Једренски мир (1829)

Једренски мир је уговор о миру који су 2. септембра 1829. године потписали представници Русије и Османског царства. Овим уговором су се Османлије обавезале да дозволе да Србија анектира шест нахија које су током Првог српског устанка освојили српски устаници, као и да признају аутономију Грчке.

Мировни уговор из Једрена био је уговор којим је окончан Руско-турски рат (1828—1829). Уговор је потписан 14. јуна 1829. у Једрену. С руске стране потписници су били Алексеј Орлов и Фјодор Пален, а с турске Мехмед Садик и бег Абдул Кадир. Уговор је имао 16 тачака.

Према уговору је Османско царство морало Русији дати делту Дунава, а Русија је вратила градове Ахалцихе и Ахалкалаки, као и део обале Црног мора од делте реке Кубањ. Русији је признато право на део Грузије са Имеретијом, Мингрелијом и Гурија, те део Јерменије, тј. канате Јереван и Нахичеван, које је султан уступио Персији уговором из Туркманчана годину раније.

Уговором је Турска такође морала дозволити руским грађанима право слободне трговине на својој територији. Пловидба Дарданелима и Босфором отворена је свим трговачким бродовима. Турска је морала да исплати Русији у року од 18 месеци своту од 1.500.000 холандских гулдена на име ратне одштете.

Султан је такође морао дати аутономију Србији и кнежевинама Молдавији и Влашкој, које су формално остале под Турском, али је Султан морао гарантовати њихов напредак и пуну слободу трговине. Руска војска је остала у Молдавији и Влашкој како би надгледала процес реформи. Турска се такође обавезала дати аутономију Грчкој.[1]

Референце

  1. ^ Адрианопольский Мирный Договор Между Россией И Турцией

Литература

Инцидент у добар час

Инцидент у добар час или Ликвидација јаничарског корпуса, који је током историје Отоманског царства имао улогу преторијске страже, био је први и главни задатак владавине султана Махмуда II између 1808. и 1826. године.

Непосредно након ликвидације јаничарског корпуса, уништена је Акерманска конвенција и Руско-турски рат (1828—1829) у којем је Отоманско царство претрпео је страшан пораз непознат у историји. Следеће Једренски мир (1829), Хатишериф из 1829. године, Хатишериф из 1830. године, Босански устанак (1831-1832), Ункјар-Искелесијски уговор и Хатишериф из 1833. године. Грчка постаје независна.

Мехмед паша и Ибрахим ага и претходно регрутовани "плаћеници" отворили су артиљеријску ватру на побуњене јањичаре и уништили њихове куће са земљом, усмртивши око 1000 јањичара у судару. У наредних неколико дана, групе заробљених јањичара доведене су у седиште "побуњеника", који су одмах погубљени на лицу места. Јаничари, спашени од крваве покоље, тражили су сигурност у оближњој Београдској гори, али султанови људи су их опколили и, спаљивањем вегетације на све стране, живо спалили.

За јавну изградњу, као и за промиџбу новог отоманског поретка, праћеног реформама, остали живи вође јаничарске побуне, или једноставно такви, обешени су јавно и импровизовано. Последњих 200 јањичара су задављени ратним законима и њихова тела бачена у масовну гробницу. Раније су "реформатори" покренули гласине да су јаничари као жидови поступали с лихваром, изнудама, пљачкама и сводницима. Поред тога, оптужени су да се пресвлаче у кафићима и кафанама, а криви су за војне неуспјехе Османског царства током посљедњих 50 година. Век касније, Отоманско царство је остало у историји.

Почетком ове године 1826. основана је Матица Српска.

Руско-турски рат (1828—1829)

Руско-турски рат вођен је у периоду од 1828. до 1829. године између Русије и Османског царства. Део је Руско-турских ратова, а завршен је победом Русије. Повод за избијање рата јесте мешање Русије у турски рат са Грчком и њено учешће у Наваринској бици након које султан прекида дипломатске односе са Русијом и затвара мореуз Дарданели за пролаз руских бродова.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.