Јаков Ненадовић

Јаков Ненадовић (Бранковина око 1765 — Бранковина, 1836) је био војвода из Првог српског устанка и председник Правитељствујушчег совјета сербског. Млађи брат Алексе Ненадовића. Придружио се одмах устаничком покрету и убрзо (после победе над Турцима код Свилеуве 1804.) постао је један од најистакнутијих вођа устанка и личности Западне Србије. Добијао је муницију и оружје из Аустрије (Срема), па је већ у марту напао Шабац.

После Карађорђа и Јанка Катића имао је највећи углед у земљи, па је био један од вођа опозиције против Карађорђа. Допринео је да се у Србији 1805. године уведе Правитељствујушчи совјет. 1810. године Карађорђе је морао да попусти опозицији, па је на мјесто Младена Миловановића за председника совјета постављен Јаков Ненадовић. Он се потом приближио Карађорђу, пристао на уставне одредбе од 1811. године, и постао попечитељ (министар) унутрашњих послова. Током устанка Јаков Ненадовић је у борбама заробио један француски топ са француском посадом које је Наполеон Бонапарта послао Турцима у испомоћ. Судбина артиљераца је непозната, али се зна да је Јаков топ закопао и да га је после устанка ископао Петар Николајевић Молер и користио у Другом српском устанку.[1] После пропасти Првог српског устанка 1813. са Карађорђем је напустио Србију и емигрирао у Аустрију, а следеће 1814. године је стигао у Бесарабију. Са Карађорђем се налазио у депутацији на двору код цара Александра I у Петрограду 1816. године. У Хотину, у Бесарабији је живео све до 1831. године, а потом се вратио у Србију. Живео је у Ваљеву, у двору Јеврема Обреновића, који му је Кнез Милош дао на услугу. Умро је у 1836. године, у Београду, где је отишао на лечење. Сахрањен је у Бранковини, поред цркве. Његов син био је војвода Јеврем Ненадовић (1793—1867) отац кнегиње Персиде Карађорђевић (1813—1879), удате за кнеза Александра Карађорђевића (1806—1885), Карађорђевог сина.

Јаков Ненадовић
Jakov nenadovic
Јаков Ненадовић (уље на платну Уроша Кнежевића, после 1852.)
Биографија
Датум рођења1765.
Место рођењаБранковина
 Османско царство
Датум смрти1836.
Место смртиБранковина
 Кнежевина Србија
Религијаправославац
Политичка
партија
Нестраначка личност

Литература

Владимир Кривошејев, Војвода Јаков Ненадовић – скице за биографију, Ваљево – Београд, Министарство унутрашњих послова, 2001

Види још

Спољашње везе

  1. ^ Слободан Раковић, Владимир Кривошејев, Ненадовићи у устанку ДВД, Историјски музеј у Ваљеву
1765

1765. је била проста година.

1836

1836. је била проста година.

Алекса Ненадовић

Алекса Ненадовић (око 1749, Бранковина — Ваљево, 23. јануар/4. фебруар 1804) је био кнез тамнавско-посавске кнежине, посечен у Сечи кнезова крајем јануара 1804 (по старом, јулијанском календару) у Ваљеву.

Учествовао је у фрајкорима у време Кочине крајине. Укупно је провео 23 месеца, до 23. марта 1790. године. У новембру 1790. је добио пензију у износу од 15 форинти месечно од Аустрије као оберлајтнант.Попут многих породица Србије XIX века и Ненадовићи потичу од досељеника са разних страна где живе Срби. Ненадовићи су пореклом од српског племена Бањани, из херцеговачког Бирча код Никшића (Стара Херцеговина).

Његови синови су прота Матеја Ненадовић и Сима Ненадовић, а брат Јаков Ненадовић.

Анта Богићевић

Антоније „Анта“ Богићевић (рођен око 1758. год у Клупцима крај Лознице, умро 1813) је био српски војвода у време Првог српског устанка. Опевао га је познати гуслар Филип Вишњић у песми „Бој на Лозници“.

Једна од основних школи у Лозници носи његово име.

Битка за Лозницу

Битка за Лозницу или битка на Тичару пољу је битка која је вођена 5. и 6. октобра по старом календару, односно 17. и 18. октобра 1810. године по новом.

Битка код Чокешине

Битка код Чокешине (српски Термопил) је битка вођена између српске устаничке војске под командом браће Недић и турске војске код манастира Чокешина недалеко од Лознице на Лазареву суботу, 28. априла 1804. године. Ова битка је позната и као српски Термопили, због тога што је српска војска бројала 313 хајдука.

Битка на Мишару

Битка на Мишару или бој на Мишару је битка вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске на брду Мишар код Шапца од 13. августа до 15. августа (односно од 1. до 3. августа по јулијанском календару) 1806. Ова битка је једна од највећих победа српских устаника за време Првог српског устанка.

Бијељина

Бијељина (погрешно Бјељина, Бељина) је град у Републици Српској (БиХ). На попису становништва 2013. године, Бијељина је према подацима Републичког завода за статистику Републике Српске имала 41.121 становника, а према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине 42.278 становника.

Браћа Недић

Браћа Недић, Глигорије и Димитрије (Јанко), из села Осечине, били су српски устаници у Првом српском устанку и команданти српске војске на Боју на Чокешини.У Боју на Чокешини, пошто су Ђорђе Ћурчија и Јаков Ненадовић одступили, једино су остали браћа Недић са својим момцима, од којих су њих 303 изгинули. Према народној песми, Турака је било преко седам хиљада, али је њихов број вероватно преувеличан. Недићи су се супротставили непријатељу на брду Липовица где су се сатима одупирали све док нису десетковани. Када им је „понестало џебане“ њих неколико су се повукли према липовичком потоку где су пружили последњи отпор.

Браћа Недић су били рањени на више места, посебно су им биле тешке ране на ногама, нису могли стајати, а ни склонити се на сигурније место. Они су из седећег става ослоњени леђима један на другог, пуцали и храбрили остале борце да истрају све до своје погибије.

Заједно су сахрањени, са својим изгунилим друговима у манастиру Чокешина. Данас по браћи Недић названа је основна школа у Осечини, улица у Шапцу и подигнут им је споменик на тргу у Осечини, рад Миодрага Живковића, вајара и професора на Универзитету у Београду.

Знамените личности Београдског пашалука

Знамените личности Београдског пашалука представља списак свих личности, турских и српских, које су на овај или онај начин управљали Београдским пашалуком и његовим деловима.

Милош Стојићевић Поцерац

Милош Стојићевић Поцерац (Велика Врањска, 1776 — Поцерски Метковић, август 1811) био је српски јунак, војвода и великан Првог српског устанка.

Младен Миловановић

Младен Миловановић (Ботуње код Крагујевца, око 1760 — Очка гора на Златибору, 1823) је био војвода из Првог српског устанка, Карађорђев сарадник и вођа његове странке; члан (од 1805) и председник 1808 — 1809. Правитељствујушчег совјета сербског, војни попечитељ и заменик председника Правитељствујушчег совјета 1811 — 1813. године. Пореклом из Дробњака.

Ненадовићи

Ненадовићи су породица обор-кнеза Тамнавске и Посавске кнежине Ваљевске нахије Алексе Ненадовића, његовог брата војводе Јакова Ненадовића, обласног господара, првог попечитеља (министра) унутрашњих дела (од 1811), војводе и протојереја Матеје Ненадовића, првог председника Правитељствујушчег совјета (владе) Србије (од 1805), војводе тамнавске кнежине Јеврема Ненадовића, војводе Симе Ненадовића, Љубомира Ненадовића - Чика Љубе, књижевника, министра просвете и кнегиње Кнежевине Србије Персиде Карађорђевић, рођ. Ненадовић, мајке краља Петра I Карађорђевића.

Персида Карађорђевић

Персида Карађорђевић (Бранковина, 15. фебруар 1813 — Беч, 17. март/29. март 1873) је била супруга владајућег кнеза Србије Александра Карађорђевића.

Петар Николајевић Молер

За друге употребе, погледајте Молер (вишезначна одредница).Петар Николајевић Молер (Бабина Лука, 1775 — Београд, лето 1816) је био војвода соколске нахије из Првог српског устанка и председник Народне канцеларије (владе Србије) од 1815. до 1816. године током Другог српског устанка.

Правитељствујушчи совјет сербски

Правитељствујушчи совјет сербски (слсрп. Правителствующій совѣт сербскій) је био један од централних органа власти у устаничкој Србији, основан 15. августа 1805. на народној скупштини у Борку, у време Првог српског устанка. Један од оснивача је био прота Матeја Ненадовић, док је на његовом постављању радио Божа Грујовић, професор историје права на универзитету у Харкову.Стварање Совјета је био израз потребе ослободилачке борбе српског народа, тадашњих супротности политичке борбе, спољнополитичких утицаја и борбе великих сила око устаничке Србије. Да би спречио пропаст устанка, Божидар Грујовић је предложио оснивање Правитељствујушег совјета који је основан на скупштини у Борку августа 1805. Карађорђе је дао пристанак за његово оснивање, желећи да му он помогне у решавању сложених проблема војноорганизационог и спољнополитичког карактера. Један део војвода је схватио да Совјет може бити добра опозиција против Карађорђа.Совјет је био нека врста влади и имао је извршну и законодавну власт, што је Грујовић посебно наглашавао. Као централни орган власти обједињавао је напоре устаника и доприносио је да се са успехом развија ослободилачка борба. Стварао је основне услове за бржи економски, друштвени и културни развој Србије. Постепено је сузбијао нахијски сепаратизам, a под Карађорђем се борио против феудалне и регионалне подвојености.

Начални правитељствујушчи совјет народни, по нацрту Грујовића, састојао се од 12 изабраних представника 12 нахија. Имао је свог председника који се бирао сваког месеца међу 12 представника. Предвиђено је било 6 попечитеља (министара) који су се исто као и председник бирали између чланова: за војску, финансије, правду, просвету и цркву, иностране и унутрашње послове, те и један секретар. Попечитељи су уведени тек 1811. Прво седиште је било у манастиру Вољавчи испод планине Рудник, а после кратког времена у манастиру Боговађи. У то време по нахијама се организују магистрати (судови) да суде и свршавају нахијске послове. За боравка у Боговађи створен је и сопствени печат: грб Србије, крст са 4 оцила и грб древне Трибалије (један од старих назива за Србију), под круном вепрова глава са стрелом забоденом у чело. Између ова два грба налази се крин, испод грбова година 1804, а около натпис: Правитељствујушчи совјет сербски (слсрп. Правителствующій совѣт сербскій).После ослобођења Смедерева (1806) Совјет се пресељава тамо, а по ослобођељу Београда (1807) у Београд, где остаје до пропасти устанка 1813. Делокруг његовог рада се стално ширио. И поред тога што је константно био изложен борбама и амбицијама појединаца, потресан унутрашњим и спољним неприликама, Совјет је одиграо важну историјску улогу у устаничкој Србији и државотворној идеји Србије.

Први српски устанак

Први српски устанак је био устанак Срба у Смедеревском санџаку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

Карађорђе је са најугледијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

Скупштина у Београду (1810)

О скупштини која je, као редовна, одржана y Београду 1—2. јануара 1810. (на нову годину) има мало поузданих података.

Саставши сe неколико месеци иза „чрезвичајне" скупштине која je одржана y Хасанпашиној Паланци, ова скупштина само je потврдила њене закључке, јер je сав народ желео да сe y односе са Русима унесе више одређености, и да један већи одред руске војске дође y Србију где би сe стално настанио и учествовао y операцијама српске војске. Као што су радиле раније скупштине, и ова je скупштина извршила разрез пореза за следећу годину и прегледала рачуне из прошле године.

У току рада ове скупштине, смењен je са председништва Савета Младен Миловановић, па je тај положај заузео Јаков Ненадовић.

Списак знаменитих личности Првог српског устанка

Списак знаменитих личности Првог српског устанка је списак вођа, обласних господара на почетку устанка, највиших државних званичиника, чланова Правитељствујушчег совјета (владе), нахијских војвода, војвода на кнежинама и других чланова управе и старешина српске државе и војске у Првом српском устанку, односно борби за обнову самосталне и независне српске државе и ослобођење и уједињење српског народа.

Србија Карађорђевог времена (1804—1813) задржала је управно-територијалну организацију која је већ постојала у Београдском пашалуку, а у основи се задржала до данашњих дана.

1810. — 22. јануар 1811.
МонархЂорђе Петровић
ПретходникМладен Миловановић
НаследникЂорђе Петровић

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.