Јевреји

Јевреји (хебр. יְהוּדִים — Јехудим, јид. ייִדן — Јидн) су семитска народна и верска заједница расута по целом свету. Потиче од историјских Израелићана и Хебреја са античког Блиског истока.[11][12]

Према јеврејској традицији, јеврејско порекло се прати до библијских патријарха као што су Аврам, Исак и Јаков, и библијских матријарха Саре, Ребеке, Леје и Рахиле, који су живели у Ханану око 18. века п. н. е. Даље према традицији, Јаков и његова породица су мигрирали у Стари Египат пошто их је тамо сам фараон лично позвао да живе са Јосифом (који се уздигао до ранга фараоновог везира) у земљи Госен. Потомци патријарха су касније радили као најамни радници (претворени у робље, према библијском предању) све до Егзодуса који је водио Мојсије, што се обично датира у 13. век п. н. е. Јевреји потичу углавном од племена Јуда и Шимон, и делимично од племена Бенјамин и Леви, који су заједно чинили античко Краљевство Јудеја (уз остатке Краљевства Израел (Самарија) који су мигрирали ка својим јужним суседима и ту асимиловани). Блиска група су Самарићани, који себе сматрају потомцима израелских племена Ефраим и Манаше, које је према Библији своје порекло воде од људи које је у Израел населило Новоасирско краљевство и неких коена (јеврејских свештеника) који су их научили да обожавају „рођеног Бога“.[13]

Јеврејска етничка припадност, националност и религија су јако повезане, пошто је јудаизам традиционална вера јеврејској народа[14] Преобраћеници у јудаизам обично имају исти статус у оквиру јеврејског етноса као и они који су рођени у оквиру њега. Главна струја јудаизма не подстиче преобраћивање, и оно се сматра тешким задатком, који се углавном примењује за случајеве мешовитих бракова.[15]

Данашња Држава Израел је основана као јеврејска национална држава и она себе тако дефинише у својим Основним законима. Израелски закон о повратку гарантује право држављанства сваком Јеврејину који га затражи. Израел је једина држава где су Јевреји већина становништва. Јевреји су имали политичку независност два пута у антици. Први од ова два периода је трајао од 1350. п. н. е.[16] до 586. п. н. е., и обухватао је периоде судија, уједињене монархије, и подељених монархија Израела (Самарије) и Јудеје, окончано уништењем Првог храма. Други период је био период Хесмонејског краљества који је трајао од 140. п. н. е. до 37. п. н. е. и период делимилне незавиности под Иродовцима од 37. п. н. е. до 6. н. е. Од уништења Другог храма 70. године, већина Јевреја је живела у дијаспори.[17] Као национална мањина у свакој држави у којој живе (осим у Израелу), Јевреји су кроз историју често доживели прогоне, због чега је њихова бројност и расподела је варирала током векова. По културној традицији и изговору класичног јеврејског језика деле се на две културне групе: Сефарде, јужноевропске Јевреје, односно потомке избеглица из Шпаније и Португалије крајем 15. века, и Ашкеназе, северне и средњоевропске (немачко-пољско-руске) Јевреје.

Број Јевреја на свету је доживео врхунац од 16,7 милиона пред Други светски рат,[18] али је 6 милиона Јевреја убијено у Холокаусту. Од тада њихов број је поново растао и њихов број се у 2012. процењивао на 13,75 милиона,[18] Према овом извештају, око 43% свих Јевреја живи у Израелу (6 милиона), а 39% у САД (5,3–6,8 милиона), док највећи део осталих живи у Европи (1,5 милиона) и Канади (0,4 милиона).[18] Тачан број Јевреја на свету је тешко проценити. Поред проблема са методологијама пописа, постоје халашке расправе око токо ко се сматра Јеврејином и секуларни, политички и други разлози који могу значајно утицати на овај број.[19]

Јевреји
יהודים
Jews montage
Укупна популација
13.746.100–17.500.000 (2016)[1]
Региони са значајном популацијом
 Израел6.042.000[2][a]
 САД5.425.000 (2011)[3] – 6.800.000[4]
 Француска480.000[3]
 Канада375.000[3]
 Уједињено Краљевство291.000[3]
 Русија194.000 – преко 500.000[5][3]
 Аргентина182.300[3]
 Немачка119.000[3]
 Аустралија107.500[3]
 Мађарска100.000 – 120.000[6][7]
 Бразил95.300[3]
 Јужна Африка70.800[3]
 Украјина67.000- 200.000[8][3]
 Мексико39,400[3]
 Белгија30,300[3]
 Холандија30.000[3]
 Италија28.400[3]
 Турска26.000[9]
 Чиле18.500[3]
 Иран8.756[10]
Друге државе250.200[3]
Језици
хебрејски језик
јидиш
Религија
јудаизам

Историја

A map of Canaan (8343807206)
Мапа Ханана

Према јеврејској Библији, сви Израелићани потичу од Аврама, Исака и Јакова. Аврам је рођен у сумерском граду Ур Касдим, и преселио се са својом породицом у Ханан (који се често назива и Ерец Израел). Аристотел је веровао да су Јевреји дошли из Индије, где су били познати као Калани.[20] Генетске студије Јевреја показују да већина Јевреја на свету имају заједничко генетско порекло које потиче из Средњег истока, и да они највише заједничког са народима Плодног полумесеца.[21][22][23] Међутим, према археолошким изворима, израелитска култура није заузела ову област, већ је израсла из хананске културе.[11][24][25][26]

Библијска традиција

Према подацима из Јеврејске Библије, Јевреји потичу од древних народа који су населили област Ханан између источне обале Средоземног мора и реке Јордан. Древни јеврејски текстови их описују као децу Израиљову, потомке заједнчких предака, међу којима су Аврам, његов син Исак и Исаков син Јаков. Они су прво живели у околини града Ура у Месопотамији; отуд их довео у Ханан патријарх Аврам. Религијски текстови наговештавају да су номадска путовања Јевреја сконцентрисала око Хеброна у првим вековима 2. миленијума п. н. е. Децу Израиљову су чинила дванаест племена, свако названо по једном од Јаковових дванаест синова: Рувен, Леви, Јуда, Исахар, Симон, Зевулон, Дан, Јосиф, Нафтали, Гад, Асер и Венијамин.

Rembrandt Harmensz. van Rijn 079
Мојсије са Каменим таблицама (Рембрант, 1659).

Религијски текстови говоре причу о Јакову и његових дванаест синова, који су напустили Ханан након велике глади и населили се у област Госен у северном Египту, по наговору Јакововог сина Јосифа који је постао фараонов везир. Док су били у Египту за њихове потомке се говори да их египатски фараон претворио у робље, иако нема независних доказа да се ово икада десило. Даље према легенди, након 400 година ропства, Јехова, бог Израела, је послао пророка Мојсија из племена Леви да извуче Израелићане из окова. Према Библији, Јевреји су напустили Египат захваљујући бројним чудима (легенда позната као Егзодус) и предвођени патријарсима (Мојсије, Арон, Исус Навин) лутали дуго по Синајском полуострву и Арапској пустињи, затим освојили своју домовину Ханан и поделили се међу својих 12 племена.

Међутим, археологија показује сасвим другачију причу о пореклу Јевреја, по коме они нису морали да напуштају Левант. Археолошки докази који показују да је колевка Израела Ханан, а не Египат, су многобројни и не остављају места за библијске догађаје.[27]

Услед честих ратова са староседеоцима Јевреји су прво бирали судије, којим су поверавали команду над војском; касније су се ујединили и почели да бирају цареве; уједињеном јевр. државом владали су Саул, Давид, и Соломон. За њихове владавине Јевреји су коначно потукли старе хананске народе и најопасније непријатеље Филистејце и проширили државу на југ до Црвеног мора, а на север до реке Еуфрат.

Стари век

После Соломонове смрти јеврејска држава поделила се на 2 дела: Израиљ с престоницом у Самарији, и Јудеју с престоницом у Јерусалиму. Самарију је уништио асирски краљ Саргон II (722. п. н. е.). Десет племена која су живјела у сјеверном израелском краљевству, нестало је. Поражени од асирског краља Схалманесера В., они су одведени у горњу Месопотамију и Медеју, данашња Сирија и Ирак. Десет племена никада се није вратило. Они ће се, по вјеровању, једнога дана вратити у Свету земљу, али не док не пређу страшну ријеку Самбаyтон којом ће их Бог заштитити. Јудеју је заузео вавилонски краљ Набукодоносор II (587. п. н. е.) и одвео Јевреје у Вавилонско ропство; из ропства их пустио персијски краљ Кир Велики, али је целу Палестину претворио у персијску сатрапију.

После тога Јевреји су били под влашћу Персијанаца, Александра Великог, Селеукида, Египћана и Римљана (од 63. п. н. е.).

Средином 1. века дигли су побуну коју је угушио римски цар Тит; услед нове побуне (130—135), коју је предводио Бар-Кохба, римски цар Хадријан опустошио је земљу, подигао Јупитеров храм уместо Јахвеовог храма и забранио приступ у Јерусалим Јеврејима, који су онда расељени по свим римским провинцијама.

Средњи век

У 5. веку распада се Римско царство, али Јевреји не успевају услед бурних историјских прилика да се врате у Палестину. Већина Јевреја налази се у то доба у западној Европи, па зато од тада европски Јевреји преузимају вођство међу Јеврејима све до средине 20. века.

У средњем веку најтолерантнији према Јеврејима били су Арапи. Доласком Арапа у Шпанију (711) настао је за Јевреје политички и културни препород, нарочито од 10. до 12. века. Почев од 12. века, јачањем утицаја Римокатоличке цркве, погоршава се положај шпанских Јевреја, а са протеривањем Арапа са Пиринејског полуострва (пад Гранаде 1452) и завођењем инквизиције (1480) њихов положај постаје неодржив. Бежећи из Шпаније и Португалије, Јевреји налазе уточиште у Османском царству и у земљама под турском утицајном сфером. Ова грана Јевреја добиће назив Сефарди (хебр. Шпанци).

Карло Велики је позвао медитеранске Јевреје да населе немачке територије (око 800), па је дошло до сталног насељавања. Ова грана Јевреја добиће назив Ашкенази (хебр. Немци).

У средњовековној Европи нетрепељивост према Јеврејима била је велика. Јевреји су били омрзнути међу већинским хришћанским становништвом због посебне вере и културе. Како је Римокатоличка црква забрањивала хришћанима давање зајмова под камату, Јевреји тако постају једини позајмљивачи новца, што их још додатно омражава међу становништвом.

Нови век

Изолација Јевреја постаје нарочито тешка у доба реформације и католичке реакције, када је папа Павле IV прописао 1555. булу да Јевреји у Папској држави морају становати у гету, тј. у одељеним деловима градова.[28] Све до половине 18. века културни и политички положај Јевреја не разликује се много од онога у средњем веку. У католичким земљама Јевреји живе у гетима под будном паском инквизиције.

Ашкенази се постепено померају на исток прелазећи у Пољску, поготово након Лутерових настојања да протера Јевреје из немачких држава. До 1600. Пољска је постала место најмасовнијег јеврејског насељавања. И Ашкенази и Сефарди у ово време се баве трговином, будући да нису могли поседовати земљу; а временом настаје међу Ашкеназима јеврејска буржоазија (махом банкари).

Француском револуцијом почиње нови период у историји Јевреја. Године 1791. француски Јевреји су изједначени у грађанским правима са осталим грађанима. Од тада Јевреји се боре за слободу вероисповести и грађанску равноправност.

Током 19. века Јевреји ће изборити грађанску равноправност у свим европским земљама осим у Португалији (тек 1910) и Руској Империји.

Деобама Пољске у другој половини 18. века, велики број пољских Јевреја налази се у границама Русије. Тако се до погрома, крајем 19. века, унутар граница Русије налазило две трећине европских Јевреја, тј. око 5.000,000. Погроми Јевреја дешавали су се у Русији 1881—1882, 1891, 1906—1907. Они су проузроковали јаче емигрирање Јевреја у САД, Палестину и Аргентину. Усељавање у Америку из Европе појачавало се после сваког већег прогона у Европи. У САД Јевреји уживају веће слободе него у Европи, и то им доцније омогућава да у привреди, јавном и културном животу САД играју значајну улогу. У Великој Британији почетком 20. века Јевреји такође стичу знатан утицај.

20. век

Jewish Children with their Teacher in Samarkand
Јеврејска деца са својим учитељем у Самарканду. Фотографија Прокудин-Горскога са почетка 20. века.

Пред крај Првог светског рата (1917) Јеврејима је гарантовала Велика Британија, на основу минималног ционистичког програма, Балфоровом декларацијом оснивање јеврејског националног завичаја у Палестини, а Друштво народа је то 1922. године потврдило унутар британске мандатне области.

На основу расног антисемитизма, који је између два светска рата у Немачкој озакоњен Нирнбершким законима, Хитлер и врхови НСДАП-а после избијања Другог светског рата доносе план о биолошком уништењу Јевреја и других „инфериорних раса”. Тај план спроводио се у неколико фаза на територији читаве окупиране Европе.

Убијено је око шест милиона Јевреја. Масовно страдање јеврејског народа од стране Хитлерове Немачке названо је холокаустом.

Године 1948. основана је на већем делу британског мандатског подручја у Палестини држава Израел, у коју се уселило неколико стотина хиљада Јевреја из свих крајева света. Усељавање је било праћено крвавим сукобима између Јевреја и Арапа. До данас, упркос многим мировним иницијативама и преговорима, није дошло до трајног мира између Јевреја и Арапа.

Религија

Корени јеврејске религије или јудаизма потичу још из номадског периода, када су Јевреји обожавали разне природне појаве. Већ тада један од главних јеврејских богова био је Јахве, бог ветра, олује и ватре. Доцније, Мојсијевим нормирањем јеврејска вера постаје изразито монотеистичка.

Основе вере садржане су у Тори. Јахве је постао једини јеврејски бог, који је у исто време заштитник народа. Јевреји су изабрани народ, носилац идеје о спаситељу света (месија) који ће доћи из јеврејског народа. Одлике вере су: строг морал заснован на Десет божјих заповести, приношење животињских жртава, теократија, строг формализам. Верски центар је јерусалимски храм у коме се једино могу вршити богослужења.

Након уништења јерусалимског храма престаје богослужење, а верски центри постају синагоге. Улогу свештенства преузимају рабини а верски обреди састоје се из молитава и читања Торе. Поред Торе, велику важност има Талмудсредњовековна збирка расправа које су водили рабини о јеврејском праву, етици, обичајима и историји.

Писмо

Хебрејски алфабет је писмо од 22 слова којим се пише хебрејски језик. Широко је распрострањен и међу јеврејском дијаспором, тако да се још неколико језика, као што су јидиш и ладино, пише овим писмом. Пише се здесна улево. Испрва су сва јеврејска слова консонантска, а вокални знакове су увели рабини у 8. веку.

Старојеврејско писмо није идентично са данашњим. Оно води порекло од месопотамског клинастог писма. Најстарији писани су старојеврејским писмом потичу између 11. и 10. века п. н. е.

Језик

Хебрејски језик (иврит) је семитски језик којим говори око 6 милиона људи, углавном у Израелу где је службени језик.

До 20. века хебрејски језик је био мртав језик. Стварањем државе Израел 1948. године долази до ускрснућа хебрејског језика. Данас под хебрејским језиком или ивритом подразумевамо онај који је настао радом јеврејских лингвиста, који су настојали да поново уведу у живот старојеврејске и арамејске речи где год је могуће, чувајући старе форме у граматичком и синтактичком погледу, уводећи нове форме и нове речи само када је то било неизбежно. Изговор иврита је сефардски изговор старојеврејског писма.

Књижевност

Јеврејска књижевност обухвата време од 3000 година, писана на хебрејском и језицима народа под чијом су влашћу и утицајем Јевреји живели.

Најстарији и најважнији споменик јеврејске књижевности је Библија. Настала је столећима, тек у 8. веку п. н. е. добија завршни облик. Библија садржи многе легенде, историјске податке, филозофске, морално-религиозне погледе, побожне (псалми), па чак и љубавне песме („Песма над песмама”), па отуда представља важан извор за проучавање античке јеврејске историје.

У хеленистичком периоду хебрејски језик постаје мртав језик, а Јевреји стварају махом на грчком језику. У том периоду настаје „Септуагинта”, колективно дело које представља превод хебрејске Библије на грчки језик. У јеврејску књижевност могу се сврстати и дела јеврејских филозофа и историчара; Филона из Александрије и историјска дела Јосифа Флавија, будући да су она изворно писана на грчком језику. Оба дела су важан извор за познавање историје Јевреја из хеленистичког периода.

У касној антици и раном средњем веку најважније дело јеврејске књижевности је Талмуд, а значајна је и верска поезија која је нарочито негована до 8. века.

Класично доба јеврејске књижевности, звано и „Златним добом” је средњовековна јеврејска литература (10-12. в.). У вези с арапском културом развили су се до завидне висине сви облици литерарног стварања. Највећи песници су Габирол, Моше ибн Езра и Јехуда Халеви, а најзначајнији писац је Моше бен Мајмон (Мајмонидес).

За касни средњи век и рани нови век значајна су дела која стварају коментатори Талмуда Јозеф Каро, Менасе бен Израел (16. врк) и др.

Новојеврејска књижевност почиње с европским рационализмом.

Јевреји у Србији

Spomenik jevrejskim žrtvama nacističkog genocida Beograd (1)
Споменик јеврејским жртвама нацистичког геноцида у Београду.
Spomenik jevrejskim žrtvama nacističkog genocida Beograd (2)
Табла са споменика јеврејским жртвама у Београду

Јевреји у свету

Увек присутне асимилацијске тенденције у локално друштво, те двојност самих Јевреја као верске и народне заједнице, доводе до опречних процена о укупном броју Јевреја. Према једној статистици они чине око 0,2% светског становништва - 13 милиона, а према другој широм света живи око 15 милиона Јевреја.

Држава јеврејско становништво
САД 5.671.000
Израел (1) 5.300.000
Европа < 2.000.000
Француска 600.000
ЗНД-државе (2) 400.000
тиме Русија (2) 230.000
тиме Украјина (3) 105.000
Уједињено Краљевство (3) 267.000
Немачка (4) 108.000
Турска (3) 30.000
Италија 30.000
Канада 371.000
Аргентина 250.000
Бразил 130.000
Јужна Африка 106.000
Аустралија 100.000
Азија (без Израела, Русије и Турске) 50.000
Мексико 45.000-50.000
Иран 20.405
укупно око 14.000.000

Примедбе:

1 око 76% становништва Израела
2 подручје бившег Совјетског Савеза; руски попис из 2002, друге процене говоре од преко 1 Мио
3 попис 2001
4 немачки статистички завод из 2006, за 2005

По попису у Републици Србији из 2002. године, у Србији живе 1.158 Јевреја. Друге процене говоре од око 3.000 Јевреја у Србији.

Генетичко порекло Јевреја

Велик развој модерне популационе генетике током 90-их година 20. века, као и велико интересовање за порекло Јевреја, резултовао је спровођењем великог броја генетичких студија јеврејског становништва раштрканог по целом свету. Ове студије омогућиле су разјашњавање историјских недоумица, али и тенденциозних антисемититских тврдњи о пореклу Јевреја. Студије популационе генетике показале су да јеврејски народ највећим делом (ашкенаски Јевреји, сефардски Јевреји, Јевреји који су током дијаспоре живели у блискоисточним земљама и земљама северне Африке, Мизрахи Јевреји, воде порекло од древног блискоисточног израелског становништва[29] Генетичка студија линије мушког порекла, Y-ДНК, која се наслеђује по очинској линији, спроведена током 2000. године од стране велике групе међународних стручњака и обљављена у издању америчке националне академије наука, показала је да јеврејске заједнице у Европи, Северној Африци, Блиском истоку и Америци имају заједничко блискоисточно генетичко порекло. Студија је обухватила 1329 особа из 29 различитих држава[30] Друга велика студија објављена исте године, утврдила је да око 70% јеврејског становништва у Израелу води директно генетичко порекло од староседелачког становништва, које је хиљадама година живело на том простору.[31] Студије мајчинске митохондријалне ДНК, спроведене током 2006. године од стране Бехара и сарадника, показале су да ашкенаски Јевреји воде порекло од 150 блискоисточних жена.[32] Велика трансгеномска студија аутосомалне ДНК спроведена под покровитељством њујоршког колеџа „Алберт Ајнштајн“ током 2010. године, искључила је било какву значајну генетичку контрибуцију туркијског хазарског народа у формирању данашњих ашкенаских Јевреја, (што је често потенцирано у антисемитским круговима) и слично претходним генетичким студијама потврдила заједничко блискоисточно порекло Јевреја.[33] Иако је преласка у Јудаизам кроз векове било, с обзиром на верска ограничења било их је мало, те је у оквиру генетичке студије Бехара и сарадника 2004. године, укупни генетички инпут европске популације у формирању ашкенаске јеврејске заједнице израчунат на 12,8%.[34]

Напомене

  1. ^ Овај број на обухвата 300.000 израелских Јевреја који се не сматрају Јеврејима по халаси

Референце

  1. ^ Dashefsky, Arnold; DellaPergola, Sergio; Sheskin, Ira, ур. (2017). World Jewish Population, 2016 (Извештај). Berman Jewish DataBank. Приступљено 12. 06. 2017.
  2. ^ „Israel's population crosses 8 million mark”. Ynetnews. 14. 04. 2013. Приступљено 14. 04. 2013.
  3. 3,00 3,01 3,02 3,03 3,04 3,05 3,06 3,07 3,08 3,09 3,10 3,11 3,12 3,13 3,14 3,15 3,16 DellaPergola, Sergio (02. 11. 2012). Dashefsky, Arnold; Sheskin, Ira, ур. „World Jewish популација, 2012” (PDF). Current Jewish Population Reports. Storrs, Connecticut: North American Jewish Data Bank. Приступљено 21. 09. 2013.
  4. ^ An estimated figure, the following sources claim the number to be either slightly higher or lower:
  5. ^ DellaPergola, Sergio (02. 11. 2012). „World Jewish популација, 2012” (PDF). North American Jewish Data Bank. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 22. 04. 2013. Приступљено 21. 07. 2013.
  6. ^ „Hungary”. World Jewish Congress. Приступљено 09. 08. 2014.
  7. ^ ADL Says Strong Showing For Anti-Semitic Party In Hungarian Elections 'A Vote For Hate'. Anti-Defamation League. Приступљено 2014-08-09.
  8. ^ Aliyah from Ukraine Spikes, By AFP and Arutz Sheva, First Publish: 5/4/2014
  9. ^ Turkish - Jewish Friendship Over 500 Years
  10. ^ „Jewish woman brutally murdered in Iran over property dispute”. The Times of Israel. 28. 11. 2012. Приступљено 16. 08. 2014. »A government census published earlier this year indicated there were a mere 8,756 Jews left in Iran.« See Persian Jews#Iran.
  11. 11,0 11,1 Tubb 1998, стр. 13–14.
  12. ^ Schama 2014.
  13. ^ Knoppers 2013, стр. 127.
  14. ^ Palmer 2002.
  15. ^ „Paul Golin: The Complicated Relationship Between Intermarriage and Jewish Conversion”. Huffingtonpost.com. Приступљено 02. 10. 2013.
  16. ^ Golden 2009.
  17. ^ Johnson 1987, стр. 82.
  18. 18,0 18,1 18,2 „The Jewish Population of the World (2010)”. Jewish Virtual Library.
  19. ^ Pfeffer, Anshel (12. 09. 2007). „Jewish Agency: 13.2 million Jews worldwide on eve of Rosh Hashanah, 5768”. Haaretz. Архивирано из оригинала на датум 19. 03. 2009. Приступљено 24. 01. 2009.
  20. ^ Josephus, Flavius. Contra Apionem, I.176-183. Приступљено 6/16/2012 from http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=J.+Ap.+1.176&fromdoc=Perseus%3Atext%3A1999.01.0215.
  21. ^ Diamond, Jared (1993). „Who are the Jews?” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 21. 07. 2011. Приступљено 08. 11. 2010. Natural History 102:11 (November 1993): 12-19.
  22. ^ „Jewish and Middle Eastern non-Jewish populations share a common pool of Y-chromosome biallelic haplotypes”. Приступљено 11. 10. 2012.
  23. ^ Wade, Nicholas (09. 05. 2000). „Y Chromosome Bears Witness to Story of the Jewish Diaspora”. The New York Times. Приступљено 10. 10. 2012.
  24. ^ Evans 1989, стр. 43.
  25. ^ Smith 2002, стр. 6-7.
  26. ^ Rendsberg 2008, стр. 3-5.
  27. ^ Dever 2002, стр. 99.
  28. ^ Crowe, David. The Holocaust: Roots, History, and Aftermath. Westview Press. стр. 36. ISBN 978-0-7867-3242-5.
  29. ^ Y Chromosome Bears Witness to Story of the Jewish Diaspora - New York Times, Приступљено 28. 3. 2013.
  30. ^ Jewish and Middle Eastern non-Jewish populations share a common pool of Y-chromosome biallelic haplotypes, Приступљено 28. 3. 2013.
  31. ^ High-resolution Y chromosome haplotypes of Israeli and Palestinian Arabs reveal geographic substructure and substantial overlap with haplotypes of Jews - Springer, Приступљено 28. 3. 2013.
  32. ^ USA. „The Matrilineal Ancestry of Ashkenazi Jewry: Portrait of a Recent Founder Event”. Ncbi.nlm.nih.gov. Приступљено 31. 05. 2013.
  33. ^ USA. „Abraham's Children in the Genome Era: Major Jewish Diaspora Populations Comprise Distinct Genetic Clusters with Shared Middle Eastern Ancestry”. Ncbi.nlm.nih.gov. Приступљено 31. 05. 2013.
  34. ^ „Архивирана копија” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 11. 2011. Приступљено 29. 11. 2011.

Литература

Додатна литература

Спољашње везе

Јудаизам

Јудаизам (од латинског Iudaismus, изведено из грчког Ἰουδαϊσμός [Ioudaïsmós], оригинално од хебрејског יהודה [Yehudah] = „Јудеја“; у хебрејском יהדות [Yahadut], препознатљиве карактеристике јудејског народа) је античка монотеистичка аврамска религија, са Тором као својим фундаменталним текстом (која је део већег текста познатог као Танах или Хибру Библија), и суплементарном оралном традицијом представљеном у виду каснијих текстова, као што су Мидраш и Талмуд. Јудаизам обухвата религију, филозофију, културу и начин живота јеврејског народа. Религиозни Јевреји сматрају да је јудаизам израз заветног односа који је Бог успоставио са децом Израела. Са од 14,5 до 17,4 милиона припадника широм света, Јудаизам је десета по величини религија у свету.

Јудаизам обухвата широку колекцију текстова, пракси, теолошких позиција, и облика организације. У оквиру Јудаизма постоји мноштво праваца, већина којих је проистекла из Талмудског јудаизма, који сматра да је Бог открио своје законе и заповести Мојсију на планини Синају у облику писане и оралне Торе. Историјски, ову тврдњу су оспоравале разне групе као што су Садукеји и представници хеленистичког јудаизма током периода другог храма; Караити и Шобети током раног и касног средњевековног периода; као и сегменти модерних неортодоксних деноминација. Модерне гране јудаизма, као што је хуманистички јудаизам могу да буду нетеистичке. У данашње време су највећи јеврејски религиозни покрети: ортодоксни јудаизам (харедни јудаизам и модерни ортодоксни јудаизам), конзервативни јудаизам и реформистички јудаизам. Главни извори разлика између ових група су њихови приступи јеврејском закону, ауторитету рабинске традиције, и значају државе Израела. Ортодоксни јудаизам тврди да су Тора и јеврејски закон божанског порекла, вечни и непроменљиви, и да их треба строго следити. Конзервативни и реформистички јудаизам су либералнији. Позиција конзнервативног јудаизма је да генерално промовише „традиционалније“ интерпретације захтева јудаизма него реформистички јудаизам. Типична реформистичка позиција је да се јеврејски закон треба сматрати општим сетом смерница, пре него сетом ограничења и обавезе чије поштовање је обавезно за све Јевреје. Историјски, специјални судови су спроводили јеврејски закон. У данашње време, ти судови још увек постоје, мада је практиковање јудаизма углавном добровољно. Ауторитет у погледу теолошких и правних питања не припада једној особи или организацији, него су то свети текстови и рабини и учењаци који их интерпретирају.Историја јудаизма обухвата више од 3.000 година. Јудаизам вуче своје корене као структурирана религија са Средњег истока из бронзаног доба. Јудаизам се сматра једном од најстаријих монотеистичких религија. Хебреји и Израелити су називани „Јеврејима“ већ у каснијим књигама Танаха, као што је књига о Јестири, при чему је термин Јевреји заменио назив „деца Израела“. Јудаистички текстови, традиције и вредности су снажно утицали на касније аврамске религије, укључујући хришћанство, ислам и бахаи веру. Многи аспекти јудаизма су исто тако директно или индиректно утицали на световну западну етику и грађанско право.Јевреји су етнорелигиозна група која обухвата оне који су рођени као Јевреји и оне који су преобраћени у јеврејску веру. Године 2015, јеврејска популација у свету је процењена на око 14,3 милиона, или око 0,2% укупне светске популације. Око 43% свих Јевреја борави у Израелу и око 43% живи у Сједињеним Државама и Канади, док најваћи део остатка популације живи у Европи. Остале мањинске групе су расуте широм Јужне Амероке, Азије, Африке, и Аустралије.

Алексеј Абрикосов

Алексеј Алексејевич Абрикосов (рус. Алексей Алексеевич Абрикосов; Москва, 25. јун 1928) руски је теоријски физичар и нобеловац чија је главна област интересовања физика кондензоване материје.

Антисемитизам

Антисемитизам представља нетрпељивост, мржњу или предрасуде према Јеврејима, као религијској групи или нацији. Ова појава постоји још од средњег века, а врхунац је достигла средином 20. века када је у геноциду Хитлерове нацистичке Немачке страдало око 6 милиона Јевреја.

У свом основном значењу, антисемитизам не представља мржњу према Семитима, већ само према једном семитском народу, Јеврејима. За мржњу према Арапима, такође семитском етницитету, рећи ће се да је неко расиста, али никада да је антисемита, па би прецизнији назив за овај појам био антијеврејство.

Два су основна и врло повезана испољавања одликовала досадашњу историју негативних односа према Јеврејима. Прво се састоји у означавању Јевреја кривим за различита злодела и назови-злодела током историје (они су издали Христа, они су измислили комунизам, они владају светом, они у својим култовима убијају децу, итд.). Друго је једноставан производ овог првог, а састоји се у позивању на масовно истребљење Јевреја.

Арно Пензијас

Арно Алан Пензијас (енгл. Arno Allan Penzias; Минхен, 26. април 1933) амерички је физичар и радио-астроном. Добио је Нобелову награду за откриће космичког позадинског зрачења 1978. године.

Волфганг Паули

Волфганг Ернст Паули (нем. Wolfgang Ernst Pauli; Беч, 25. април 1900 — Цирих, 15. децембар 1958) био је аустријски физичар и нобеловац.

Рођен је у Бечу а студирао је у Минхену. Потицао је из познате прашке јеврејске породице. Као студент А. Зомерфелда у петом семестру написао је за Математичку енцикопедију преглед о теорији релативности. Године 1924. формулисао је принцип искључења Паулијев принцип за који је 1945. године добио Нобелову награду за физику. Исте 1924. године постулирао је постојање нуклеарног спина да би објаснио хиперфину структуру спектралних линија. Године 1930. постулирао је постојање неутрина да би објаснио спектар β-зрачења.

Геноцид над Ромима

Нацистички злочини против Рома, такође познато као Порајмос (уништење) или Самударипен (масовно убијање) су злочини које су вршиле фашистичке и нацистичке организације, покрети и војска Трећег рајха против Рома током Другог светског рата. За време власти Адолфа Хитлера, Роми и Јевреји су сматрани за расама "непријатељима виших раса".

Током Другог светског рата настрадало је преко 220.000 до 1.500.000 Рома.

Демографија Сједињених Америчких Држава

Према процени од 1. новембра 2012, Сједињене Државе имају око 314.791.000 становника. Према федералном статистичком бироу главне расне групе су белци, црнци, хиспаноамериканци, азијати и амерички староседеоци (Индијанци, Ескими и др.). 373.949 држављана САД-а говори неки од домородачких језика као матерњи, а најраспрострањенији је језик навахо (170.822).Белци чине 72,4% становништва Сједињених Држава, црнци чине 12,6% становништва, азијати чине 4,8% становништва, а амерички староседеоци тек 0,9%.

2000. године Американци су се изјашњавали о свом пореклу: 15,2% су пореклом Немци, 10,8% Ирци, 8,7% Енглези, 7,2% „Американци“ (одбили су да се изјасне о пореклу), 6,0% бели хиспаноамериканци (углавном Шпанци), 5,6% Италијани, 3,2% Пољаци, 3,0% Французи, 1,7% Шкоти, 1,6% Холанђани, 1,6% Норвежани, 1,5% Шкоти из Алстера, 1,4% Швеђани, 0,9% Руси и 0,8% француски Канађани.

Хиспаноамериканци чине 16,4% становништва и они долазе из Шпаније, као и разних земаља Централне и Јужне Америке. Они нису раса, већ етничка група. Већина су Мексиканци који такође чине већину у неким савезним државама на југозападу САД.

Што се тиче религије, 2001. године већина Американаца (51,3%) су протестанти, 23,9% католици, 16,1% не припада одређеној вери и 1,7% су Јевреји. Муслимани и будисти чине мање од 1% укупног становништва.

Од укупног броја становника, мушкараца има 48,8%, а жена 51,2%. Густина насељености износи око 30 становника на квадратни километар, где у градовима живи 80%, а у селима 20% становништва. Сједињене Државе имају око 97 милиона домаћинстава, у којима просечно живи 3,26 чланова. Белци мушкарци доживе просечно 73 године, а жене 80 година. Обојени мушкарци доживе 68, а жене 77 година живота.

Едмунд Хусерл

Едмунд Густав Албрехт Хусерл (хебр. אדמונד הוסרל, нем. Edmund Gustav Albrecht Husserl, Просниц, Моравска, 8. априла 1859–Фрајбург, Немачка, 27. априла 1938) је био немачки филозоф јеврејског порекла, оснивач феноменологије и један од најутицајнијих филозофа 20. века. Његово дело је утицало на егзистенцијалисте и на Хајдегера.

Студирао је астрономију, математику, физику и филозофију код Франца Брентана, који је веома утицао на Хусерла. После хабилитације је радио као приватни доцент и касније као професор филозофије на универзитетима у Халеу и касније у Фрајбургу.

Иван Клајн

Иван Клајн (Београд, 31. јануар 1937) српски је филолог, доктор наука, историчар језика, професор на Филолошком факултету у Београду и редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ).

Илија Енгел

Елиас Енгел - Илија, Анџић (Јајце, 19. март 1912 — Горњи Миклоуш, код Чазме, 29. мај 1944), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Историја Лесковца

Лесковац са околином био је врло мало насељен. Кроз лесковачки крај одувек је пролазио важан пут који је спајао Егејско море са Подунављем. Први трагови жиота у лесковачком крају потичу из млађег каменог доба, око 2000. година пре нове ере. У то време били су насељени Градац код Злокућана и Хисар.

Леон М. Ледерман

Леон М. Ледерман (енгл. Leon M. Lederman, Њујорк, 15. јул 1922 — Рексберг, 3. октобар 2018) био је један од најпознатијих експерименталних физичара.

Његови родитељи су били досељеници, украјински Јевреји. У основну школу је кренуо 1927. године, а како сам каже, миљу северно од његове школе добио је докторат из физике на Универзитету Колумбија 1951. године.

Логор Сајмиште

Логор Сајмиште, или преведено са немачког Јеврејски логор Земун (нем. Semlin Judenlager), налазио се на левој обали реке Саве, наспрам Савског моста, на месту Старог сајмишта.

Напуштен након немачког бомбардовања Београда 6. априла, сајамски простор се налазио неколико километара од Земуна, на територији која је ушла у састав Независне Државе Хрватске, где је Сајмиште означавало њену најисточнију тачку. Она је на захтев Немаца ту територију уступила и на њој дозволила успостављање логора, под условом хрватске владе ”...да у логору не буде српских стражара или полицајаца и да се логор снабдева и финансира из Београда.” Управу над логором је имао немачки СС до маја 1944. После тога команду над логором преузимају усташе.

У почетку је логор био само за српске Јевреје и то првенствени жене, децу и старце. Свакодневно од 8. децембра 1941. до почетка маја 1942. године, јеврејска деца, жене и старци убијани су на путу од логора до припремљених масовних рака у селу Јајинци и за само пет месеци у логору је страдало преко шест хиљада Јевреја. Када је маја 1942. довршено уништавање Јевреја,a Србија проглашена за нем. Judenrein – очишћену од Јевреја, логор је почео да прима и друге таоце: комунисте, партизане,четнике као и цивиле ухваћене на подручју ратних дејстава од маја 1942. до јула 1944. године.Кроз „Прихватни логор Земун“, како му је гласио нови назив, прошло је око тридесет две хиљаде људи, а убијено око једанаест хиљада. Логор на Старом београдском сајмишту био је највећи немачки логор не само у окупираној Србији, већ и на европском Југоистоку. У савезничком бомбардовању 1944. године, оштећени су и порушени многи логорски/сајамски павиљони, након чега је логор расформиран.

Већина Немаца одговорних за рад логора је ухапшено и изведено пред суд. Неколико њих је изрушено Југославији и погубљено. Командант логора Херберт Андорфер и његов заменик Едгар Енге су ухапшени током 1960их након много година скривања. Обојици су Западној Немачкој и Аустрији изречене кратке казне, мада Енгеова казна никада није испоштована због његових година и лошег здравља.

Макс Борн

Макс Борн (нем. Max Born; 11. децембар 1882 — 5. јануар 1970) био је немачки физичар. Дао дела из теорије релативности, теорије кванта, атомске структуре, и др. С Валтером Ботеом добио је Нобелову награду 1954. за статичко објашњење основа квантне механике и таласне функције и разне примене. Његова унука је позната певачица и глумица Оливија Њутон-Џон.

Моша Пијаде

Моша Пијаде — Чича Јанко (хебр. משה פיאדה; Београд, 4. јануар 1890 — Париз, 15. март 1957) био је сликар, новинар и ликовни критичар, револуционар и учесник Народноослободилачке борбе. Високи државни и партијски функционер ФНРЈ и КПЈ. Учествовао у стварању одлука Другог заседања АВНОЈ-а и првог Устава ФНРЈ. Носилац Партизанске споменице 1941, Ордена јунака социјалистичког рада и Ордена народног хероја.

Павле Пап Шиља

Павле Пап Шиља (Перлез, код Великог Бечкерека, 9. јануар 1914 — Скрадин, 15. август 1941), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Погром

Погром (рус. погром — разарање, пустошење) био је облик масовног антијеврејског насиља у Руској Империји, западној Европи (крај деветнаестог и почетак двадесетог века) и нацистичкој Немачкој. Данас се под овим појмом подразумева прогањање и других етничких, верских и расних група.

Први погроми догодили су се у Русији крајем 19. века. Цар Александар II убијен је у атентату који су организовали револуционари у нади да ће на тај начин збацити аутократски режим. После убиства пронеле су се лажне гласине да су цара убили Јевреји.

У априлу и мају 1881. године велике групе локалног становништва извршиле су погроме у областима Јекатеринослава, Кијева и Одесе. Јеврејска имовина је пљачкана и уништавана, а многи Јевреји су убијени. Полиција и власт су то ћутке гледале. У току наредне две године у Украјини је извршено близу 150 погрома, а царска влада је тек у мају 1882. године најавила строго кажњавање нереда.

Ускоро после погрома 1881. и 1882. почело је масовно исељавање руских Јевреја у Америку и Палестину.

Ханс Бете

Ханс Албрехт Бете (нем. Hans Albrecht Bethe; Стразбур, 2. јул 1906 — Итака, Њујорк, 6. март 2005) био је немачко-амерички физичар јеврејског порекла. Његова бројна открића из области квантне електродинамике, физике чврстих тела, звездане нуклеосинтезе и астрофизике, пресудно су утицале на физику 20. века. Докторирао је физику на минхенском универзитету. Постдокторске студије завршио је на Кембриџу и у Риму. Доласком нациста на власт у Немачкој, Бете се 1933. године преселио у Уједињено Краљевство, где је радио као сарадник Универзитета у Манчестеру и Универзитета у Бристолу. 1935. године преселио се у САД где је обављао функцију професора на Колумбија Универзитету и Корнвел Универзитету. Током 1941. године постао је амерички држављанин и почасни члан Међународне Академије Наука.

Хебрејски језик

Хебрејски језик (хебр. עברית [ivrit — иврит]) је семитски језик афро-азијатске породице језика којим говори 9 милиона људи широм света, углавном у Израелу, деловима палестинских територија, САД и у јеврејским заједницама широм света.Корен потиче од библијско хебрејског језика, који је кориштен при писању Старог завета пре 3300 година. Јевреји су за њега користили израз לשון הקודש [Lashon ha-Qodesh] = „Свети језик“, јер су њиме писане свете књиге. Историјски, Он се сматрао језиком Израелита и њихових претходника, мада се језик се није називао хебрејским у Танаху. Најранији примери написани у палео-хебрејском датирају из 10. века п. н. е. Хебрејски припада западно семитској грани афроазијске језичке фамилије. Хебрејски је једини преостали живи ханански језик, и једини истински успешан пример оживљеног мртвог језика.Већина лингвиста се слаже да је библијски хебрејски почео нестајати пошто је вавилонски краљ уништио Јерусалим 607. п. н. е. године (прво уништење Јерусалима), а наслеђивао га је мишнајски хебрејски, локалне верзије арамејског језика и у мањој мери грчки су већ биле у употеби као међународни језици, посебно међу елитама и имигрантима.Сматра се да је око 200. године, када се јеврејско становништво Јудеје под римском владавином почело смањивати, хебрејски у потпуности ишчезао из свакодневног говора, али је остао у употреби као писани језик кроз векове. Њиме су писани не само верски, него и световни текстови као што су писма, пословни уговори, научни и филозофски списи, поезија итд.

Хебрејски је поновно ушао у свакодневни говор крајем 19. и почетком 20. века као модерни хебрејски језик, који је наследио средњовековни хебрејски. То је била последица настојања да се Јевреји прикажу као модерна нација, што није било лако постићи уз цели низ језика – арапски, јудезмо (ладино), јидиш, руски и друге језике којима су се користиле различите јеврејске заједнице у свету.

Модерни хебрејски је године 1921. постао службени језик у британском мандату Палестине, а након тога и службени језик државе Израел. Јеврејско име за језик је иврит (хебр. עברית [ivrit]). Модерни хебрејски је један од два званична језика државе Израел (други је модерни стандардни арапски), док се премодерни хебрејски користи за молитве или студирање у јеврејским заједницама широм света у данашње време. Древни хебрејски је исто тако литургијски језик Самарићана, док су модерни хебрејски или арапски језик њихови говорни језици. Као страни језик, њега углавном студирају Јевреји и студенти јудаизма и Израела, као и археолози и лингвисти који се специјализују у Средњем истоку и његовим цивилизацијама, и теолози у хришћанским семеништима.

Тора (првих пет књига), и већина остатка хебрејске библије, је написана у библијском хебрејском, са знатним делом његове садашње форме специфично у дијалекту за који научници сматрају да је цветао око 6. века п. н. е., око времена вавилонског ропства. Из тог разлога, Јевреји називају хебрејски Leshon Hakodesh (לשון הקדש) = „светим језиком“, од древних времена.

У Србији, почев од школске 2006/07, на наставно-научном одељењу у Панчеву Интернационалног универзитета у Новом Пазару постоје студије хебрејског језика и књижевности, а од 2008. године постоји и Институт за хебрејски језик и књижевност.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.