Ђорђе Божовић Гишка

Ђорђе Божовић Гишка (Пећ, 16. септембар 1955. — околина Госпића, 15. септембар 1991) је био српски и балкански криминалац, спортиста и оснивач Српске гарде, паравојне формације СПО-а.[1] Гишка је током 1980-их био сарадник ДБ-а, одан идеји југословенства.[2] Као образованији и интелигентнији човек био је задужен за планирање ликвидација усташких и албанских терориста, али након што је послат да ликвидира и Момчила Ђујића, истакнутог српског емигранта који је оставио веома позитиван утисак, Гишка све више постаје антикомунистички настројен, те стога из корена мења свој живот и постаје националиста и заговорник обнове монархије за коју је сматрао да нуди бољу будућност Србији.

Ђорђе Божовић
Ђорђе Божовић Гишка
Датум рођења16. септембар 1955.
Место рођењаПећ
  ФНРЈ
Датум смрти15. септембар 1991. (35 год.)
Место смртиоколина Госпића
  СФРЈ

Биографија

Младост

Рођен је 15. септембра 1955. у Пећи у породици Гаврила (1888−1964) и Милене Божовић (1927−2012).[3] Гаврило Божовић је рођен недалеко од Подгорице у породици Мићковића која потиче из племена Куча. Презиме је променио Гаврилов отац који је у Немачкој усмртио једног Немца. Ђорђе Божовић је до 1964. је живео у Инђији, коју је касније често посећивао, са мајком и млађом сестром Славицом, а када је исте године убијен Гаврило Божовић, породица се сели у Београд.

Кроз служење затворских казни успео је да прочита скоро све књиге затворских библиотека и да заврши Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду. Планирао је да заврши и теологију али није добио дозволу да из затвора полаже испите. Говорио је шест страних језика.[4]


Убрзо по доласку на Вождовац упознаје се са Браниславом Матићем Белим са којим постаје нераздвојан пријатељ. Постаје члан боксерског клуба Раднички, где га је у борбама могао победити само Жорж Станковић. Као врло млад долази у сукоб са законом када је у једној уличној тучи избоден ножем. Рањавање је преживео захваљујући снажној конституцији због чега је и добио надимак Гишка. Са тринаест година је илегално отишао у Италију. По повратку у Југославију почиње се интензивно дружити са Борисом Петковим и Ранком Рубежићем чиме бива уплетен у свет криминала. Гишка је то описао речима:

„Онима који ме оптужују да сам криминалац кажем: у Београду сам се прочуо као доста добар боксер, вредан у школи, а жељан свега. Хоћу да се и проведем, волим девојке, а пара нема. Како се снаћи? Предложи овај оно, ајде ситно, ајде крупно, ајде пљачка... Кренуо сам из неке жеље за авантуризмом, за неким глупирањем, и тога се данас стидим. Али ја то часно зовем правим именом.”

Српска гарда

Божовић је 1991. основао паравојну формацију Српска гарда заједно са вођом Српског покрета обнове Вуком Драшковићем и Браниславом Матићем Белим.[5]

Камп за обуку ове формације налазио се код Борског језера. Српска гарда је учествовала у борбама око Госпића. Божовић је убијен под неразјашњеним околностима у околини Госпића 15. септембра 1991, током битке за Госпић. Месец дана раније у Београду, у сачекуши је убијен Бранислав Матић Бели.

Референце

  1. ^ „Гишка и гардисти залуд изгинули”. glas-javnosti.rs. Приступљено 14. 5. 2013.
  2. ^ „KRVAVA ISTORIJA TAJNE POLICIJE (3.DEO): Kako su Arkan i Giška ušli u DB i likvidirali albanske i ustaške teroriste”. take-off. Приступљено 15. 10. 2017.
  3. ^ „Упокојила се Милена Божовић (2. децембар 2012)”. Архивирано из оригинала на датум 21. 3. 2014. Приступљено 5. 10. 2013.
  4. ^ „Puls Asfalta: Giška – između neba i zemlje”. naslovi.net. Netmark d.o.o. 9. 2. 2014. Приступљено 15. 10. 2017.
  5. ^ Thomas & Mikulan 2006, стр. 43.

Литература

15. септембар

15. септембар (15.9.) је 258. дан у години по грегоријанском календару (259. у преступној години). До краја године има још 107 дана.

Демонстрације у Београду 1991.

Демонстрације на Тргу републике у Београду 9. марта 1991. године су биле први велики митинг Српског покрета обнове Вука Драшковића, а подржали су га и још неке опозиционе странке против режима Слободана Милошевића. Повод за демонстрације било је тражење оставке генералног директора Телевизије Београд Душана Митевића и министра полиције Радмила Богдановића, али су се касније претвориле у демонстрације против Слободана Милошевића. У масовним демонстрацијама на београдским улицама две особе су изгубиле живот. Касно увече је ухапшен лидер СПО-а Вук Драшковић.

Кучи

Кучи су једно од брђанских племена, настањених у Зетској нахији Књажевине Црне Горе. Име племена потиче од албанске речи kuq — „црвен“. Истраживањем њихових обичаја и начина живота се бавио почетком XX века Стеван Дучић.

Староседеоци кучких области су се углавном бавили сточарством и живели полуномадским начином живота. Борбе за богате планинске пашњаке, омогућиле су бројнијем и јачем становништву опстанак на овим просторима, те је досељавање новог становништва често имало за последицу истискивање и исељавање староседеоца.

Од 10. века, с периодичним варијацијама, већину становништва ових области сачињавали су Срби и Арбанаси, те су се све до 16. и краја 17. века одвијали процеси који су решвали етничку судбину племена Куча и касније рода Дрекаловића.

Међу првим историјским подацима у настојању племена Куча да сачувају своју православну веру говори нам уговор из септембра месеца 1455. године, сачињен између Горњозетских поглавара (међу којима и Кучких) и Млетачке републике, где се захтева да ниједан бискуп или свештеник латински не може бити над њиховим црквама, већ само свештенство српске вере.У каснијем периоду, под утицајем старих Куча, јаком српском свешћу и примером суседних племена (Братоножићи) главни део племена је одбио да буде поарбанашен, покатоличен или исламизован. Преласком (или повратком) војводе Лала Дрекалова у православну вероисповест и чувањем исте кроз време османлијске власти, овај процес је добио коначно и трајно историјско утемељење. Тако, Скадарски бискуп Антонио Владањи, 1736. године пише својим надређеним ватиканским поглаварима: „Кучи су с изузетком који сам поменуо у (Триепсима или Затријепчу) сви шизматици. Веома су плаховити, живе од плена и никако неће да се потчине Турцима. Имају 500 кућа и велики су противници наше свете вере“.

Пећ (град)

Пећ (алб. Pejë, Peja) је градско насеље и седиште истоимене општине у Србији које се налази у Пећком управном округу. Према попису становништва из 2011. у граду је живело 48.962 становника, док је у општини живело 96.450 становника.Налази се на Пећкој Бистрици, притоци реке Бели Дрим и код Проклетија на истоку. Руговска клисура је једна од најдужих и најдубљих клисура у Европи која се налази око три километара од града Пећ. Град се налази 250 километара северно од Тиране, 150 километара северозападно од Скопља и 280 километара од Подгорице.

У средњем веку град је био седиште Српске православне цркве од 13. века. Касније током 1899, албаснка политичка организација, Пећка лига, основана је у граду. Манастир Пећка патријаршија је део Унескове Светске баштине средњовековних споменика на Косову.

Погледи

Погледи су часопис који је основан 1982. као лист студената крагујевачког универзитета. Залагали су се за укидање Закона о заштити имена и дела Јосипа Броза Тита, обнову вишестраначког система, људских права и слобода, а од краја 1989. и за рехабилитацију четничког покрета и Драже Михаиловића, као и за обнову парламентарне монархије. Часопис је излазио до 2005. а објављено је 268 бројева.

По аманету Краља Петра II Карађорђевића „Погледи” су одликовани Орденом ратног крста споменице 1941–45. У броју из новембра 1989. је први пут објављена немачка потерница за Дражом на 100.000 рајхсмарака у злату, из 1943. године. Легија за заслуге који је амерички председник Хари Труман доделио Дражи Михаиловићу први пут је објављен у „Погледима” од 1. марта 1990. године.

Српска војска Крајине

Српска војска Крајине (скраћено СВК) била је оружана сила Републике Српске Крајине. Војска крајишких Срба основана је 17. октобра 1992. године. Настала је спајањем јединица Територијалне одбране Републике Српске Крајине (ТОРСК), дијелова Југословенске народне армије и Милиције Крајине. Оружане снаге састојале су се од копнене војске и ваздухопловства.

Реформа у јесен 1992. године ојачала је структуру СВК. Од тада се војска састојала од Главног штаба, штабних јединица, армијских корпуса, као и ваздухопловства и противвваздушне одбране. Уопштено, крајишки корпуси су се састојали од штаба, неколико бригада, артиљеријских дивизиона, противтенковских дивизиона, дивизиона ПВО итд. Истовремено, у неким корпусима су постојали специјални одреди, оклопни батаљони и итд, а у 11. корпусу је била Барањска дивизија, која се састојала од три бригаде и 11. оклопног пука. Основне корпусне јединице су биле бригаде. У СВК је било неколико врста бригада: лака пјешадијска, пјешадијска и моторизована. У љето 1995. године формиран је Корпус специјалних јединица, у чијем саставу су, према Давору Марјану, биле оклопна, специјална и гардијска бригада.

Српска војска Крајине престала је да постоји 1996. године, почетком интеграције Источне Славоније, Барање и Западног Срема у састав Хрватске.

Српска гарда

Српска гарда је била паравојна формација Српског покрета обнове , формирана 4. јуна 1991. под командом Ђорђа Божовића - Гишке и Бранислава Матића - Белог. Поједини извори наводе да је кроз њене редове прошло око 40.000 људи, махом чланова СПО, али за то нема веродостојних података и тај број је највероватније претеран. Учествовала је у ограниченом броју у ратним сукобима у Хрватској и БиХ у другој половини 1991. и почетком 1992. године. Јединица се распала почетком 1992. године након сукоба командне структуре са руководством СПО и колективне оставке команде.

Српски покрет обнове

Српски покрет обнове (скраћено СПО) парламентарна је политичка странка у Србији, основана 1990. године у Београду. Председник странке од оснивања је књижевник и политичар Вук Драшковић.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.