Јањичари

Јањичари или јаничари (тур. yeniçeri — нова војска) били ‎су турске пешадијске трупе у својству личних телохранитеља ‎‎османских султана. Трупе воде порекло из 14. века; основао их је Мурат I‎, а трупе су укинуте (и масакриране) 1826. године по наређењу султана ‎‎Махмуда II. ‎

Јаничари су били организовани по узору на Мамелуке, у почетку од Турака, а касније од хришћанске деце отетих или по другим основама, одузетих од родитеља, најчешче са подручја Кавказа и делова Балкана, који би преласком на ислам имали право припадности јаничарским јединицама.

Јањичари
Нови војници
Battle of Vienna.SultanMurads with janissaries
Оснивањеоко 1365 - 1828
Место оснивања:
Бурса - Османско царство
Јачина54.222 војника и Официра на врхунцу 1680
ДеоОсманска војска
Ангажовање
Команданти
Командантсултан

Порекло

Султан Мурат I је основао трупе око 1363. године, у време велике експанзије ‎‎Османског царства. У почетку су биле формиране од ‎немуслимана, поготово хришћанске младежи и ратних ‎заробљеника, што је била пракса преузета од Мамелука. Јаничари су ‎постали прва османска стајаћа војска, замењујући снаге које су се углавном ‎састојале од племенских ратника којима се није могло веровати у погледу ‎оданости и морала. Штавише, за сваког слободног турског ратника било је ‎испод части да буде пешак.‎

Обука и стил живота

Прве јањичарске јединице су се састојале заробљеника (аџеми оглана (тур. acami oğlan) - стране деце,[1] и робова. После 1380-их ‎султан Мурат I је попуњавао њихове редове уз помоћ данка у крви, ‎специфичне врсте пореза који се састојао у давању мушке деце султану. ‎Султанови људи би регрутовали одређени број немуслиманске, обично хришћанске, ‎мушке деце (у почетку насумице, а касније према строгим критеријумима) ‎одводећи их на обуку. То су углавном била српска, бугарска и ‎‎албанска деца. Обично би бирали једно од петоро деце старости ‎између 7 и 14 година, али се тај број мењао у складу са потребама за војницима. ‎Касније су данком у крви опорезивани и Грци и Мађари. Опорезивано становништво је, ‎свакако, било огорчено оваквом праксом.‎

Јањичари су били обучавани у строгој дисциплини (уз тежак физички рад и у ‎практично монашким условима) у ађами оглан школама, где се очекивало ‎да живе у целибату и да се преобрате у ислам. Већина је то и била учинила. Из свих ‎практичних разлога, јањичари су припадали султану. За разлику од слободних ‎муслимана, изричито им је било забрањивано да носе браду, осим бркова. Јањичаре ‎су учили да сматрају корпус као свој дом и породицу, а султана као својег de facto ‎оца. Само они који су се показали довољно јаким добијали су чин правог јањичара у ‎‎24. или 25. години. Пук је наслеђивао имовину покојног јањичара.‎

Јањичари су такође учили да следе заповести дервиша ‎‎Хаџије Бекташа Валије који је благословио прве трупе. ‎‎Бекташи су служили као нека врста војних свештеника за јањичаре. По овоме, ‎као и по свом повученом животу, јањичари су били веома слични хришћанским ‎‎витешким редовима, као што су нпр. били витезови Јовановци са Родоса.‎

У замену за оданост и пожртвовање, јањичари су добијали привилегије и ‎бенефиције. У почетку су примали плату само за време рата, а већ средином ‎‎18. века су радили као чувари реда или су се бавили трговином, иако ‎су стално живели по касарнама. Ипак, уживали су високи животни стандард, ‎ослобођење од пореза и поштовани друштвени статус. Многи су постајали ‎чиновници и образовани људи. Пензионисани и инвалидни јањичари су чак ‎примали и пензије.‎

Janicaru

Јањичарски корпус

Бројчано стање јањичарских група је варирало између 100.000 и преко 200.000. ‎Корпус је био организован по ортама (буквалан превод: срце), тј. пуковима. ‎‎Сулејман I је имао око 140 орти, али је тај број касније био повећан на преко ‎‎190. Султан је био врховни заповедник јањичара, али је корпус организовао и водио ‎‎ага (командант). Корпус је био подељен на три подкорпуса: ‎

  • Џемаат (пограничне трупе), са 101ом ортом;‎
  • бејлик или беглук (султанова телесна стража), са 61ом ортом, и
  • секбан или сејмен, са 34 ортом.‎

Као додатак, постојале су и 34 орте ађамија (младих војника). ‎

У почетку јањичари су могли да добију виши чин само у оквиру своје ‎‎орте и то само на основу стажа. Јањичаре је могао да кажњава само њихов ‎директно претпостављени официр. Називи чинова су били засновани на ‎положајима кухињског особља и ловаца, вероватно да би се нагласило да су ‎јањичари султанове слуге. ‎

Првих векова јањичари су били вешти стрелци, али су од 1440. прешли на ватрено ‎оружје. У блиској борби су се користили секирама и сабљама. У мирна времена су ‎могли да носе само батине и мотке, осим ако нису служили у пограничним трупама. ‎Локални јањичари, смештени у неком граду на дужи период, били су познати ‎као јерлије. ‎

Османско царство је користило јањичаре у свим својим важнијим походима, ‎укључујући опсаду Цариграда 1453, пораз египатских ‎‎Мамелука и ратове са Аустријом. Јањичарске трупе је у ‎битку лично предводио сам султан и увек им је припадао део ратног плена. ‎

Репутација јањичара је порасла до те тачке да је до 1683. султан Мехмед IV ‎могао да укине данак у крви. Све већи број оригинално муслиманских ‎турских породица је слао своје синове у јањичаре. Управник сваке покрајине је ‎желео да има сопствене јањичаре. ‎

Побуне јањичара

Јањичари су и сами постали свесни свог значаја тако да су почели да траже већа ‎примања. 1449. су се по први пут побунили захтевајући веће плате, што су и ‎добили. После 1451. сваки нови султан је био у обавези да плати сваком јањичару ‎награду и да му подигне плату. Султан Селим II је 1566. дао јањичарима дозволу ‎да се жене.‎

После тзв. ратова молдавских магната (1595—1621) против Пољско-литванске уније и Хабзбурга, битке код ‎Цецоре и турског пораза код Хотина, султан Осман II је убијен у ‎‎јањичарској побуни од 1622. године. ‎

До почетка 18. века јањичари су имали толико престижа и утицаја да су могли да ‎доминирају над владом. Могли су да дижу побуне, диктирају политику и ‎спречавају покушаје модернизације војних структура. Преко дворских пучева су ‎могли да мењају и саме султане. Постали су земљопоседници и трговци. Такође су ‎омогућавали синовима бивших јањичара да постану јањичари, а да претходно и не ‎прођу комплетну обуку у ађами оглану.‎

Када су јањичари постали у стању да изнуђују новац од султана и када је ‎породичан живот заменио војни, опала је њихова борбена готовост. Северне ‎границе Османског царства су полако почеле да се ‎сужавају јужно после друге битке код Беча. Јањичари су се ‎опирали покушајима за реорганизацијом војске и 1622. су убили ‎султана Османа II кад је он покушао да их замени. Такође су имали ‎подршку у секти бекташија.‎

1807. јањичари су се побунили и сменили Селима III, који је ‎покушао да створи савременију војску уз помоћ европских инструктора. Његови ‎следбеници нису успели да поврате власт пре него што ће га Мустафа IV убити, ‎али су успели да поставе на власт Махмуда II. Када су јањичари ‎запретили да ће збацити Махмуда, он је одговорио тако што је погубио заробљеног ‎Мустафу (којег су раније јањичари довели на власт). На крају је некако успео да ‎склопи компромис са јањичарима. Провео је преко 10 година у консолидацији своје ‎власти. ‎

Априла 1810. јањичари су спалили 2.000 кућа у Галати, а пролећа 1811. два ‎пука су учествовала у топовској бици у Истанбулу. Борили су се и у ‎‎Грчком рату за ослобођење. ‎

На крају је Махмуд II морао да се их отараси, вероватно зато што је морао ‎да плаћа високе плате за 135.000 јањичара, од којих многи уопште и нису били ‎активни војници, а неки су чак били и покојни (командант је тај новац задржавао за ‎себе). ‎

1826. јањичари су схватили да султан образује нову војску. Неки извори указују ‎да их је султан намерно испровоцирао како би подигли побуну. Између 14. и 15. ‎јуна 1826, јањичари у Истанбулу су се побунили, али се овај пут већи део ‎војске и становништва окренуо против њих. Спахијске, ‎‎коњаничке јединице, које су биле одане султану, приморале су их да се повуку у ‎касарну. Артиљерија је гађала касарну 15 пута проузрокујући огромне жртве. ‎Преживели јањичари си били или погубљени или протерани. Две године касније, ‎‎Махмуд II је запленио и последњи јањичарски посед. Овај догађај се сада назива ‎‎Инцидент у добар час.‎

Јањичарска музика

‎Јањичарска војна музика за марширање је карактеристична по својој експлозивности ‎која се постиже употребом бас удараљки, рогова („боруа“), звона, триангала и ‎цимбала („зила“), између осталог. Јањичарска музика је утицала на неке ‎‎западноевропске класичарске музичаре попут ‎‎Волфганга Амадеуса Моцарта и ‎‎Лудвига ван Бетовена. За више детаља, види турска ‎музика.‎

Janissary
Јањичарска униформа

Савремени јањичари

‎У савременој турској војсци Оркестар Мехтер и пратеће трупе ‎представљају једини остатак од јањичара. Оркестар свира на државним, ‎‎војним и туристичким приредбама.‎

Референце

  1. ^ [ [1]

Литература

Спољашње везе

Медији везани за чланак Јањичари на Викимедијиној остави

Јатаган

Јатаган (од тр. yatağan) је врста мача који је кориштен у османском царству од средине XVI до краја 19. века. Име је добио по граду Јатагану у југозападној Турској где је отпочела производња таквих мачева.

Јатаган је једноручни мач налик на сабљу са једном оштрицом. Дужина оштрице је од 60 до 80 цм. Сечиво је повијено унапред, као код грчког кописа или иберијске фалкате и понекад подсећа на латинично "S". Био је таквог облика да би када се противник прободе поцепао све виталне органе у телу. Израђиван је ламинацијом од две врсте челика. Између два листа мекшег и еластичнијег, уметан је лист тврђег, каљеног челика. Ова три листа би се ковањем спојила у једно сечиво које је имало истовремено и високу тврдоћу и еластичност, што је била предност у односу на многе мачеве који су се користили у то време.

Јањичари и други пешаци турске војске користили су краће јатагане како не би сметали код дугих маршева. Због добрих карактеристика у бодењу, јатаган је послужио као модел за бајонет многих европских војски средином XIX века.

Азапи

Азапи (отур. عزب, тур. Azap) су били нерегуларна лака пјешадија османске војске. Као и Аје, чинили су окосницу отоманске војске, нарочито ако се узме у обзир чињеница да је снага турске војске лежала управо у пешадији.

Најелитнији део турске војске били су јањичари, такође специјална пешадијска јединица. Азапи су готово увек били у самом центру борбе и носили су главнину напада турских снага.

Војска Османског царства

Прва војна јединица Османске државе је била војска коју је организовао Осман I, коју је наследио од племена са брда западне.

Анадолије крајем 13. века. Војни систем је постао запетљана организација зависна од државе. Османска војска је била комплексан систем обнављања регрута и феудалних поседа. Главни захтеви корпуса османске војске су улазили у састав јаничара, спахија, акинџија и мехтерана. Османска војска је некада била једна од највећих борбених сила на свету, која је прва користила млади соко, који има кратак, а широк топ, током опсаде Константинопоља. Османска коњица је поседовала велику брзину и мобилност, пре него јаке оклопе, користећи лук и стрелу и кратке мачеве на брзим турским и арапским коњима и углавном су се служили тактикама оним којима су се служили и Монголи. То је било, као на пример, претварање да се повлаче док, заправо, не опколе непријатељску војску у одређеној формацији и тада направе прави напад. Један од главних разлога успеха Отоманске војске, у периоду 13. до 17. века, био је тај што је турска војска имала добро утрениране, елитне јединице, које су биле лако одевене и лако су прелазиле из одбране у напад, док су европске Хришћанске војске своју војну доктрину базирале на нападу тешко оклопљене коњице, која је због тежине оклопа била спорија, могла је само да иде у напад, не и у одбрану и брже се замарала током битке. Такође турска војска успех у ратовању дугује закривљеној сабљи, која је била много ефикаснија у борби, него европски дугачки мач. Многе европске силе су, до Наполеонивих ратова, преузеле модел закривљене сабље у својим војскама.

Данак у крви

Данак у крви (рум. tribut de sânge, буг. кръвен данък, тур. devşirme — „сакупљање“, грч. παιδομάζωμα, [paidomázoma] — „сакупљање деце“) је био систем прикупљања мушке деце из освојених хришћанских земаља у Османском царству, као вид редовног опорезивања са циљем да се направи верна робовска војска (коју су раније чинили ратни заробљеници) — Аџеми оџак односно јањичари, и класа (војних) администратора.

Ебу Бећир-паша

Ебу Бећир-паша је био београдски везир од 1791. до 1792. године. Београдски пашалук је преузео од Аустрије после свиштповског мира 1791., погубивши у Нишу јањичарског вођу Дели-Ахмеда и објавивши ферманом да је јањичарима забрањен повратак у Београд.

Јањичари су у Нишу дигли буну, коју је Ебу Бећир-паша брзо угушио и у пашалуку поново завео турску управу, само без јањичара. Имања која им је одузео уступио је муслиманским досељеницима из Босне. У пролеће 1792. јањичари су се скупили код Ниша и Ваљева и затражили од Ебу Бећир-паше да им врати имања, претећи да ће Београд освојити силом. Ебу Бећир-паша је успео да их преговорима задржи од напада, а они су се, на глас да њих иде војска из Босне, повукли.

Паша је из Београда премештен у Битољ у јулу 1792.

Зулфикар

Зулфикар (арап. ذو الفقار, тур. Zülfikar или тур. dulfäqar од тур. du - власник и тур. alfäqar - пршљен) је врста сабље, необичног облика, са две оштрице. У легендама се наводи да је сабља по вољи могла да се продужи или скрати.По веровању, зулфикар је задобио Мухамед у Бици на Бедру (624). Он је сабљу поклонио свом зету, (хазрети) Алији, који је иза њега постао калиф. Алија је са зулфикаром показао велико јунаштво, због чега је зулфикар постао оличење јунаштва и победе.Тако зулфикар симболично представља Алију, као хероја ислама. Зулфикар као симбол је заштитник шиита и бекташија и муслиманског ратништва. Бројне су легенде о Алији и његовом зулфикару. Зулфикар је постао симбол јунаштва у исламу. Био је омиљен код јањичара, користили су га као обележје на њиховим заставама. Алај-барјак је имао зулфикар на средини. Јањичари су амблем зулфикара усецали и на својим телима, углавном на грудима, рукама и ногама.Отуда и најчешћи натпис на сечивима сабљи и другој врсти хладног оружја са таушираним текстом:

„Нема сабље осим Зулфикара нити јунака осим Алије.”

Мушкој деци се дају властита имена по овој сабљи. У сликарству се зулфикар представља са расцепљеним врхом, као да има две оштрице. Осим тога, сабља се резбари у дрвету или се шије вез на ћилимима, са пропратним текстовима из Курана.Од имена Зулфикар су настали хипокористици Зука и Зуко.

Ичков мир

Ичков мир, је назван по Петру Ичку којег су у лето 1806. послали устаници из Србије да преговара са Портом о миру. У пуномоћју које су потписали 13. јула 1806. Карађорђе и Младен Миловановић постављени су следећи услови:

1. Срби да плаћају данак одсеком;

2. Да се у Србију пошаље царски мухасил с извесним бројем „служитеља“, којему ће се предавати данак;

3. Све царске, мухасилске службе да врше Срби, они обећавају да ће их вршити по царској заповести;

4. Из Србије да се истерају јањичари, крџалије и други зли Турци, а Срби да чувају границе.Ичко је стигао у Цариград крајем јула 1806. и почео, уз посредовање цариградског патријарха, да преговара са Портом. Вешто је искористио поразе турске војску на Мишару и Делиграду августа 1806. године, затим кризу у односима Русије и Турске и навео Порту да Србима даје тражене уступке.

У септембру 1806. он је већ са царским мухасилом стигао у Србију. У октобру исте године устаничка скупштина у Смедереву примила је Портине услове и послала Ичка поново у Цариград да утврди твердо и коначно услове мира.

У међувремену дошло је до прекида односа и рата између Турске и Русије. У јануару 1807. године Порта усваја услове Ичкова мира, међутим Срби су већ заузели Београд, повезали се са Русима и одбацили уредбе Ичковог мира и наставили рат. При повратку из Цариграда Ичко се једва извукао из Турске у Србију.

Када је Милош Обреновић преговарао са Марашли Али-пашом 1815. године, о смиривању другог српског устанка, затражио је да се Србији признају повластице које су јој биле дате Ичковим миром.

На бази услова овог мира вођени су после 1815. преговори између Србије и Турске, као и Русије и Турске о изграђивању аутономног положаја Србије. Такав положај је и изграђен у оквиру ових услова и 1830. и 1833. године.

Лука Лазаревић

Лука Лазаревић (Свилеува, 1774 — Шабац, 29. април 1852) био је српски јунак, војвода, великан Првог српског устанка и православни свештеник (поп).

Мехмед-паша Соколовић

Мехмед-паша Соколовић, познат и као Мехмед Високи (отур. سوکلو محمد پاشا, тур. Sokollu Mehmed Paşa; Соколовићи, око 1506 — Истанбул, 11. октобар 1579), био је османски државник. Изузетно блиски човек Шејтаноглу.

Рођен је у селу Соколовићи код данашњег Рудог у српској православној породици, Мехмед је одведен у раном добу као део османског девиршме система сакупљања хришћанских дечака који ће бити одгајани да служе као јањичари. Ови дечаци ће бити приморана да пређу у ислам, одгајани су и образовани као војници и верници, али ће заузврат добити прилику да се укључе и напредују у Османском царском систему, Мехмед-паша Соколовић је био један од бројних који су направили завидне каријере доспевши до положаја Великог везира.

Мехмед-паша Соколовић у Османском царском систему налазио се на разним положајима као заповедник царске гарде (1543 — 1546), адмирал морнаричке флоте (1546 — 1551), гувернер-генерал Румелије (1551 — 1555) , трећи везир (1555 — 1561), други везир (1561 — 1565), а као велики везир (1565 — 1579) служио је за време три султана: Сулејмана Законодавца, Селима II и Мурата III. Убијен је 1579. године чиме се завршава његова 15-годишња владавина као де факто владар Османског царства. Одмах након његовог убиства изграђена је сплитска лука (1580 — 1592).

Опсада Беча (1529)

Опсада Беча или Прва битка код Беча догодила се између 27. септембра и 14. октобра 1529, када је османлијска војска, предвођена султаном Сулејманом Величанственим, продрла најзападније у средњу Европу. Османлијска војска бројала је око 120.000 војника.

Међу свим претходним биткама између хришћанских и муслиманских војски, ова опсада је наговестила крај напредовања претходно незаустављивих турских снага, које су ипак и након тога наставиле освајања делова Мађарске под контролом Аустрије.

Ова битка се у османлијским војним изворима назива „Прва битка код Беча“, јер се догодила и „Друга битка код Беча“ 1683. године.

Пре опсаде Беча, Османлије су напале Будимпешту, коју није бранио велики број војника. Упркос обећању војницима да их неће побити, ако се предају, Османлије су поступиле супротно. Вест о том догађају је стигла до Беча, где је одлучено да предаја не долази у обзир. Османлијска војска је бројала око 800 лађа на Дунаву и око 20.000 дева, које су преносиле опрему. Дошло је и око 12.000 припадника елитних јединица јањичара. Браниоци Беча су поделили град на више сектора и тако децентрализовали одбрану. На челу је био Немац Никлас гроф Салм, који се истакао у бици код Павије. Седиште одбране је било смештено у катедрали св. Стефана. Ојачани су одбрамбени зид око града и улаз у град.

Османлије су до Беча дошле уморне од дугог пута и лошег времена. Покушале су да уговоре предају, али им је та понуда одбијена. Артиљеријом су напале одбрамбене зидове без већих успеха. Копале су подземне тунеле испод градских зидина. Браниоци су то открили, па су вођене борбе у којима су подељени уз велике губитке. Почеле су да падају јаке кише. Османлије су имале недостатак хране и воде, разбољевале су се, а део војске је дезертирао. Јањичари су тражили да се одлучи шта даље. Дана 12. октобра 1529, Османлије су се одлучиле да коначни завршни ударац, који је био неуспешан по њих. Следећих дана је пао снег, што је додатно погоршало ионако лоше стање у османлијској војсци, те су прекинуле опсаду Беча и повукле се у Угарску. Вођа одбране града Никола гроф Салм, који је тада имао 71 годину, рањен је у последњој бици, и преминуо је од последица рањавања у пролеће следеће године. Османлије нису доживеле потпуни пораз, јер су ослабиле Аустрију, која након ове битке није имала довољно средстава да припреми противнапад на Турке, па су учврстили свој положај у Угарској.

Потурица

Потурица је колоквијалан, углавном погрдан израз за преобраћеника у ислам у вријеме турских освајања Европе, односно владавине Османског царства.

Феномен преласка Срба у ислам под Османлијама се често назива потурчивање или турчење, а дијели се на насилно и добровољно. Потурчивање као историјски феномен се не веже само за исламизацију хришћанског (немуслиманског) становништва, него и за промијену народног и националног идентитета. Потурчивање је био процес исламизације и националне идентификације са Турцима и Турском. Феномен потурчивања је укључивао и прихватање начина облачења (фес), затим употребу турског језика (турцизми), те опште прихватање турске културе као властите националне културе.

Први српски устанак

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

Карађорђе је са најугледијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

Свети Зорзије

Свети Зорзије је хришћански светитељ и мученик за веру.

У детињству Зорзија је, као роба, купио један Турчин, који га је и потурчио. Турско име му је било Сали. После извесног времена Турчин је умро, а Зорзије је остао у муслиманској вери до своје седамдесете године и није се женио. Он је живео повучено у својој радњи, купујући и продајући разне ствари. Као старац Зорзије је отишао код меснг судије, скинуо са себе турбан и дао га судији рекавши му: „Хришћанин сам се родио, хришћанин имам да умрем“. Судија се зачудио таквој промени код њега у старости, помисливши да је Зорзије полудео. После дугог испитивања Зорзије је затворен у једну просторију да буде сам, и да би дошао себи.

Сутрадан Зорзије је поново изведен пред судију на испитивање. Испитиван од судије Зорзије је изјавио да верује у Исуса Христа. И кад му је судија претио мукама Зорзије је одговарао само „хришћанин сам“.

Трећег дана судија је поново извео Зорзију на суд. И када се и овога пута уверио да је Зорзије хришћанин, он га је осудио на смрт, и предао га јањичарима да изврше пресуду. На путу ка губилишту јањичари су тукли старца, али он је ћутећи подносио батине. После су га одвели на губилиште где су га боли ножевима и тражили од њега да исповеди муслиманску веру, али Зорзије није хтео то да учини. После мучења Зорзије је обешен 1770. године у Митилини.

Православна црква га слави 2. јануара по јулијанском календару, а 15. јануара по грегоријанском календару.

Свиштовски мир

Свиштовски мир је назив мировног уговора који су у граду Свиштов у Османском царству (данас на територији Бугарске) потписали 4. августа 1791. године представници Аустрије и Османског царства, цар Леополд II и султан Селим III. Овим миром је окончан последњи аустријско-турски рат који је трајао од 1788. до 1791. године.

Селим III

Селим III (24. децембар 1761 — 28/29. јул 1808), турски султан 1789—1807.

Султан Селим III је дошао на власт у априлу 1789. године и поче одмах спроводити обимне реформе у целом Царству. Спроведене су и пореске реформе којима су и земљишни поседи увучени у систем, а реорганизација војске је била спроведена уз помоћ француских војних саветника. Упркос томе његове трупе у рату против Аустрије и Русије су више пута потучене. Селим III је полагао велику бригу на дипломатске односе са свим европским земљама, специјално са Француском. Добри односи према Французима били су и више него неопходни када је Наполеон извршио војни поход на Египат.

Султан је склопио савез са Енглезима како би се борбом супротставио Французима. Французи склопише у јануару 1800. године прекид борби са Османлијама, али Енглези прекршише уговорено савезништво и трупе султана се у марту морадоше након безуспешне борбе повући у пустињу. У марту 1802. године склопише Османлије и Француска мир у Амијену.

У Румелији Порта је морала да се бори са устанком, а такође у исто време у Србији је избио Први српски устанак под вођством Карађорђа. Београдско утврђење је пало 1807. године у руке српским устаницима.

Јањичари и остали противници реформи су сковали заверу против Селима III и у мају 1807. године су га свргнули са власти

Софи Мехмед-паша

Софи Мехмед-паша (умро у августу 1649. године), познат и под именом Мевлеви Мехмед-паша, био је османски државник који је служио као велики везир и дефтердар (Вилајетски шеф финансија).

Станко Арамбашић

Станко Арамбашић, рођен 1764. године у Левчу у селу Колару (данас општина Јагодина) је био командант посебне Српске народне војске и један од вођа српских фрајкора у Аустријско-Турском рату (1787—1791). У "Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба" Милана Ђ. Милићевића стоји да је Станко Арамбашић рођен у Великом селу, у округу београдском, мада је у фусноти ставио да је према Вуку Караџићу рођен у Колару у Левчу.За време владавине Хаџи Мустафа-паше постао је бимбаша над посебном народном војском у служби Османског царства која је у бици код Колара, почетком августа 1793. године спречила јањичаре и одметнулог Османа Пазван-оглуа да стави и Београдски пашалук под своју управу. Причало се да је та посебна војска коју је предводио бројала и преко 16,000 срба углавном састављена од раје и бивших Фрајкора. Од њих су сваких педесет људи имали свога буљубашу, над стотином је постављен харамбаша а над хиљадом бимбаша. Сваки војник је морао да има две торбе: једну за рубље (две кошуље, двоје гаће и један пар нових опанака) а другу за храну (хлеб и јестиво). Од оружја сваки је морао да има по једну мускету (пушку), јатаган (нож) и две кубуре (пиштоља), и то све у исправном стању.Године 1797. војна експедиција Хусејин Кучук Паше није успела ни да освоји Видин ни да зароби Османа Пазван-оглуа, те је овај заједно са јањичарима, крајем новембра, поново покушао да анексира Смедеревски санџак. Сукоби су се одиграли у околини Великог Села одакле је Станкова војска бранила Београдски пашалук. После жестоких борби, јањичари су протерани из Београда а Пазван-оглу побегао назад у Видин. Порта је увидела да је стабилност Османског царства поприлично уздрмана те је предузела оштре мере према Србима који су учествовали у Аустро-Турском рату и многи попут Капетана Коче и Риге од Фере су убијени. Тада је убијен и командант Станко. Према једном савременом извештају, убиство је извршено у суботу 21. cептембра 1798. године, у Смедереву, у једној крчми на ноћењу.Године 1799. порта је издала Ферман који је дозволио повратак јањичара а султан Селим III је опростио Пазван-оглуову побуну и именовао га за Пашу.

Црвица (Сребреница)

Црвица је насељено мјесто у општини Сребреница, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 478 становника.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.