Ђурђевдан

Ђурђевдан је хришћански и народни празник који се прославља 6. маја (23. априла по старом календару), чиме се обележава успомена на Светог Ђорђа. Прослављају га и католици и православци 23. априла, свако по свом календару, као Дан Светог Георгија. Код Срба је он попримио и неке друге особине, мешајући се са предхришћанским култовима Балкана, па се зато и празник Светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама.

Izvora-church-Saint-George-icon crop
Свети Ђорђе убија аждају (православна икона)

Ђурђевдан се од 2015. године налази у Националном регистру Нематеријалног културног наслеђа Србије.[1]

Порекло празника

Ђурђевдан је празник са јако пуно обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника.

Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.[2]

Народни празник

Ђурђевдан се сматра за границу између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.

Главни обичаји су:

  • плетење венаца од биља
  • умивање биљем
  • купање на реци

Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били „берићетни“ – „Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.

Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.[3]

Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – „да би се сачували од града“ (слично крстовима од бадњака за Божић).

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса[4]; то се затим стави под ружу у башти да преноћи.[5]

Ујутру се сви редом умивају водом: деца - „да буду здрава као дрен“, девојке - „да се момци грабе око њих“, старији - „да буду здрави“, домаћин – „да му кућа буде добро чувана“, итд. Сваки према својим потребама и жељама.[5]

Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко).[6] Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом житу, „да би им коса расла као жито“.[7] Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају, итд.[6]

Ђурђевдански уранак

Ražanj
Јагње на ражњу

Народ на Ђурђевдан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на „ђурђевдански уранак“, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Песма, игра и весеље трају често и до подне.[3]

На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем „да буду здрави као здравац“, копривом „да коприва опече болести са њим“, и селеном „да им душа мирише као селен“.[5]

Трпеза

Око Тимока сваки домаћин на Ђурђевдан дотера пред цркву по једно мушко јагње, и ту му на сваки рог прилепи по воштану свећицу, па свештеник после литургије изађе међу јагањце, запале се јагањцима свеће на роговима, очита им се молитва и благослове их за трпезу.[8]

Орање бразде око села

Земљорадници су око села оборавали бразду која је чинила магијски круг у који зле силе нису могле да продру.[7]

Сточарски празник

Овај празник нарочито поштују сточари. Овог дана се стока истерује у планине на летње паше. Тада се коље прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали по челу и образима.[7] Сакраментална жртва јагњета, с којим се „причешћују“ сва деца, је уједно и најважнији од обичаја за тај дан.[6]

Разна веровања

Пре Ђурђевдана не треба селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по један стручак те омирише и задене се за појас, а девојке и младе за ђердан.[8]

На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на Марковдан да спава на том истом месту“.[9]

Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре „да би заштитили себе и село“.[7]

Врачања за плодност

Обичаји везани за Ђурђевдан се врше пре изласка сунца, и то често на реци, што свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију, код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство.[6]

Жене и девојке донесу увече кући „омаје“ тј. воде са кола воденичнога, „да се од њих свако зло и прљавштина отресе и отпадне“, као омаја од кола, и ставе у њу различитог биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и поред осталог цвећа.[8]

Зарад плодности своје стоке, да би одузеле млеко туђој стоци, ноћу неке жене врачају (ретко мушкарци), које су голе и јашу на вратилу (обилазе око туђих торова).[6] Све то показује, да је обичај веома стар.

На сличан начин привлачи се и пољска плодност. Са великом ревношћу практикују се и љубавна врачања и гатања. Врсте гатања и предмети, по којима се гата, врло су многобројни (по хлебу, копривама, кукавици, свињама, роси итд).[6]

Веровања о времену

Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро - „да ће бити плодна година“, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша - „да ће лето бити сушно“. Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.[9]

Празник Светог Ђорђа

Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на иконии представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“. Под победом коју је Свети Ђорђе однео над аждајом, вероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година после његове смрти, и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Константина. Жена на икони је можда и сама света Александра, жена која се традиционално поистовећује са Приском, супругом цара Диоклецијана, и верује се да представља симболично младу хришћанску цркву.[7]

По броју свечара, Ђурђевдан је на другом месту у Србији (после Никољдана).

Историја

У време српског ропства под Турцима, Турци су били одредили да им се годишњи порез плаћа у два дела: на Ђурђевдан и на Митровдан.

Некада су овог дана хајдуци напуштали своја места зимовања, своје јатаке, и одлазили у шуму на заказано место да поново отпочну са хајдуковањем. У народу је остало сећање на тадашње хајдуковање, па је остала и изрека „Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак“.

Види још

Референце

  1. ^ „ЂУРЂЕВДАН”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Министарство културе и информисања РС и Етнографски музеј у Београду. Приступљено 20. 1. 2019.
  2. ^ Владика Николај Пролог за 23. април Архивирано на сајту Wayback Machine (март 12, 2007) (на језику: енглески), Приступљено 4. 5. 2013.
  3. 3,0 3,1 Милан Вуковић, 1985., стр. 112
  4. ^ Рандељ, 2006. и Милан Вуковић, 1985., стр. 112
  5. 5,0 5,1 5,2 Милан Вуковић, 1985., стр. 113
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 Веселин Чајкановић
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 Мирјана Кандић, 2003.
  8. 8,0 8,1 8,2 Вук Караџић, 1867., стр. 28
  9. 9,0 9,1 Вук Караџић, 1867., стр. 29

Литература

Спољашње везе

Медији везани за чланак Ђурђевдан на Викимедијиној остави

Јасеница (Неготин)

Јасеница је насеље у Србији у општини Неготин у Борском округу. Према попису из 2002. било је 581 становника (према попису из 1991. било је 772 становника).

Борба код Габровника

Борба код Габровника била је на Ђурђевдан (7.мај) 1907. Знајући да Ђурђевдан сеоска Слава у Габровнику и да ће тога јутра сви сељани бити у цркви, група од преко 100 наоружаних Арнаута из оближњег села Десова кренула је с намером да опљачка и запали село, побије Габровчане а младе жене и девојке одведе у Десово и преведе у Ислам. То је требало да буде одмазда за убијеног десовског првака Ариф-агу.

Опрезни Габровчани, очекујући освету Десовчама, понесли су са собом својих тридесетак пушака и склонили их у близини цркве, где су поставили стражу. Када су приметили Арнауте сеоска стража је дала узбуну. Жене су потрчале према селу Мокрени а мушкарци су узели пушке, па је на Ђурђевдан у цркви остао само свештеник. Паљба на Десовчане је почела још док су се кретали у гомили, што је међу њима довело до панике. Габровчанима су притекле у помоћ сеоске чете из Мокрена и Орахов Дола. Борба је трајала до 12 часова и окончана је бекством Арнаута.

Борба на Куртовом камену

Пошто је током 1905. и почетком 1906. године изгубила знатан број својих села у Прилепској кази (села Магарци, Крапа, Гостиражња, Слепча, Зрзе, Риљево, Небрегово, Присат, Дупјачани, Дреновац, Ропотово, Дабница, Долганци и Секирци), бугарска организација је решила да их поврати у своје окриље. Повољније околности за бугарски Македонски комитет биле су ослабљеност српских чета и несрећна ситуација у западном Повардарју после напуштања дужности од стране Николе Јанковића и Душана Димитријевића. Да би своју одлуку лакше спровео у дело Комитет је осудио на смрт 53 српска првака из наведених села.

На Ђурђевдан (6. маја 1906.) прешао је из Бугарске потпоручник Константинов са 22 комита предвиђених за западно Повардарје, а током маја приспело је још 12 комита, уз већ присутних 12 то је била језгро од 43 комите. Поред тога броја ангажовали су се и сељаци из Велешке казе, тако да је ова здружена чета имала око 80 људи. Њихове војводе биле су Константинов, Гога Ацев, Дачев и, према извештају конзула Станојевића, Блаже Биринчев.

Видровац

Видровац је насеље у Србији у општини Неготин у Борском округу. Према попису из 2002. било је 822 становника (према попису из 1991. било је 1126 становника).

Вранић (Барајево)

Вранић је насеље у градској општини Барајево у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 4.233 становника.

Доње Церање

Доње Церање су насељено мјесто у Равним Котарима, у сјеверозападној Далмацији. Припадају граду Бенковцу, у Задарској жупанији, Република Хрватска.

Доњи Кашић

Доњи Кашић је насељено мјесто у Равним Котарима, сјеверозападна Далмација. Припада граду Бенковцу, у Задарској жупанији, Република Хрватска.

Дробњаци

Од шездесетих година 19. вијека па до уједињења Дробњак је био у границама Црне Горе. Дробњаци је име племена, племенско, а не географско. Дробњаци, расељавајући се, носили су то име са собом, и име Дробњак, Дробњачки налазимо: у Лици и на Гласинцу као презиме, у Бањанима као име мјеста (Дробњачка међа), у Рисну, у околини Београда, у Подрињу, у порјечју Западне Мораве, као презиме, у Скопској Црној Гори, (као име села), на Косову се читав крај између Штимља и Неродимља зове Дробњаци, у Кузмину и Вучитрну, као презиме, неколика села у Ибарском Колашину насељавају Дробњаци и тако се зову, око Новога Пазара, као презиме итд.

Дробњак се први пут помиње као презиме (Бран Дробњак) 1354. г., а као племе 1390. г. Дробњак је имао неку полу-аутономију и чувао је своју стару племенску организацију, која је била демократска и почивала на општем праву гласа, све до присаједињења Црној Гори. На челу племена је био насљедни кнез, а на челу војске војвода, кога су бирали племеници на сабору, а потврђивао га везир у Травнику. Сабору је предсједавао кнез, а право бирања имали су сви племеници, који су носили и који носе оружје. Одлуке су морале бити једногласне. Племе су основали: Вуловићи, Ђурђићи, Косорићи, Томићи и Церовићи, који су се у 17 вијеку доселили из Бањана у катуне у Дробњак.

Најпознатија Дробњачка братства су Смоловићи, Медојевићи, Косорићи, Караџићи,Крстајићи (славе Никољ-дан ), Чупићи, Жугићи, Церовићи, Зарубице, Мемедовићи и Јауковићи. На Ивици и на Језерима су затекли Криче (Кричкове), побили се с њима и протјерали их преко Таре у Кричак, гдје их има и данас. На Језерима је погинуо чувени крички војвода Калока. Племенска слава Дробњака је Св. Ђорђије (23/4). Скоро све су цркве и манастири у Дробнацима посвећени Св. Ђурђу и сваки прави Дробњак мора славити Св. Ђурђа. Али да би могли ићи један другоме у посјету о слави, многи славе преславу, и о преслави сијеку колач, а о Ђурђеву-дану само шаљу Пуњапуње и свијећу у цркву. Тако једни Крстајићи, Јањићи и Томићи у Дробњацима славе Св. Николу, Караџићи Св. Аранђела, Абазовићи Савин-дан, Косорићи Никољ-дан итд.

Ђукићи су једно од ӊајстарих братстава.Не зна се тачно кад су неки одселили у Пиву,а из Пиве даље, у 17. веку у Џерову.

Дробњаци су на Ђурђевдан 1604. године добили Турке, када су се сви побратимили и узели да славе Ђурђевдан као главну славу и приславу.

Дробњаци у ширем смислу обухватају и племе Ускоци и племе Шаранци.

У Дробњацима је 1927. године. било 40 насеља до 2.200 кућа са 14.000 до 15.000 душа. Главна му је варошица Шавник. Дробњаци су најпознатије и најбројније племе у Црној Гори. Од свих племена у Црној Гори највише историјских, географских, социолошких и културолошких књига написано је о Дробњацима а међу најпознатијим ауторима су: Цвијић, Дучић и Станковић.

Дробњаци су дали многе знамените личности:

Јауковићи: Данило Јауковић , Вoјин Јауковић ,Ђурђина Јауковић, Јосиф Јауковић

Крстајићи: Драга Јонаш , Младен Крстајић , Живко Крстајић

Караџићи: Вук Караџић, Радован Караџић, Шујо Караџић,

Цвијићи: Јован Цвијић,

Церовићи: Новица Церовић, Стојан Церовић (новинар), Стојан Церовић (професор),

Каљевићи: Живојин Мишић,

Миловановићи: Младен Миловановић,

Вуксановићи: Миро Вуксановић.

Ђукићи

СмоловићиИз Ускока:

Алексићи: Мирко Алексић

Ислам Грчки

Ислам Грчки је насељено мјесто у Равним Котарима, у сјеверозападној Далмацији. Припада граду Бенковцу, у Задарској жупанији, Република Хрватска.

Каменаре

Каменаре је насељено место града Крушевца у Расинском округу. Према попису из 2002. било је 474 становника (према попису из 1991. било је 505 становника).

Крвавица (Крушевац)

Крвавица је насељено место града Крушевца у Расинском округу. Према попису из 2002. било је 862 становника (према попису из 1991. било је 898 становника).

Кремна (Прњавор)

Кремна је насељено мјесто у општини Прњавор, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 1.155 становника.

Село Кремна је добило име по камену кремену-кварцни камен кога има у изобиљу.Насеље Кремна је најстарије насеље у прњаворском крају,старије и од самог града Прњавора.

Крупа на Врбасу

Крупа на Врбасу је насељено место и седиште истоимене месне заједнице на подручју града Бање Луке, Република Српска, Босна и Херцеговина. На попису становништва 2013. године, Крупа на Врбасу је имала 1.199 становника.

Максим Скопљанац

Максим Скопљанац је био архиепископ пећки и патријарх српски у периоду од 1655. до 1674. године.Са места митрополита рашког, изабран је зе архиепископа пећког и патријарха српског у време када се његов претходник, патријарх Гаврило, налазио у Русији и одатле поручио да бирају новог патријарха.

Као учен човек и љубитељ књиге на својим честим путовањима скупљао је старе књиге. Тако је у Скопљу, свом родном месту, нашао Пентикостар, купио је књигу Тактикон и приложио Великој цркви у Пећи. Цетињском манастиру је поклонио минеј за септембар, а манастиру Хиландару је донео на дар тетрајеванђеље.

Да би утврдио православну веру у народу, патријарх Максим је доста путовао. Године 1666. посетио је манастир Шишатовац и поклонио се моштима светог Стефана Штиљановића.

Празник Христовог Васкрсења, који се 1671. године догодио на Ђурђевдан, провео је у Никољу под Кабларам. О његовој посети манастиру Дечанима је такође сачуван помен, али није записано које је године посетио манастир.

С обзиром на дажбине које је морао да плаћа турским властима, патријарх Максим је био присиљен да лично иде у «писанију» у Влашку 1661, Самоков 1662, и Разлог 1664. и Панчево 1670. године. За време патријарха Максима живописан је храм Светог Николаја у Пећкој патријаршији 1672. године, а 1674. године саграђени су конаци.

У писму од 5. октобра 1667. потврђује земље које је свети Василије Острошки купио за манастир Острог.Почетком марта 1669. Године патријарх је оболео и на Спасовдан исте године изабран је Арсеније Црнојевић за митрополита хвостанског или пећког у својству коадјутора. Патријарх Максим је умро 29. октобра 1680. године у Пећи.

Молитва, ђурђевдански обред

Ђурђевдански сусрети — Молитва под Миџором (Ђурђевданска молитва) је обичајна пракса која се изводи једном годишње у селу Вртовац, на Старој планини, на Ђурђевдан. Тада се чланови заједнице окупљају на колективној сеоској слави - заветној молитви.

Ђурђевдан је сеоска слава села Вртовац и празник који најављује буђење природе и благостање села и околине. Свети Ђорђе се, између осталог, сматра и заштитником сточара. Ово је један од највеселијих празника у општини Књажевац и за њега је везан велики број обичаја.Овај обред се налази на листи нематеријалног културног наслеђа Србије.

Оћестово

Оћестово је насељено мјесто града Книна, у Шибенско-книнској жупанији, у Далмацији, Република Хрватска.

Роми у Србији

Роми у Србији су грађани Србије ромске етничке припадности. На српском језичком простору су такође познати и као Цигани, мада се ово име у званичном дискурсу сматра погрдним.

Током Другог светског рата у Југославији су, уз Србе и Јевреје, били жртве нациста.

Свети Георгије

Свети Георгије или Свети Ђорђе (280—303) је био римски војник у гарди цара Диоклецијана, који је мученички страдао током прогона хришћана.

У хришћанству (источном и западном) се слави као Свети Ђорђе. У уметности се често приказује како убија змаја, односно аждаху.

Чубрељ

Чубрељ (алб. Çubrel) је насеље у општини Србица, Косово и Метохија, Република Србија. Према попису становништва из 2011. године, село је имало 1.065 становника, већину становништва чинили су Албанци. Историјски и географски село Чубрељ припада Дреници.

Јануар
Фебруар
Март
Април
Мај
Јун
Јул
Август
Септембар
Октобар
Новембар
Децембар

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.