изговор доминантан у српском језику, мада у Вуково доба то није био случај, нити је његова језичка реформа томе тежила.

Народни говори који користе екавски изговор су говори Војводине, говори централне, источне и јужне Србије, неки говори Славоније и Истре, а у оквиру некадашње српско-хрватске језичке норме и кајкавско наречје (језик).

У екавским наречјима стари глас јат замењује се гласом е. У многим екавским дијалектима присутна је потпуна екавштина, што значи да се свако јат замењује са е, док се у екавском изговору књижевног језика у неколико случајева јат замењује и са и (нпр. новИји, долИвати, нИсам, додИјати итд.).

Поред српског, замена јата гласом е користи се и у словеначком и македонском језику.

Енглески језик

Енглески језик (енгл. English language или English) је западногермански језик који потиче из Енглеске, а такође се користи као матерњи језик у другим државама Уједињеног Краљевства - Шкотској, Велсу, и Северној Ирској, у Републици Ирској, САД, Канади, Аустралији, Новом Зеланду, Јужној Африци, и бројним другим земљама. Енглески је тренутно четврти најраспрострањенији матерњи језик на свету (после кинеског, шпанског и хиндуа), са неких 380 милиона говорника.Има статус лингва франка у многим деловима света, услед војног економског, научног, политичког и културног утицаја Британске Империје у 18. и 19. веку и још јачег глобалног утицаја САД током 20. века. Због глобалног утицаја енглеског у свету науке, уметности, телевизије и на Интернету у последњим деценијама, енглески је данас најраспрострањенији језик који се учи као други језик на свету. Од многих ученика широм света се захтева да уче енглески, а знање енглеског језика је корисно или чак неопходно за многа занимања.

Италијански језик

Италијански (lingua italiana или italiano) или тоскански језик (lingua toscana или toscano) је романски језик, који говори око 62 милиона људи, од којих већина живи у Италији.

Стандардни италијански темељи се на фирентинском нарјечју. Има дупле (или дуге) сугласнике, као латински (за разлику од других романских језика, као француски и шпански). Као код других романских језика, изузев француског, нагласак речи је различит. Пише се латиницом.

Италијански је службени језик у Италији и Сан Марину, као и у Швајцарским кантонима Тичино и Граубинден (Гриђони). Италијански је уз латински други службени језик у Ватикану, уз словеначки је службен и у словеначким приморским општинама Копер, Изола и Пиран, те се уз хрватски користи и у Истри где живи италијанска мањина. Доста је раширен и међу потомцима исељеника у Луксембургу, САД и Аустралији. Такође је широко разумљив и подучаван на Малти, где је био један од службених језика до 1934. кад га је заменио енглески. Много мање се говори у бившим афричким колонијама Италије, као што су Сомалија, Либија и Еритреја.

Италијански је пети по реду језик на свету који се учи у школама (након енглеског, француског, шпанског и немачког).

Ијекавски изговор

Ијекавски или јекавски изговор (такође ијекавица или јекавица, ијекавштина или јекавштина) је један од изговора српског, односно језичких стандарда произашлих из некадашње српскохрватске језичке норме.

Ијекавски говор је први који је прихваћен у српском књижевном језику. Од преостала два, у књижевни језик је ушао још екавски, док то није случај са икавским изговором.

Народни говори који користе ијекавски изговор су говори Црне Горе, говори западне и југозападне Србије, као и већина говора у Босни и Херцеговини и Хрватској.

Ијекавски изговор има најдужу традицију у српском језику. Овим изговором је писан велики дио српске народне књижевности.

Ијекавским изговором старосрпски глас јат замјењује се на четири начина:

са ије на дугим слоговима и послијеакценатским дужинама (млијеко, вријеме, дијете) - изузеци: сјенка, мјеста (ген. множ. од мјесто), вјерник, итд.;

са је на кратким слоговима и на кратким слоговима којима претходи глас р ако је то р на почетку ријечи или се испред њега налази самогласник (сјећање, рјечни, мјесто, дјеца);

са е на кратким слоговима којима претходи глас р ако се испред р налази неки сугласник (брегови, срећа);

са и испред самогласника и гласова ј, љ, њ, ћ и ђ (дио, пријашњи, приђашњи) - изузетак: сјео, цијел (али може да се каже и цио).У случајевима када се јат замјењује са је, ако се испред налазе л и н, они ће јотовањем прећи у љ и њ: хљеб, њега.

У многим ијекавским говорима присутно је јекавско јотовање, гласовна промјена која није ушла у књижевни језик, а по њој се д и т испред је јотују у ђ и ћ (ђевојка, ћерати). Потпуно јекавско јотовање је кад се и с испред је јотује и пређе у меко ш (шјекира, гдје се шј изговара као један глас, умекшано ш, слично пољском слову ś и руском слову щ).

Хрватски, бошњачки и црногорски, као три преостала стандарда српскохрватског поред српског, такође користе ијекавски изговор.

Латински језик

Латински језик (лат. lingua latīna) је класични језик који припада италској грани индоевропских језика. Латински алфабет је настао из етрурског и грчког алфабета.

Латински је првобитно говорен на подрчју Лацијума. Кроз моћ Римске републике, латински је постао доминантни језик, најпре у Италији па затим и широм Римског царства. Вулгарни латински се развио у романске језике, као што су италијански, француски, шпански, португалски и румунски. Латински, италијански и француски су дали много ријечи енглеском језику. Старогрчки и латински језик се користе као језици науке у теологији, биологији и медицини.

У касној Римској републици (75. п. н. е.), старолатиснки је стандардизован у класични латински језик. Вулгарни латински је био колоквијални облик говора у исто вријеме и то је потврђено у записима и дјелима као што су дјела Плаута и Теренција. Каснолатински је био писани језик од 3. века, а средњовјековни латински је био у употреби од 9. вјека до периода Ренесансе када се користи ренесансни латински. Касније, развили су се рани савремени латински и савремени латински језик. Латински језик је кориштен као језик међународне комуникације, образовања и науке све до касног 18. века, када је почео да га замјењује вернакулар. Црквени латински је опстао као службени језик Свете столице и римског обреда Католичке цркве.

У данашње време многи студенти, учењаци и чланови католичког клера течно говоре латински као литургијски језик. Он се учи у основним, средњошколским и високошколским образовним институцијама широм света.

Луизијана

Луизијана (енгл. Louisiana; франц. Louisiane; фран. креол. Lwizyàn), савезна је држава на југу САД. По површини је на 31. а по броју становника на 25. месту међу савезним државама САД. Главни град је Батон Руж а највећи је Њу Орлеанс. Луизијана је једина савезна држава САД подељена на жупе, које су еквиваленти окрузима.

Значајан део Луизијане покривен је седименатима које је донео Мисисипи, стварајући огромне делте и широке области мочвара уз обалу. Оне су богате разноврсним биљним и животињским врстама; карактеристичне примери су птице као што је ибис и бела чапља. Такође, присутне су многобројне врсте жаба, и рибе као што је јесетра и веслокљунка. На већој надморској висини налазе се велике површине под шумама бора и саване. Тамо се налази изузетно велики број разноврсних биљака, међу којима су и бројне врсте орхидеја и биљака месождерки.Добар део урбаног подручја Луизијане карактерише мултикултурно и вишејезичко наслеђе. Разлог томе је јак утицај француске, шпанске, индијанске, и афричке културе у 18. веку. Пре него што су САД купиле ову област, садашња држава Луизијана била је и шпанска и француска колонија. Ту треба додати и довођење великог броја робова из западне Африке у 18. веку. Након Америчког грађанског рата, Американци англосаксонског порекла су подстицали англизацију, те је 1915. енглески језик постао једини службени језик у Луизијани.

Немачки језик

Немачки језик (нем. Deutsche Sprache) један је од језика западне групе германских језика и спада међу највеће светске језике. То је матерњи језик највећег броја становника Европске уније.

Немачким језиком се говори у Немачкој, Аустрији, Лихтенштајну, у две трећине Швајцарске, у две трећине провинције Јужни Тирол у Италији, источним кантонима Белгије и у пограничним деловима Данске.

У Луксембургу (нем. Luxemburg), као и у француским областима Алзас (нем. Elsass) и Лорена (нем. Lothringen), староседеоци ових области говоре различитим немачким дијалектима, док је део становништва овладао стандардним немачким (посебно у Луксембургу), мада је у Алзасу и Лорену француски језик потиснуо немачки у последњих четрдесет година.

Мале заједнице које говоре немачким језиком опстале су у Румунији, Чешкој, Мађарској, посебно Русији, Казахстану и Пољској, мада су масивне емиграције становништва немачког порекла из ових земаља у Немачку смањиле број говорника у овим заједницама.

Ван Европе, највеће заједнице у којима се говори немачки језик налазе се у САД (у државама Северној и Јужној Дакоти, Монтани, Висконсину и Индијани; у Бразилу (области Рио Гранде до Сул, где је настао нем. Riograndenser Hunsrückisch, Света Катарина, Парана и Еспирито Санто), у које је мигрирало милионе Немаца у задњих двеста година; али већина њихових потомака не говори немачки.

Заједнице у којима се говори немачки се могу такође наћи у бившој немачкој колонији Намибији, као и другим земљама у које су емигрирали Немци, као нпр. Канада, Исланд, Аргентина, Мексико, Парагвај, Чиле, Перу, Венецуела, Тајланд и Аустралија.

Немачки језик је матерњи језик око сто милиона људи у Европи (подаци из 2004), односно матерњи је језик 13,3% Европљана, што га чини језиком којим се служи највише говорника у Европи без Русије, више од француског језика (66,5 милиона говорника 2004) и енглеског језика (64,2 милиона говорника 2004). Немачки је трећи језик по броју оних који га уче у школама, други по броју оних који га уче у Европи, и трећи у САД (после шпанског и француског). Немачки је један од званичних језика Европске уније, где је трећи језик по броју оних који га уче (одмах после француског).

Стандардни немачки језик није настао из неког дијалекта, већ су га осмислили песници, филозофи и други образованији људи. У 16. веку Мартин Лутер је превео Библију на немачки, свесно спајајући карактеристике различитих дијалеката. Желео је да што већи број људи разуме превод.

Са Гетеом и Шилером у 18. веку на врхунцу је била стандардизација немачког језика. Са више од 120 милиона говорника у 38 земаља света, није зачуђујуће да се разликује употреба немачког језика. Као и енглески, и немачки језик је плурицентричан и са три главна центра у којима се користи: Аустрији, Немачкој и Швајцарској.

Пијемонт

Пијемонт (итал. Piemonte) једна је од 20 регија Италије. Налази се у северозападном делу земље. Главни град је Торино, а познати градови су и Новара, Алесандрија и Асти.

Пијемонт се сматра једном од најразвијенијих покрајина Италије.

Румунски језик

Румунски језик (рум. română, limba română ) је источноромански језик који се говори у Румунији и Молдавији. Поред латинског, из којег је превасходно настао, на румунски језик су утицали и бројни други језици (дачки, мађарски, украјински, грчки, српски, бугарски, македонски, руски, немачки, и трачки). Дакле румунски језик је настао из латинског и дачког уз утицај многих језика међу којима је најчи утицај црквенословенског, тако да се још од 17. века на територијама Трансилваније, Влашке и Молдавије формирао један језик (са мањим локалним разликама) који је имао разне деноминације (влашки, молдавски, румански), латинску основу и ћирилично писмо.

Руски језик

Руски језик (рус. ру́сский язы́к) је званични језик Русије, Белорусије, Казахстана и Киргистана, а у прошло доба био је језик међународне комуникације у СССР. Осим Русије, користи се у земљама које су раније биле у саставу СССР, те исто тако и на подручјима компактног становиштва емиграната из земаља бившег СССР, као што су Израел, Немачка, Канада, Сједињене Америчке Државе, итд. — као матерњи језик дела становништва и као језик међународне комуникације. У Израелу, на пример, према подацима пописа становништва из 1999. живи 750 хиљада исељених из СССР. Тамо се објављују руски листови, те функционишу руске радио-станице и телевизијски канали. Одређени број оних који знају руски налази се у Источној Европи, где је руски донедавно био обавезан предмет у школама.

Према подацима Кембриџове енциклопедије језика, руски као први или други језик говори преко 455 милиона људи. Према подацима часописа „Language Monthly“ (№ 3 за 1997), око 285 милиона људи у свету говори руски језик, што га чини 4. језиком по распрострањености. Од ових, око 160 милиона га зове матерњим (што га чини у том погледу 7. у свету). Руски језик је један од 6 званичних језика УН. Године 1999. проглашен је за четврти најутицајнији језик на свету.

Сардинија

Сардинија (итал. Sardegna, у месном говору, Sardinnia) је друго по величини острво у Средоземном мору и у оквиру Италије (после Сицилије). Са неколико малих острва у окружењу Сардинија чини једну од 20 покрајина Италије. Такође, Сардинија, будући издвојена од остатка државе има и већа овлашћења, која досежу статус аутономије.

Престоница и највећи град острва и покрајине је Каљари, а други по величини и значају Сасари.

Покрајина Сардинија је позната као једна од најнеразвијенијих покрајина у целој Италији.

Словачки језик

Словачки језик (свк. slovenský jazyk или slovenčina) службени је језик Републике Словачке, с пет милиона становника (број Словака у другим државама процењује се на око милион). Такође, спада и у службене језике АП Војводине и неких општина, међу којима и Нови Сад, Стара Пазова, Бачки Петровац, Ковачица и друге. Од 1. маја 2004. год. словачки је и један од језика Европске уније. Словачки језик је познат и као есперанто словенских језика, сматра се за најразумљивији и за кориснике других словенских језика.

Српска ћирилица

Српска ћирилица је адаптација ћирилице за српски језик, коју је 1811. године уобличио српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Писмо се користи у српском и бошњачком језику. Незнатно измијењени облик се користи у црногорском језику.

Караџић је српску ћирилицу засновао на претходном „славеносрпском” писму, по принципу „пиши као што говориш, а читај као што је написано”, уклањајући застарјела слова и слова која представљају јотоване самогласнике, уводећи слово Ј из латинице умјесто њих, и додавају неколико сугласника за специфичке звуке у српској фонологији. Хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, водећи се истим принципима, уобличио је хрватску латиницу заснивајући је на чешкој латиници.

Бошњачки и српски језик правописом одређују једнаку употребу ћирилице и латинице. Српску ћирилицу су као основ за македонску ћирлицу користили Крсте Мисирков и Венко Марковски.

Српски језик

Српски језик припада словенској групи језика породице индоевропских језика.Српски језик је званичан у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори и говори га око 12 милиона људи. Такође је мањински језик у државама централне и источне Европе.Матично писмо српског језика јесте азбука реформисана од стране Вука Караџића док је у употреби и хрватска азбука такође позната као Гајица.

Српскохрватски језик

Српскохрватски језик (према ISO класификацији српскохрватски макројезик) је вишезначни лингвистички термин, који се према различитим класификацијама јужнословенских језика користио за означавање посебног дијасистемског или макројезичког склопа, у који поред српског и хрватског језика спадају и данашњи бошњачки и црногорски језик. Термин је скован у 19. веку, а усвојили су га лингвисти који су се залагали за стварање јединственог књижевног језика на српско-хрватским просторима.Током знатног дела 20. века, појам српскохрватски језик (односно хрватскосрпски језик) употребљаван је као назив за званични језик у бившој Југославији и њеним федералним јединицама: Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Током тог раздобља, заједничке језичке особине су у поменутим срединама промовисане не само из лингвистичких, већ и из политичких разлога, уз умањивање и занемаривање значајних језичких разлика, што је након губљења политичке подршке у време распада Југославије довело до коренитог редефинисања језичких односа у свим државама-наследницама. У савременој лингвистици постоје различита гледишта о природи српско-хрватско-бошњачко-црногорског дијасистема, који неки лингвисти сматрају плурицентричним језиком са четири стандардизована варијетета, док га други класификују као макројезик, који је састоји од четири сродна, али посебна језика.

Питање о дефинисању овог лингвистичког појма је било предмет бројних расправа, како стручних тако и политичких. Након губитка званичног ISO статуса и укидања посебног "sh" кода 2000. године, дошло је до озваничења посебних ISO кодова за српски и хрватски, односно бошњачки и црногорски језик, а нови ISO код hbs је у међувремену дефинисан као српско-хрватски макројезик, с тим што новопризнати кајкавски језик није укључен у ту макројезичку групу, тако да се званична ISO дефиниција српско-хрватског макројезика по том основу разликује од традиционалног поимања српскохрватског језика.

Француски језик

Француски језик (фр. langue française или français) је један од романских језика који се примарно користи у Француској, Белгији, Швајцарској, прекоморским територијама Француске, као и бившим колонијама Француске и Белгије, укључујући Квебек у Канади. Француски је службени језик у 29 земаља, већина којих су чланови Франкофоније (фран. La Francophonie), заједнице земаља француског говорног подручја. Он је говорни језик у Француској, јужној Белгији, западној Швајцарској, Монаку, провинцијама Квибек, Њу Брансвик, и деловима Манитобе и Онтарија у Канади, деловима САД у државама Луизијана, Мејн, Њу Хемпшир и Вермонт, Међу образованим класама у Северној и Западној Африци, Хаитима, Француској Полинезији и разним заједницама другде. Овај језик користи 110 милиона становника на Земљи као први језик, а укупно 190 милиона људи га користи у свакодневној комуникацији. Према демографским пројекцијама, пре свега због високог наталитета афричког франкофонског становништва. Француски језик је други језик по бројности на свету према броју људи који га уче (после енглеског језика).Француски језик је изведен из говорног латинског језика Римског царства, као што су и језици: Италијански, Португалски, Шпански, Румунски, Католански и други. Француски је еволуирао из Гало-романског, говорног латинског у Галији, и специфичније у Северног Галији. Његови најближи сродници су други романски језици — језици који се историјски говоре у северној Француској и у јужној Белгији, које је Француски у угавном заменуо. Француски је такође био под утицајем матерњих Келтских језика северне римске Галије, као што је Белгијска Галија и (Германски) Франачки језици пост-римских Франачких освајача. У данашње време, захваљујући француској прекоморкој експанзији, постоје бројни Креолски језици утемељени на француском језику, пре свега Хаићански креолски језик. Особа са француског говорног подручја се назива франкофон.

Према истраживању Еуропске комисије, Француски је четврти најшире коришћени матерњи језик у Европској унији. Он је трећи по броју људи који га разумеју у ЕУ. Услед француског и белгијског колонијализма почевши од 17. и 18. века, француски је уведен у нове територије Америка, Африке и Азије. Већина оних који га користе као други језик пребива у франкофонској Африци, посебно у Габону, Алжиру, Маурицијусу, Сенегалу и Обали Слоноваче. Године 2007, процењивало се да постоји око 75 милиона особа којима је Француски матерњи језик; и да укупно има 338 милиона људи који могу да га говоре. Према демографским пројекцијама које су произвели Université Laval и Réseau Démographie de l'Agence universitaire de la francophonie, тотални број говорника француског ће бити апроксимативно 500 милиона године 2025. и 650 милиона до 2050 или 7% будуће светске популације. У складу са овим предвиђањима, извештај који је 2014. издала огранизација La Francophonie процењује да 274 милиона људи говори француски, било као први или други језик.Француски има дугу историју као међународни језик трговине, дипломатије, књижевности и научних стандарда и он је званични језик многих међународних организација укључујући Уједињене нације, Европску унију, NATO, WTO и ICRC. Године 2011, Bloomberg Businessweek је проценио да је француски један од три највише коришћена пословна језика, након енглеског и кинеског.Од 1970. постоји међународна организација за сарадњу земаља у којима је француски званични, или важан језик у комуникацији и култури. Ова организација се зове „Франкофонија“.

Чешки језик

Чешки језик (чеш. český jazyk или čeština) је језик из групе западнословенских језика и службени језик 10,5 милиона становника Чешке. Највећа чешка дијаспора је у САД (око 1,5 милиона), Бразилу (око 0,5 милиона), Канади (80 хиљада). У осталим земљама света број им не прелази пар десетина хиљада.

Језик је историјски познат као бохемски језик (лат. lingua Bohemica).

Најближи језик чешком је словачки језик. Говорници ова два језика се међусобно потпуно разумеју.

Специфичност данашњега чешког језика је постојање јасне разлике између писаног (spisovný jazyk) и говорног језика (obecná čeština) који се користи у неслужбеној и полуслужбеној усменој комуникацији.

Шпански језик

Шпански (idioma español или español — „еспањол“) или кастиљански језик (idioma castellano или castellano — „кастељано“) је иберијски романски језик, и четврти је по броју говорника у свету. Шпански је матерњи језик 472.000.000 људи, а говори га и разуме укупно 568.000.000 људи (Према проценама из 2016. године). Осим Шпаније, говори се и у Хиспаноамерици. Према последњим истраживањима овај језик има највећу стопу пораста броја говорника и сматра се да ће у догледно време престићи и енглески језик.

Шпански је део Иберо-романске групе језика, који је еволуирао из неколико дијалеката вулгарног латинског у Иберији након колапса Западног римског царства у 5. веку. Најстарији латински текстови који садрже трагове шпанског потичу из средишње северне Иберије у 9. веку, а до прве систематски записане употребе језика је дошло у Толеду, ондашњој престоници краљевине Кастиље, у 13. веку. Почетком раног 16. века, шпански је пренет у колоније Шпанске империје, а посебно у Америке, као и територије у Африци, Океанији и филипинима.Око 75% модерног шпанског је изведено из латинског, грчки је исто тако дубоко допринео шпанском речнику, посебно кроз латински, пошто је имао огроман утицај на Римску културу и језик.Шпански речник је био у контакту од зачећа са арапским, пошто се развио током Ал Андалузне ере на Иберијском полуострву. Са око 8% својих речи арапског порекла, арапски језик је други по утицају на шпански након латинског. На шпански језик је исто тако утицао баскијски језик као и суседни Иберо-романски језици. Такође су прихваћене речи из неиберијских језика, као што је готски језик од Визигота при чему многа шпанска имена и презимена имају визиготско порекло. Међу другим језицима, од посебног значајног утицаја су окситански, француски, италијански и сардински, као и наватлански, кечуански, и неколико других америчких урођеничких језика.

Шпански је један од шест званичних језика Уједињених нација. Он се исто тако користи као званични језик у Европској унији, Организацији америчких држава, Унији јужноамеричких нација, Заједници латинско америчких и карибских држава и многих других међународних организација.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.