Језеро

Језеро је природно удубљење, депресија, на копну испуњено водом, које није директно повезано са светским морем, а које је релативно великих димензија.[1] Званично у класификацији се не примењује минимална површина коју треба да захвата језеро, али се често помиње да језеро не би требало да има површину испод 1 хектара. Језера леже на копну и нису део океана, те се стога она разликују од лагуна, а исто тако су већа дубља у односу на језерца, мада не постоји формална или научна дефиниција.[2]

Језера могу имати притоке, отоке, а језеро које има и притоку и отоку зове се проточно језеро. Највећа и најдубља језера су тектонског порекла. У њима се налази преко 95% укупне количине језерске воде. Ова језера испуњавају удубљења настала тектонским покретима, односно тектонским поремећајима Земљине површине. Највеће језеро (по површини и количини воде) је Каспијско језеро. Најниже језеро је Мртво море (око 400 m испод нивоа мора), најдубље Бајкалско језеро (1.620 m). Најбројнија су ледничка језера.

Термин језеро такође се користи за описивање природних обележја попут језера Ејр које је већину времена суво али се напуни током сезонских обилних киша. Многа језера су вештачка па се стварају за хидроелектричну производњу (претварање хидро у електричну енергију - струју), рекреацију (пливање...), снадбевање водом, итд.

Финска је позната као држава хиљаду језера, а Минесота као земља десет хиљада језера. Велика језера Северне Америке пореклом су из леденог доба. Преко 60% светских језера налази се у Канади претежно зато што овом земљом доминира неуланчани систем отицања.

Језера су важна за привреду и саобраћај (Језера у Северној Америци, Каспијско језеро); добијају се соли (Мртво море); нека су богата рибом, служе за снадбевање водом и регулисање водостаја на рекама.

Sevan Armenia Севан Армения.jpeg
Језеро Севан је највећа водена маса у Јерменији и кавкаском региону. Оно је једно од највећих слатководних висинских језера у Евроазији
Bariloche- Argentina2
Језеро у Барилоцхе (Аргентина).

Подела језера

Језера се деле по начину настанка корита или по хидрографским, физичким, хемијским и биолошким карактеристикама.

Хемијски, према концентрацији соли у води језера се деле на: слатководна и слана језера.

Подела по месту и начину настанка:

Порекло природних језера

Многа су језера млада због дејства ерозијских процеса који теже одношењу једне од страна базена у којем се језеро налази. Постоје бројни природни процеси који обликују језера. Недавно тектонско издизање планинског ланца може створити депресије зделастог облика које могу акумулирати воду те створити језера. Напредовање и повлачење ледењака може стругањем направити депресије у површини где се онда акумулира језеро. Таква језера уобичајена су у Скандинавији, Сибиру и Канади.

Језера такође могу да настану клизањем земљишта или глацијалним препрекама. Пример потоњег појавио се током задњег леденог доба у држави Вашингтон када је настало огромно језеро иза глацијалног тока. Када се лед повукао, последица је била огромна поплава која је створила споменик Суви слапови у језерима Сан у држави Вашингтон.

Слана језера могу настати где нема природног отицања или где вода брзо испарава па површинско отицање нивоа подземне воде има виши од нормалног садржаја соли. Примери сланих језера укључују Велико слано језеро, Каспијско језеро и Мртво море.

Мала потковаста језера названа мртваје могу настати у речним долинама као последица меандрирања, тј. вијугања. Реке које споро теку стварају завојит облик па се вањска страна завоја откида много брже од унутарње стране. Као последица тога настаје потковаст завој те река сече кроз узак врат. Та рупа сада обликује главни пролаз за реку, а крајеви завоја постају зачепљени муљем.

Језеро Восток је језеро на Антарктику које се налази под ледом и једно је од највећих на свету.[3][4] Нека језера попут Бајкласког и језера Тангањике вулканског су порекла и леже на геолошким раседним линијама. Кратерско језеро у Орегону налази се унутар калдере угаслог вулкана.

Карактеристике

Промена нивоа језера надзире се разликом између извора притицања и отицања упоређених са укупном запремином језера. Значајнији улазни извори су падавине над језером; вишак воде донесен токовима и каналима са језерског разводног подручја; канали подземне воде и аквифери, те људски извори изван разводног подручја. Излазни извори су испаравање из језера; површински и подземни водени токови, те било какво вађење језерске воде за људске потребе. Будући да се климатски услови и људске потребе за водом разликују, стварају се флуктуације у језерском нивоу.

Језера се могу категорисати према богатству храњивих материја, које типично утичу на раст биљака. Језера сиромашна храњивим материјама називају се олиготрофним и генерално су прозирна те имају ниску концентрацију биљног живота. Мезотрофна језера имају добру јасноћу и средње нивое храњивих материја. Еутрофна језера су обогаћена храњивим материјама, па стога имају добар раст биљака као и могуће цветања алги. Хипертрофно језеро је водена маса високо обогаћена храњивим материјама. Та језера имају слабу јасноћу и предмет су цветања алги. Језера типично достижу такво стање захваљујући људским активностима попут обилне употребе гнојива у језерском разводном подручју. Таква језера немају готово никакву корисност, а екосистем је готово уништен.

Šudrana Ivanovec.2
Вештачко језеро шљунчара код Ивановца у Међимурју, настало ископом шљунка у алувијалној низини реке Драве

Типови језера

Периглацијално језеро је врста језера у којем рубове језера обликује ледени покривач, ледена капа или ледењак, па лед спречава природно отицање земље.

Вештачка језера

Акумулацијско језеро или резервоар (француски: réservoir) је вештачко језеро створено потапањем подручја иза хидроенергетске бране. Нека од највећих светских језера чине такви резервоари. Вештачка језера такође могу бити намерно направљена ископавањем или потапањем отворених рудника, те вађењем шљунка у алувијалним низинама (чиме настају шљунчаре или шудране).

За градњу брана геодети морају пронаћи речне долине које су дубоке и уске; бочне стране долине тада могу имати улогу природних зидова. Најбоље место за градњу бране мора се одредити. Ако је потребно, људи и/или историјска налазишта морају бити премештена, нпр. храмови Абу Симбела који су пресељени пре градње Асуанске бране која је створила Насерово језеро.

Језеро Волта у западној Африци покрива око 8500 km². Језеро Мид највеће је северноамеричко вештачко језеро, које је створено Хуверовом браном, а грађено је од 1931. до 1935. године у време председника Франклина Д. Рузвелта. Лока је највеће северноеуропско вештачко језеро величине 417 km2. Кујбишевско језеро (руски: Куйбышевское водохранилище́) с површином 6450 km² (запремине 57,3 km³) највеће је европско вештачко језеро и треће на свету, створено браном хидроцентрале Жигули, грађеном од 1950. до 1957. године.

Више информација: Списак резервоара и брана

Абиотичка и биотичка лимнологија

Mount Hood reflected in Mirror Lake, Oregon
Језеро Трилијум, Орегон

Лимнологија дели језера на три зоне: литорална зона, која је нагнуто подручје близу земље; зона отворене воде, где је сунчева светлост обилна; и зона дубоке воде, где допире мало сунчеве светлости. Дубина коју светлост може достићи у језерима зависи од густине и кретања честица. Те честице могу бити седиментарног или биолошког порекла и одговорне су за боју воде. Распаднута биљна материја одговорна је на пример за жуту или смеђу боју, док су алге одговорне за зеленкасту боју воде. У врло плитким воденим масама жељезни оксиди дају води црвенкасто смеђу боју. У биолошке честице спадају алге и детритус. Седиментна честица је у суспензији ако је њена тежина мања од насумичних сила замућивања које делују на честицу. Замућивање је пресудни фактор у прозирности воде. Приднене детритиворне рибе одговорне су за муљевите воде јер оне у потрази за храном узбуркају муљ. Писциворне рибе једу биљоједне (планктониворне) рибе, те стога повећавају број алги (види акватрофна каскада). Дубина до које допире светлост или прозирност воде мери се употребом Секијевог диска. То је диск пречника 20 cm са наизменичним белим и црним квадрантима. Дубина на којој се диск више не види је Секијева дубина, тј. мера прозирности. Обично се користи за тестирање еутрофикације.

Језеро ублажава температуру и климу околног подручја због воде која има врло висок специфични топлотни капацитет (4186). Осим тога језеро може током дана да охлади земљу са локалним ветровима, резултирајући у поветарцу са мора или зморцу; или је може ноћу загрејати, стварајући поветарац са копна или копнењак.

Настанак језера

Језера могу бити наталожена седиментом па језера поступно постају влажно земљиште попут мочваре или баре. Између низинских и горских језера постоји важна разлика. Низинска су језера мирна, мање стеновита/више седиментна, имају благо нагнуто дно те генерално садрже више биљног живота. Велике водене биљке (посебно трстика) значајно убрзавају тај процес затварања, јер задржавају седименте. Муљевита језера и језера с много биљоједних риба теже полаганом нестајању. „Нестајуће” језеро (једва приметно на човековој временској скали) типично има водени руб с екстензивним биљним покривачима. Они постају ново станиште за остале биљке (попут маха тресетара када су слови повољни) и животиње од којих су многе врло ретке. Поступно се језеро затвара па може настати млади тресет који ствара бару. У низинским речним долинама (где река може стварати меандре), присуство тресета се објашњава затварањем бивших мртваја. У врло касним стадијима сукцесије расте више стабала коначно претварајући влажно земљиште у шуму.

Нека језера могу нестати у одређеном делу године. Таква језера се називају интермитентним језерима и типична су за кршки терен. Изврстан пример таквих језера је Церкнишко језеро у Словенији.

Ванземаљска језера

У данашње време је површина планета Марса прехладна да допусти сакупљање текуће воде на површини. Ипак се чини да геолошки докази потврђује да су некад постојала стара језера на површини. Такође је могуће да ће вулканска активност на Марсу с временом отопити лед који се налази испод површине те створити велика језера. Под тренутним условима та ће се вода смрзнути или брзо испарити осим ако се не изолује на неки начин попут покривања вулканским пепелом.

Јупитеров мали месец Ија вулкански је активан због истакнутих плима и осека, па су се као последица тога на површини акумулирала лежишта сумпора. Неке фотографије снимљене током мисије Галилео показују језера текућег сумпора на површини.

На Месецу се налазе тамне базалтне равнице сличне лунарним морима само што су мање, па се називају lacus (једнина lacus, латински за „језеро”). Некад су рани астрономи за њих мислили дословно да су језера.

Најпознатија језера

Највећа језера по континентима

Види још

Референце

  1. ^ Purcell, Adam. „Lakes”. Basic Biology.
  2. ^ „Dictionary.com definition”. Приступљено 25. 06. 2008.
  3. ^ „Умер ученый Андрей Капица, сделавший в Антарктиде одно из крупнейших открытий XX века” [The author of one of the greatest discoveries, Andrey Kapitsa, died] (на језику: руски). NEWSru.com. 3. 8. 2011. Приступљено 25. 8. 2012.
  4. ^ „Water phase diagram”. www.lsbu.ac.uk. Приступљено 14. 9. 2011.

Спољашње везе

Апсолутна висина

Апсолутна висина или надморска висина (алтитуда) је висина неке тачке на Земљи у односу на референтну површ геоида. У географији се дефинише као растојање у метрима по вертикали, од средњег нивоа површине океана до неке тачке на Земљиној површини. Код описивања географских објеката (планина, поље, језеро и др) на топографској карти, варијације у висини су означене изохипсама, а карактеристичне коте су означене тачком уз коју је висина у метрима. Надморска висина се мери инструментом алтиметром (висиномер) који ради по принципу промене притиска са порастом висине. На опште-географским картама висина је приказана хипсометријском скалом, која у различитим бојама приказује различите висине (од зелене за низије, преко жуте за побрђа, до браон за планине и беле за високе планинске врхове.

Са порастом апсолутне висине, опада температура (0,6 °C на сваких 100 метара), снижава се притисак, а ваздух је ређи. Највећу апсолутну висину на Земљи има врх Чомолунгма на Хималајима у Азији — 8.848 метара. У Србији највишта тачка је Ђеравица на Проклетијама — 2.656 метара. Треба разликовати апсолутну од релативне висине. Данас се висине лако одређују захваљујући ГПС уређајима.

Баварска

Баварска (нем. и бав. Bayern — Бајерн, лат. Bavaria — Баварија), званично Слободна Држава Баварска (нем. и бав. Freistaat Bayern), налази се у јужном делу Немачке и по територији је највећа немачка држава. Граничи се са: Баден-Виртембергом, Хесеном, Тирингијом и Саксонијом.

На истоку се граничи са Чешком и на југу са Аустријом. Главни град Баварске је Минхен.

Традиционално, Баварска се дели на три дела: Франконију (горњу, средњу и доњу), Швабију и Стару Баварску (Горњи Палатинат, Горња и Доња Баварска). Највећи градови су, поред Минхена, Нирнберг, Аугзбург, Вирцбург и Регензбург.

Још од 1962. године на власти је партија ЦСУ (CSU).

Бајкалско језеро

Бајкалско језеро (рус. Озеро Байкал) налази се у источном делу азијске Русије. Оно је најдубље језеро на свету и друго по површини у Азији (одмах после Каспијског мора). Административно се налази у две области, у Иркутској области и у Бурјатији.

Име долази од татарског баи-кул', „богато језеро“ или од јакутског Бајагал ~ Велико Језеро.Познато је и под називом „плаво сибирско око“. С обзиром на своју дубину од 1642 m и велику површину (31.500 km²) у језеру се налази преко 23000 km³ чисте слатке воде, што износи преко 20% светских залиха слатке воде. Оно садржи више воде од северноамеричких Великих језера заједно. Провидност воде језера достиже до 40,2 метра.У језеру се налази 27 острва од којих је највеће Олхон (742 km²). Претпоставља се да је старост Бајкалског језера између 25 и 35 милиона година. У језеро се улива око 336 река које му заједно дају 47,16 km³ воде годишње. Најважнија од тих река су Селенга и Баргузин. Само Селенга у језеро улива 13,92 кубних колометара воде или 29,51%. Ушћа река су делте. Међутим, из језера истиче само једна река — Ангара, дуга 1779 km, десна притока Јенисеја и односи просечно 1920 m³ воде у секунди. Површина слива језера износи 557.000 km²

Вода Бајкалског језера се користи за пиће. Зими се леди до дубине од 1 метра и остаје залеђена од јануара до маја. Током зиме, када је цела површина језера прекривена дебелом леденом кором, режу се коцке леда и разносе на продају по околним насељима.

Око језера су планински венци високи између 1180 и 2575 m који каналишу уздужне ветрове на језеру. То су са севера верховник, а са југа култук. Верховник дува брзином око 20 m по секунди и подиже таласе на југу језеру високе и до 4,5 m, док су таласи култука високи до 3,5 m на средњем и северном делу језера. Посебно опасни за пловидбу су ветрови попречног правца, нарочито слаповити ветар сарма. Он дува са Приморског венца на западној страни језера, спуштајући се низ долину обалу реке Сарме, када достиже брзину између 40 о 50 m по секунди. Обично се простире на језеру до 20 km од обале, јер даље слаби али повремено достиже и до источних обала. Сарма подиже таласе и до пет метара на средњем делу језера.

Забележен је догађај да је крајем септембра 1902. године пароброд „Александар Невски“ теглио три шлепа на којима су били рибари и њихове породице који су се враћали на крају сезоне риболова. Изненада је дунула сарма таквом снагом да је капетан пароброда наредио да се пресече паламар ~ дебело уже којим су били тегљени шлепови, и да се они препусте судбини. Последњи шлеп на везу ветар и таласу су насукали на пешчани плићак, а друга два су се разбила на стенама рта Кобиља глава. У тој катастрофи је настрадало 172 људи.

У јаким олујама северозападног правца највиши таласи достижу висину до пет метара, а југозападно од полуоаства Свети Нос чак и до шест метара. Највише таласа на Бајкалској језеру је у касну јесен, пред залеђивање језера.

Порекло језера и даље је научна расправа али се сматра да је Бајкалско језеро део континенталне раселине, такозвани Бајкалски рис (ров), која је настала тектонским померањем плоча, а шири се и продубљује и даље приближно 2 cm годишње. Овде се раздвајају, евроазијска и амуриска плоча правећи пукотину у Земљиној кори. Узрок овога расцепа лежи на крајњем југу где Индијска плоча као клин притиска и раздваја поменуте плоче. Зона Бајкал-рова, која има највећу дубину лежи у региону Бајкалског језера. Ров, у коме се налази језеро, је око 1600 km дуга пукотина, скоро 6 km дубока и са седиментима. Дакле, Бајкал достигне "само" 1642 м дубине и уједно је најдубља криптодепресија на свету са дном на дубини од 1181 м испод површине мора.

У језеру и око њега налази се више од 1.700 врста биљака и животиња, од којих се две трећине не могу наћи нигде другде у свету као што је бајкалска фока. То је једина врста слатководне фоке на свету.

Године 1996, језеро је стављено на листу светске баштине. Оно је исто тако дом Бурјатских племена, која настањују источне обале, гајећи козе, камиле, говеда, и овце, при чему средња температура варира од зимског минимума на −19 °C (−2 °F) до летњенг максимума од 14 °C (57 °F).

Велика језера

Велика језера (енгл. The Great Lakes), исто тако звана Лаурентијска велика зезера и Велика језера Северне Америке, су серија међусобно повезаних слатководних језера лоцираних првенствено у горњој средњеисточној регији Северне Америке, на граници Канаде и Сједињених Држава, која су повезана са Атлантским океаном путем реке Сен Лорен. Састоје се од језера: Горње језеро (Супериор), Мичиген, Хјурон, Ири и Онтарио. То је највећа група слатководних језера на свету, и другу највећу тоталну запремину која сачињава 21% светских слатководних површинских вода по запремини. Тотална површина је 94.250 sq mi (244.106 km2), и тотална запремина је (мерено при ниском водостају) је 5.439 cu mi (22.671 km3). Због њиховик карактеристика које су сличне морским (ваљајући таласи, трајни ветрови, јаке струје, велике дубине и удаљени хоризонти) пет Великх језера су дого називана унутрашњим морима. Горње језеро је друго по величини језеро на свету по површини, а језеро Мичиген је највеће језеро које је у потпуности унутар једне земље. Јужна половина Великих језера се граничи са Велико језерским мегалополисом.Језера леже на граници архајског Канадског штита и палеозојских слојева. Настала су као резултат постглацијалних тектонских покрета. Велика језера су почела да се формирају на крају последњег леденог периода пре око 14.000 година, како су повлачеће ледене плоче изложиле базене које су урезале у земљу који су се тада напунили истопљеном водом. Сва језера, осим језера Ири, су криптодепресије. Међусобно су повезана воденим токовима, вештачким каналима с бранама или језерским теснацима. Језера су била главна саобраћајница за превоз, миграцију и трговину. Она су исто тако дом су великог броја водених врста. Услед трговине уведене су многе инвазивне врсте, и неке угрожавају биоразноликост регије.

Укупна дужина језерских обала износи 15.540 km, од чега 8.700 припада САД, а 6.750 Канади. Колебање водостаје је од 0,3 до 1,2 метра. Зими (децембар-април) вода се у плићацима и заливима заледи. На свим језерима постоје слабе струје које се крећу смером супротном казаљкама сата.

Вештачко језеро

Вештачко језеро или загат је тип језера који настаје свесним деловањем човека. Формира се преграђивањем речних долина, клисура и и кањона помоћу бетонских и земљаних брана. Оваква језера градила су се још и прошлости, тачније око 1300. године п. н. е.у долини реке Оронт у Сирији, преграђен је ток на површини од око 50 км² и та акумулација названа је „Хомс“. Слични пројекти прављени су у Старом Египту, Индији и Месопотамији.

Данас су вештачка језера веома бројна и полифункционална. Служи за хидренергију, односно производњу електричне енергије, наводњавање, те снабдевање водом насеља и индустрије, спорт, туризам, рекреацију, рибњаке и др. У Србији највећа загат је Ђердапско језеро, а следе Зворничко, Перућац, Златарско и др.

Вештачка језера се условно могу поделити на:

акумулациона и

рибњаке

Висконсин

Висконсин (енгл. Wisconsin), једна је од педесет америчких савезних држава. Налази се на северу централног дела САД. Излази на обале два од укупно пет језера из групе Великих језера, и то на језеро Мичиген (Lake Michigan) и Горње језеро (Lake Superior), а граничи са четири америчке савезне државе: Ајовом, Илиноисом, Минесотом и Мичигеном. Висконсин се простире на површини од 169.639 km², а по попису из 2008. има 5.627.967 становника. Главни град је Медисон, а највећи град Милвоки. Састоји се од 72 округа: Адамс, Ајова, Ајрон, Аутагами, Барон, Бафало, Бејфилд, Бернет, Браун, Вајлас, Вашингтон, Вернон, Винебејго, Вокеша, Волворт, Вопака, Вошара, Вошберн, Вуд, Грант, Грин, Грин Лејк, Даглас, Дан, Дејн, Дор, Доџ, Ешланд, Калјумет, Кеноша, Кивони, Кларк, Коламбија, Крофорд, Ла Крос, Ланглејд, Лафејет, Линколн, Манитовок, Маратон, Маринет, Маркет, Меномини, Милвоки, Монро, Озаки, О Клер, Оконто, Онајда, Пепин, Пирс, Полк, Портиџ, Прајс, Расин, Раск, Ричланд, Рок, Сент Крој, Сојер, Сок, Тејлор, Тремпело, Флоренс, Фон ду Лак, Форест, Чипева, Џексон, Џеферсон, Џуно, Шебојган, Шоно.

Волга

Волга (рус. Волга) најдужа је река Европе, дугачка 3.534 km. Протиче кроз Русију. Стари Грци су је звали Ра.

Волга извире у Валдајском горју, а улива се у Каспијско море. У целој својој дужини Волга има пад само од 156 m.

У Волгу утиче око 200 река, а читав слив има око 151.000 река, речица, потока и других водотокова. Укупно сливно подручје Волге обухвата површину од 1,36 милиона km². Волга као водени пут повезује север и запад Европе са Каспијским морем и средњом Азијом. Средња годишња количина воде износи 258 милијарди кубних метара.

Глацијално језеро

Глацијално језеро (такође и глечерско или ледничко) је тип језера који се јавља најчешће у високопланинским пределима. Њихов настанак је везан претходни ерозиони или акумулациони рад ледника. Образује се преграђивањем природног водотока ледничким језиком или самим ледником. Оваква језера су карактеристична су за постглацијалне пределе, долине ледника и високе планине које су биле или су захваћеме глацијацијом.

Индијана

Индијана (енгл. Indiana), савезна је држава САД која се налази у подручју Великих језера. Према северозападу излази на језеро Мичиген, према северу се граничи са Мичигеном, према истоку са Охајом, према југу са Кентакијем а према западу са Илиноисом. Индијана је по површини 38. савезна држава док је по броју становника на 16. месту у САД. Постала је савезна држава 11. децембра 1816. као 19. по реду. Главни град је Индијанаполис.

Каспијско језеро

Каспијско језеро (код Парса и туркијских народа названо Хазарско море) је највеће језеро на Земљи из тог разлога неки га називају и Каспијско море (рус. Каспийское море), између Европе и Азије, с површином од 371 000 km². Северни део језера је плитак око 22 m, јер га попуњавају наноси реке Волге, а јужни је дубљи, до 995 m. Површина језера је 28 m испод нивоа мора (светског океана). У језеро се уливају реке Волга, Урал, Терек и Кура, међутим прилив слатке воде је мањи од количине воде која испари. Резултат је негативни водни биланс који је видљив у површини језера које је 1930. године било 442.000 km², а 1980. године 368.000 km².Каспијско језеро је слано и у ствари је затворено море. Салинитет варира и износи од 0,05 ‰ на ушћу Волге до 11—13 ‰ на југоистоку. Међутим и то је свега трећина салинитета морске воде.На обалама Каспијског језера налазе се државе:

Русија (републике Дагестан и Калмичка те Астраханска област)

Иран (покрајине Гилан, Мазандаран и Голестан)

Азербејџан

Туркменистан

КазахстанСеверно и источно од језера налазе се степе средње Азије. На источној обали се налази залив Кара-Богаз Гол. Саобраћај на Каспијском језеру је добро развијен, а важан је и риболов. Каспијски басен спада у највеће светске резерве нафте и гаса.

Мађарска

Мађарска (мађ. Magyarország ) континентална је држава у средњој Европи. Налази се у панонској низији и граничи се са Словачком на северу, Украјином и Румунијом на истоку, Србијом и Хрватском на југу, Словенијом на југозападу и Аустријом на западу. Главни и највећи град је Будимпешта. Мађарска је данас чланица Европске уније, НАТО пакта, Организације за економску сарадњу и развој, Вишеградске групе и Шенгенског уговора. Званични језик је мађарски, који припада групи угро-финских језика и који је најраспрострањенији неиндоевропски језик у Европи.Након периода насељавања простора данашње Мађарске од стране Келта, Римљана, Хуна, Словена, Гепида и Авара, крајем 9. века формира се држава Мађара са Арпадом на челу, чији је наследник био Стефан I Мађарски, који је крунисан за краља 1000. године. На простору означаваном као земље круне Светог Стефана наредних 918. година се налазила Краљевина Угарска. Она је током историје свог постојања мењала своје границе и државно-политички статус, а током средњег века у многим тренуцима била важна политичка сила у Европи као и један од културних центара Западног света. Након 150 година проведених под влашћу Хабзбуршке монархије и Османског царства (1541—1699), уследио је период престанка османске власти и интеграције Мађара у Хабзбуршку монархију, која је касније прерасла у двојну монархију Аустроугарску (1867—1918).

Војним губитком у Првом светском рату, Аустроугарска и њена Краљевина Угарска се распадају, а од централног дела њене територије се ствара нова независна Мађарска. Тријанонским споразумом се одређују границе независне Мађарске, која је у односу на бившу Краљевину Угарску имала 72 процента територије и 64 процента становника мање. Иако су становништво ових територија чинили претежно немађари, на њима је остао да живи и један део мађарског становништва, односно око једна трећина популације која је на попису из 1910. године говорила мађарски језик. За разлику од Аустроугарске, нова независна Мађарска није имала статус велике силе, а у њеним границама се није нашло ни пет од десет највећих градова Краљевине Угарске, као ни поморске луке. Уследио је период ауторитарног режима и изгубљен Други светски рат након чега Мађарска пада под совјетску сферу (1947—1989). Иако је светску пажњу привукла револуција 1956, она је угушена а Мађарска је напуштање Источног блока започела тек 1989. године.

Од 1989. Мађарска је демократска парламентарна република, сврстава се у развијене државе. Мађарска је једна од 30 најпопуларнијих туристичких дестинација на свету, са преко 10 милиона посета годишње. У Мађарској се налази највећи систем термалних извора на свету и друго највеће термално језеро (Хевиз), највеће језеро у Средњој Европи (Балатон) и највећа степска област у Европи (Хортобађ).Мађарска је до 1. јануара 2012. године, када је на снагу ступио нови Устав, носила назив Република Мађарска.

Монтана

Монтана (енгл. Montana), савезна је држава на западу Сједињених Држава. Западна трећина Монтане састоји се од бројних планинских венаца. Мањи, „острвски венци“ налазе се у централној трећини државе, што даје укупно 77 именованих венаца Стеновитих планина. Ова географска особеност осликана је и у имену државе које је изведено од шпанске речи montaña (планина). Монтана има неколико надимака, али ниједан званичан, међу којима су: „држава благостања“ и „земља великог неба“. По површини је четврта највећа савезна држава, али је по броју становника на 44. месту, а такође је и трећа најређе насељена савезна држава САД. У Монтани се налази Национални парк Јелоустон. Главни град Монтане је Хелена.

Нил

Река Нил (арапски: النيل an-nīl), у Африци, је једна од две најдуже реке на Земљи. Нил се обично сматра најдужом реком на свету, али да ли је дужи од Амазона у Јужној Америци је још увек предмет доста дебата. Ово је углавном из два разлога: прво, дужина река варира временом (посебно у равницама, где реке често мењају ток), и, друго, тачка од које се мери дужина реке је често дискутабилна. Нил, који је 6.853 км дуг, је међународна река пошто његов слив покрива једанаест земаља, наиме, Танзанију, Уганду, Руанду, Бурунди, Демократску републику Конго, Кенија, Етиопију, Еритреју, Јужни Судан, Судан и Египат. Нил је примарни извор воде у Египту и Судану.Постоје две велике гране Нила: Бели Нил, од екваторијалне источне Африке, и Плави Нил, из Етиопије. Викторијино језеро у Уганди се обично сматра извором Нила, мада и само језеро има реке које га напајају. Ове реке, значајних величина из осталих афричких великих језера. Најдаља река која чини Нил је Рувиронза, река у Бурундију, која је горња грана реке Кагера. Кагера тече 690 km пре него што се улије у Викторијино језеро.Када напусти Викторијино језеро, река је позната као Викторијин Нил. Тече даље приближно 500 km кроз Кјога (језеро), док не стигне до Албертовог језера. Кад напусти Албертово језеро, река је позната као Албертов Нил. Затим тече кроз Судан, где постаје познат као Горски Нил (Бар ал Џабал). На ушћу Бар ал Џабала и Бар ел Газала, река постаје позната као Бар ал Абјад, или Бели Нил, због глине која се раствара у води. Одатле, река тече у Картум.У међувремену, Плави Нил (или Бар ал Азрак) извире из Језера Тана у етиопијским висијама. Плави Нил тече око 1.400 km до Картума, где се Бели и Плави Нил спајају у „Нил“. Последња притока (Атбара) са Нилом спаја на отприлике половине пута до мора.После спајања Плавог и Белог Нила, једина већа притока је река Атбара која извире у Етиопији северно од језера Тана и дугачка је приближно 800 km. Утиче у Нил 300 km низводно од Картума.

Нил се потом улива у вештачко Насерово језеро, начињено иза Асуанске бране, 270 km унутар Египта од суданске границе. Од 1998, одређени део воде из Језера Насер се дели западно и формира Језера Тошка. Од Језера Насер, главни канал тече на север кроз Египат и у Средоземно море; а споредни канал, Бар Јусеф, се одваја од главног канала низводно од града Асјута, и улива се у Фајум. На утоку Нила у Средоземно море се формира делта Нила. Наносе из Нила струје вуку даље на исток, и ови наноси поспешују риболовне индустрије источног Медитерана, или је то барем био случај до изградње асуанске бране.

Од Рувиронзе до Средоземног мора, Нил је дуг приближно 6650 km. Ако се мери од Викторијиног језера, дужина износи приближно 5584 km. Напаја се са отприлике 2,8 милиона до 3,4 милиона km².

Нил (iteru на староегипатском) је био жила куцавица старе египатске цивилизације, и већина становника и сви египатски градови су живели у долини Нила. И данас Нил храни већину становника Египта, који се иначе налази у негостољубивој Сахари. Река се изливала сваког лета, чинећи околна поља врло плодним. Ток реке је на неколико места узнемирен катарактама, које су одељци где река тече брже, са много малих острва, плитком водом, и стенама, што прави препреке за бродску пловидбу. Прва катаракта, најближа ушћу реке је код Асуана северно од асуанских брана. Северно од Асуана, Нил је позната туристичка дестинација, са крстарицама и традиционалним дрвеним бродовима, фелучама. Осим тога, бројни „плутајући хотели“ - крстарице угошћавају туристе и рутирају између Луксора и Асуана, а заустављају се код Едфуа и Ком Омбоа. Било је могуће пловити овим бродовима све од Каира до Асуана, али је најсевернији део из сигурносних разлога затворен већ више година.

Иако већина Египћана још увек живи у долини Нила, изградња асуанске бране (завршена 1970.), која производи струју, је прекинула летње поплаве, и њихово обнављање плодности земљишта.

Градови на Нилу су између осталих Картум, Асуан, Луксор (Теба), и конурбација Гиза–Каиро.

Упркос покушајима Старих Грка и Римљана (који нису успели да продру кроз Суд, мочвару на југу Судана), извор Нила није био познат до 19. века, када је Џон Ханинг Спик први као извор означио Викторијино језеро. Разне раније експедиције од античких времена нису успевале да открију извор, и стога су се појавиле класичне хеленистичке и римске представе реке, као мушког речног бога са главом прекривеном платном.

Постоји више верзија порекла имена Нил. Могуће је да та реч потиче од старе семитске речи Нахал што значи река. Друга верзија је да реч Нил потиче од речи Неилос (Νειλος), грчког имена за Нил, што значи долина. Још једно грчко име за Нил је било Аигиптос (Αιγυπτος), и то је порекло имена Египат.

Охридско језеро

Охридско језеро (мкд. Охридско Езеро, алб. Liqeni i Ohrit) је језеро у југозападном делу Северне Македоније и источном делу Албаније. Оно покрива површину од 358,2km². Највећа ширина износи 14,8 km, а дужина језера је 30,8 km.

Совата

Совата (рум. Sovata, мађ. Szováta) град је у средишњем делу Румуније, у такозваној земљи Секеља, историјске регије Трансилваније. Совата се налази у округу Муреш.

Танзанија

Танзанија (свах. Tanzania), или званично Уједињена Република Танзанија (свах. Jamhuri ya Muungano wa Tanzania), држава је у источној Африци. Граничи се са Кенијом и Угандом на северу, Руандом, Бурундијем и ДР Конгом на западу, Замбијом, Малавијем и Мозамбиком на југу, и Индијским океаном на истоку. Име је добила по Тангањики, континенталном делу државе, и острву Занзибар.

Уједињене нације су 2016. године процениле да популација Танзаније износи 55.572.201. Становништво се састојало од неколико етничких, лингуистичких, и религиозних група.

Земља је била члан Комонвелта све до стицања независности 1961. Тангањика се 1964. ујединила са Занзибаром и острвом Пемба чиме је настала Уједињена Република Тангањика и Занзибар, касније преименована у Уједињена Република Танзанија. Танзанија је председничка конституциона република. Године 1996. престоница Танзаније је премештена из Дар ес Салама у Додому, где је лоцирано председниково седиште, Народна скупштина, и део министарстава. У бившој престоници је већина владиних установа, а то је и највећи град земље, главна лука, и водећи комерцијални центар. Танзанија је једнопартијски вођена држава са социјалистичком-прогресивном Партијом револуције на власти.Неке од праисторијских популационих миграција у Танзанију обухватају јужне кушитске говорнике који су се преселили јужно из Етиопије; источне кушитске народе који су се доселили у Танзанију са севера језера Туркана пре око 2.000 до 4.000 године; и јужне Нилоте, укључујући Датоге, који потичу из региона данашње границе Јужног Судана и Етиопије, одакле су дошли пре око 2.900 и 2.400 година. Ове миграције су се одвиле у истом периоду као и насељавасе Машарики Бантуа из Западне Африке у области Викторијиног и Тангањика језара. Они су накнадно мигрирали преко остатка Танзаније пре 2.300 и 1.700 година.Европски колонијализам почео је на копненом делу Танзаније током касног 19. века кад је Немачка формирала Немачку источну Африку, која је потпала под Британску власт након Првог светског рата. Копненим делом је управљано као Тангањиком, док је Занзибарски архипелаг остао као засебна колонијална надлежност. Након стицања независности 1961. и 1963, два ентитета су се спојила у априлу 1964, чиме је формирана Република Танзанија.Танзанија је планинска и густо пошумљена на североистоку, где је планина Килиманџаро лоцирана. Три од афричких Великих језера су делом унутар Танзаније. На северу и западу леже Викторијино језеро, највеће афричко језеро, и језеро Тангањика, најдубље језеро овог континента, познато по својим јединственим врстама рибе. Каламбо водопади у југозападном региону Руква су други по величини водопади у Африци, а лоцирани су у близини југоисточне обале језера Тангањика на граници са Замбијом. Источна обала је топла и влажна, са Занзибарским архипелагом у близини обале. Конзервациона област Менајског залива је Занзибарска највећа поморска заштићена област.

Говори се преко 100 различитих језика у Танзанији, што је чини лингвистички најразноврснијом земљом у Источној Африци. Земља нема de jure званични језик, мада је национални језик Свахили. Свахили се користи у парламентарним дебатама, у нижим судовима, и као медијум за подучавање у основним школама. Енглески се користи у спољној трговини, у дипломатији, вишим судовима, и као медијум за наставу у средњем и вишем образовању, мада Танзанијска влада планира да у потпуности прекине са употребом енглеског у образовању. Апроксимативно 10 % Танзанијанаца говори Свахили као матерњи језик, и до 90 % га користи као други језик.

Ушће

Ушће је место на коме се једна или више река улива у неку другу – већу реку, језеро, море или океан. Може бити нормално или једноставно, тј. када река мање или више сачува ширину свог корита на месту уливања. Такође постоји и посебни облици ушћа, а то су делте и и естуари. Делте су проширена, а естуари потопљена речна ушћа. Изразито делтасто ушће имају Нил, Ганг, Брамапутра, Дунав, Мисисипи и Волга, док се естуарско ушће запажа код Темзе, Лоаре и Јангцекјанга.

Фрушка гора

Фрушка гора је острвска планина у Србији, у оквиру које се налази национални парк. Највећи део Фрушке горе се налази у северном делу Србије, у Срему, делу аутономне покрајине Војводине, док мали део залази у источну Хрватску, у Вуковарско-сријемску жупанију.

Фрушка гора се простире дужином од око 78 km и ширином од 12 до 15 km и захвата површину од 255 km². Део Фрушке горе је 1960. године проглашена националним парком и тиме је постала први национални парк у Србији. Највиши врх је Црвени Чот (539 m).

Халиско

Халиско (шп. Estado de Jalisco), савезна је држава на западу Мексика.

Ова држава излази на Тихи океан.

Површина Халиска износи 80.386 km².

Број становника је око 6.487.000.

Главни град је Гвадалахара.

Држава је основана 1824.

На североистоку је држава Најарит, на северу су Закатекас, Агваскалијентес и Сан Луис Потоси. На истоку је Гванахуато, а Колима и Мичоакан на југу.

Најзначајнија туристичка атракција Халиска је летовалиште Пуерто Ваљарта.

У овој држави се налази и познати град Текила.

У средишњем делу Халиска налази се највеће језеро Мексика, Чапала.

Типови језера
Тектонска
Ерозиона
Акумулативна
Вештачка

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.