Ђорђе Бодиновић

Ђорђе Бодиновић је био српски краљ Дукље у XI веку. Наследио је оца Константина Бодина. Био је на престолу Дукље у два наврата: од (1113–-1118) и од (1125--1131). У време своје владавине се трудио да обнови очеву идеју уједињења српских земаља, али у томе није успео. Између Ђорђеве прве и друге владавине, Дукљом је владао Грубеша Бранисављевић, рођак рашкога великог жупана Уроша I, који је био наклоњен Византији. Пошто је народ збацио Грубешу и вратио Ђорђа на престо, византијски цар Јован Комнен напао је српске области, освојио Рашку и при томе заробио мноштво српског народа које насељава чак у Азији. Урош, после тога, признаје византијску власт, а као псоледица тога византијска војска убрзо слама и отпор Ђорђа Бодиновића, заробљава га и одводи у ропство у Цариград.[1][2]

Ђорђе Бодиновић
Seal of the Serbian ruler Djordje of Duklja
Печат краља Ђорђа
Пуно имеЂорђе Бодиновић Војислављевић
Датум рођењаоко 1081.
Место рођењаДукља
Датум смрти1131.
Место смртиЦариград
Византија
ДинастијаВојислављевићи
ОтацКонстантин Бодин
МајкаЈаквинта Баријска
Краљ Дукље
Период(1113-1118), (1125-1131)
ПретходникГрубеша
НаследникГрубеша (1118—1125.) и Градихна (1131—1143.)

Детињство и младост

Seal Vojislavljevici (Duklja)
Грб династије Војислављевића.

Ђорђе је био син Бодина и Јаквинте чији је брак био закључен 1081. године. Његова браћа су били Михаило, Арлирица и Томо. Највероватније је 90-тих година имао 12 година.[2]

Владавина

Прва владавина (1113—1118)

Ђорђе је са својом војиском кренуо у Скадар своме стрицу Гојиславу. Грубеша је једини био ухваћен у Скадру. У то време војсковођа Калојован Куман је са Гојиславом напао Ђорђа. Гојислав и војсковођа су победили битку, а Ђорђе је побегао у Облик. Затим је војсковођа освојио Скадар. Тада извукуше Гребушу из тамнице и поставе га за владара Дукље. После овога је Ђорђе побегао у Рашку. Касније се Ђорђе вратио са војиском пред Бар и свргнуо Гребушу.[2]

Друга владавина (1125—1131)

После овога Ђорђе се помирио са Гребушином браћом Драгињу и Драгила, а за узврат им даде жупу у Зети. Градињи није хтео ништа да да јер је хтео да га намами у Дукљу, јер је био у Рашкој. Затим Драгило продре у Подгорску област и освоји неке жупе. Уз помоћ Драгиловог савета, Ђорђе је напао Рашку и освојио је. Ту су видели Уроша у тамници па су га извукли и ставили као владара Рашке. Због јачања Драгила, Ђорђе је послао Михаила, сина Владимира, а после и Драгила у тамницу. Касније је Драгиња побегао у Драч са својим синовима Првошем, Гребушом и Немањом. Затим војсковођа Пиригорди са Драгињом и Градихом нападне Дукљу и освоји све до Врањине и Бара. Касније је војсковођа хтео да оде у Цариград, па је Градихна оставио своме сину Борошу да чува тврђаву у Облику. Тада је Ђорђе наредио са се убије Градихна и његов брат. Тада је у Драч дошао Алексије Контостефан, па је Ђорђе напао Облик. Када је за то чуо Алексија одмах је сам Градихом и његовим братом напао Ђорђа. Тада су напали његов логор, али је Ђорђе успео да побегне у Црмницу. Алексије се после тога вратио у Бар, а Градихну остави са војиском. Мало после тога се прво побуни Котор па цела земља против Градихне, а Градихна поче да осваја његову земљу и да га тера у бег. Када је схватио да је нападнут са свих страна и да није могао више да се крије у шумама и горама, он се сакри у тврђаву која се звала Оболон. Затим је Градихна освојио цео Котор осим тврђаве у којој се налазио Ђорђе. Међутим је војсковођа дошао у Скадар да би са Градихном освојио тврђаву. Ђорђе је ухваћен и одведен у тамницу у Драчу, а после у Цариград.[2]

Ђорђе је умро у цариградској тамници, а на његово место византијски цар поставља Градињу Бранисављевића. [2]

Serbian Kingdom under King Constantine Bodin-sr
Подела Бодинове државе

Повеље краља Ђорђа

Сачуване су у добровачким архивама две повеље из доба краља Ђорђа:

  • Повеља дукљанског краља Ђорђа (из 1115. године), којом потврђује цркву Св. Мартина у Шумету бенедиктинском самостану на Локруму.[3]

Печат краља Ђорђа

Ђорђев печат, знанственој јавности презентиран 1938. године, потиче из раздобља док он још није био владар.

На аверсу печата је латински натпис:

Geor(gius) regis Bodini fili

у преводу

Кнез Ђорђе, Бодинов син.

На реверсу је приказан Св. Ђорђе са грчким натписом:

'ό ἅγιος Γεώργι(ο)ς'.

Види још

Референце

  1. ^ Живковић 2006, стр. 127-132.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Поп Дукљанин 1988.
  3. 3,0 3,1 Ротковић, Повеља судије Грда(на) из времена краља Ђорђа, Бодинова сина, на црногорском
  4. ^ Historia Jugosławii. стр. 508, Tadeusz Wasilewski

Извори и литература

Извори
Литература
Владимир Војислављевић

Владимир Војислављевић (друга половина 11. века - прва четвртина 12. века) је био српски краљ и владар Дукље, од око 1102. до око 1114. године.Након пада краља Кочапара око 1102. године, народ је за новог краља прогласио Владимира (1102 – 1114). Владимир је био унук краља Михаила и синовац краља Константина Бодина. Његовим доласком прекинут грађански рат у српском краљевству а своје позиције је ојачао женидбом кћерке Рашког великог жупана Вукана. Свог стрица Доброслава, некадашњег краља, пребацио из рашке у зетску тамницу. У периоду његовог краљевања Вукан је предузео један војни поход против Византије у пролеће 1106. и успео да у једној бици поново потуче војску предвођену Јованом Комнином. Рат је окончан у новембру исте године, тако што је Вукан предао таоце цару Алексију.Под утицајем саветника који су били велики непријатељи Рашког жупана Вукана и у жељи да на српски престо доведе свог сина Ђорђа, Јаквинта, жена некадашњег краља Константина Бодина отровала је краља Владимира који је после неколико дана преминуо. На престо се тада попео Ђорђе Бодиновић чиме је уследио нови грађански рат који ће за дуги низ година паралисати српско краљевство.

Војислављевићи

Војислављевићи су српска средњовековна династија, која је наследила власт над Дукљом преко Јована Владимира и српске династије Властимировића. Ова лоза владала је Дукљом и околним подручјима, укључујући и Захумље, Рашку и Босну. Њихова владавина је трајала од 1018. до 1186. године, када је доминацију преузела династија Немањић.

Градихна

Градихна (прва половина 12. века) је био српски краљ и владар Дукље, од око 1131. до око 1143. године. Након битке код Бара око 1125. године у којој је погинуо његов брат Грубеша, Градихна бежи у Рашку где је након унутарашњих сукоба свргнут жупан Урош I и затворен у тамницу. Тамо се оженио и добио три сина: Радослава, Лобара и Владимира. За то време краљ Ђорђе се измиро са његовом браћом Драгихном и Драгилом те им оставио део територије у Зети.Негде око 1127. краљ Ђорђе напао је Рашку и ослободио жупана Уроша I те га поново поставио за жупана. Градихна због нове ситуације бежи у Захумље где проналази ново уточиште. Након српског пораза у борби са Византијом 1129. и примања вазалних намета, Градихна је почео да ради активну политику у свргавању краља Ђорђа у којој му је највише помогао брат Драгихна ослањајући се на Византијску подршку.Уплашен овим, краљ Ђорђе утамничио је њиховог трећег брата Драгила и Михајла, сина бившег краља Владимира. Био је то повод за рат па су Градихна и Драгихна успели да уз помоћ Византијске војске која се налазила у Драчу поразе краља Ђорђа који се склонио у тврђаву Котор. Након кратке опсаде, краља Ђорђа су издали његови људи и предали га Византинцима који су га утамничили и одвели у Цариград где је и умро.

Уз византијску подршку, као некад његов брат Грубеша, Градихна се прогласио за новог српског краља негде око 1131. године. Његов долазак на престо означио је крај династијског грађанског рата и постепену обнову земље. Међутим, као резултат мешања Византије у унутрашње послове земље и ранији пораз српске војске 1129. то је уједно означило и дезинтеграцију и пад краљевства. Изгледа да лидери Рашке и Босне нису признавали Градихну за новог краља који се одржавао уз помоћ Византинаца. Тако је Урош I, некадашњи савезником краља Ђорђа, ојачао везе са угарским двором удајом своје кћерке Јелена за угарског престолонаследника Белу II 1130., а затим је и његов син Белош постао бан Хрватске и један од најмоћнијих људи тадашње Угарске. Босном је као бан владао Јеленин син, будући угарски владар Геза II око 1137. године.

Након деценије владања, у потпуности зависан од Византије, краљ Градихна је умро негде око 1143. године и сахрањен у манастиру Светог Срђа и Ваха. На престо га је наследио син Радослав уз пристанак новог византијског цара Манојла I Комнина (1143 - 1180), али не као краљ већ само као кнез.

Грубеша

Грубеша (крај 11. века - прва четвртина 12. века) је био српски краљ и владар Дукље, од око 1118. до око 1125. године.У жељи да уништи све претенденте на српски престо краљ Ђорђе се окомио на Бранислављевиће, другу краљевску грану Војислављевића. Сазнавши за то, три брата Грубеша, Драгиња и Драгило беже у Драч свом стрицу Гојиславу. Међутим приликом бега, Ђорђе успева да ухвати Грубешу и да га утамничу у Скадру.

Уз помоћ византијске војске, предвођеном војсковођом Калојаном Куманом, Гојислав и његови нећаци нападоше краља Ђорђа и поразише га у одлучној бици. Изгубивши војску која је делом била или уништена или заробљена, краљ се са неколицином спасио бекством. У следећем удару Бранислављевићи уз помоћ војсковође Калојана ударише на Скадар и заузимају га. Из тамнице ослобађају Грубешу који се уз помоћ византинаца прогласио за новог српског краља.

У међувремену Ђорђе пребеже у Рашку у којој је у изгнанству био у следећих 7 година. Његова мајка Јаквинта послата је у Цариград где је и умрла.

Грубеша је као српски краљ владао у периоду од (1118 – 1125). године, успевајући да смири и обнови земљу заморену династијском борбом. За то време Ђорђе, који је боравио у Рашкој, скупи велику војску и уз помоћ Рашког жупана Уроша I нападне Грубешу који му се у бици код Бара око 1125. године супротстави. У тој борби погину краљ Грубеша и Ђорђе Бодиновић поново преузе власт.

Краљ Грубеша сахрањен је са почастима у Барској епископији у цркви Св. Ђорђа.

Историја Срба

Историја Срба обухвата период од раног средњег века до садашњости. Срби су се населили на Балканском полуострву и у јужној Панонској низији. Срби данас чине већину или значајну мањину у Србији, Босни и Херцеговини (то јест Републици Српској) и Црној Гори. Мањи број Срба до данас је остао у Хрватској, Румунији, Мађарској, Републици Северној Македонији, Бугарској и Албанији. Значајан број Срба раселио се у многе државе Европе и света и они чине дијаспори. Изван ове историје Срба је историја заједнице Срба староседелаца источне Немачке. Они имају исто порекло као Срби на Балканском полуострву, али дуга раздвојеност, довела је до необичне појаве да се обликују два различита словенска народа са истим именом Срби.

Константин Бодин

Константин Бодин (Дукља, око 1050 — Скадар, око 1099) био је српски краљ из династије Војислављевића, који је владао од 1081. до 1099. године. Његова држава је обухватала готово све српске земље, укључујући: Дукљу, Травунију, Захумље, Рашку и Босну. Био је син и наследник краља Михаила I Војислављевића. Као млади принц учествовао је у борбама против Византије. Током великог словенског устанка против Византије, који је избио 1072. године, стао је на чело устаничког покрета, узевши титулу бугарског цара, под именом Петар III, чиме је постао први Србин који је овенчан царским достојанством. На пролеће 1081. године Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке угледног племића из јужноиталијанског рада Барија, чиме су оснажене везе са Норманима. Већ у октобру 1081. године Бодин је владао сам, те се стога сматра да је његов отац преминуо између маја и септембра 1081. године. Током наредних година, учврстио је власт у приморским областима, а потом је својој држави прикључио и области Рашке и Босне, чиме је објединио готово све српске земље.Од јужнословенских владара Бодин је једини који је добио високу византијску титулу протосеваста, која је настала у доба Алексија I Комнина. Претпоставља се да је Константин Бодин умро у око 1100. или 1101. године. Сахрањен је у манастиру Светих Срђа и Ваха у близини Скадра. Нека новија истраживања указују на могућност да је умро већ око 1099. године.

Списак владара Црне Горе

Списак владара Црне Горе обухвата познате владаре који су управљали деловима данашње Црне Горе од доласка Словена на Балканско полуострво до данас.

Списак познатих Срба

Ово је списак познатих Срба и људи који су на неки начин повезани са Србима или Србијом.

Списак ратова у којима је Србија учествовала

Ова листа садржи ратове у којима је Србија учествовала кроз своју историју.

Списак српских владара

Списак српских владара обухвата српске владаре (жупане, кнезове, деспоте, краљеве и цареве) поређане према државама којима су владали.

Срби у Црној Гори

Срби у Црној Гори, односно црногорски Срби или Срби Црногорци, су дио српског народа са подручја данашње Црне Горе. Према попису становништва из 2011. године, у Црној Гори живи 178,110 припадника српског народа, што чини 28,73% становништва. Додатних 2103 грађана се изјаснило као Срби-Црногорци, док се 1833 грађана изјаснило као Црногорци-Срби, што укупно чини 0,64% становништва Црне Горе. Поред тога, од укупног броја етничких Црногораца, њих 74,806 је исказало српски језик као матерњи, а додатних 10,082 грађана који су се изјаснили као национално неопредјељени, такође су исказали српски језик као матерњи. У укупном збиру, чак 265,895 грађана се изјаснило за српски језик као матерњи, што чини 42,88% становништва Црне Горе. Према истом попису, од укупног броја Срба у Црној Гори (178,110), њих 175,052 је исказало припадност православљу, док преостали дио чине Срби католици, Срби муслимани и припадници других вјероисповијест.Према традиционалној регионалној подјели, Срби настањују сљедеће историјске и географске области у данашњој Црној Гори: Стара Црна Гора, Брда, Стара Херцеговина, Бока Которска, Приморје и Горње Полимље. Према регионалној припадности, Срби у Црној Гори се могу називати: Црногорцима, Старохерцеговцима, Брђанима, Бокељима, Приморцима или Полимцима.

Почевши од 2006. године, када је Црна Гора стекла независност, положај српског народа у тој држави је почео убрзано да се погоршава, под притиском организоване десрбизације и форсиране црногоризације, која се спроводи у свим областима друштвеног живота. Иако су Срби у преамбули Устава Црне Горе из 2007. године поменути непосредно након етничких Црногораца, у склопу набрајања народности, положај српског народа у Црној Гори није правно регулисан, што представља извор бројних проблема и спорова, не само у односима са државним властима, већ и унутар саме српске заједнице.

Травунија

Травунија (лат. Tribunia) је српска историјска област, која је током раног средњовековног раздобља постојала као посебна удеона кнежевина у склопу српских земаља. Травунска кнежевина је током 9. и 10. века обухватала југоисточне делове данашње Херцеговине, најзападније делове данашње Црне Горе и крајњи јужни део данашње Далмације, укључујући и Конавле. Главни историјски извор за историју ове кнежевине су историографски списи византијског цара Константина VII Порфирогенита, који је Травунију описао као једну од српских области:

„Земља Травуњана и Конављана је једна. Тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који je пребегао цару Ираклију из некрштене Србије ... Архонти Травуније увек су били под влашћу архонта Србије.”

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.