Ђоко Слијепчевић

Ђоко Слијепчевић (Самобор, Гацко, 7. септембар 1907Келн, 16. јануар 1993) је био српски историчар.

Ђоко Слијепчевић
Датум рођења7. септембар 1907.
Место рођењаСамобор, Гацко
Босна и Херцеговина
Датум смрти16. јануар 1993. (85 год.)
Место смртиКелн
Немачка

Биографија

Започео је школовање у Никшићу. Од 1921—1925 похађао је гимназију у Гацком, 1930. је завршио Богословију у Призрену. Године 1934. је дипломирао на Богословском факултету у Београду, а 1936. одбранио докторску дисертацију Стефан Стратимировић митрополит карловачки као поглавар цркве, просветни и национално-политички радник. У 1937. је слушао предавања о црквеној историји код Ханса Лицмена и Ериха Зееберга. Године 1938. бива постављен за доцента на Катедри за црквену историју Богословског факултета у Београду.

Слијепчевић је био присталица Збора Димитрије Љотића. За време Другог светског рата писао је пропаганду усмерену против Савезника[1] и био је сарадник Ратка Парежанина у Васпитном одсеку при штабу Српског добровољачког корпуса.[2] Током Другог светског рата је прикупљао грађу о усташком геноциду над Србима у Независој Држави Хрватској.[3]

Побегао је из Србије пред Црвеном армијом и партизанима у Словенију. Крајем рата је напустио Југославију. Извесно време провео је у затвореничким логорима у Италији и Немачкој, из којих бива ослобођен 1948. године.

После рата боравио је у Берну на старокатоличком Богословском факултету, прикупљајући грађу за историју Српске цркве. Године 1954. је прешао у Минхен на Институт за југоисточну Европу као референт за Албанију и Бугарску. Умро је 1993. у Келну, а сахрањен је на српском гробљу у Оснабрику.

Дела (библиографија)

Слијепчевић је објавио низ радова о Српској националној и црквеној историји, од којих се посебно истиче тротомна „Историја српске православне цркве“. Објављивао је и чланке у часописима Богословље, Братство, Светосавље, Хришћанска мисао, Пут и (у емиграцији) Искра.

Референце

  1. ^ Milosavljević 2006, стр. 213.
  2. ^ Petranović 1992, стр. 416.
  3. ^ Поповић 1997, стр. 639.

Литература

Арсеније I Сремац

Свети Арсеније I Сремац (?—1266) је био други архиепископ српски, од 1233. до 1263. године.

Завод за принудно васпитање омладине

Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци је био логор за комунистички оријентисану омладину који је постојао од 1942. до 1944. Логор је основан по идеји Димитрија Љотића, а у њега су слати омладинци за које је колаборационистичка управа сумњала да су комунистички оријентисани. Циљ је био њихова индоктринација која би одговарала Љотићевој визији национално исправне омладине. Управник логора је био збораш Милован Поповић, а управница женског дела је била његова супруга Драгојла Поповић. Управа Завода је спроводила терор над непослушним омладинцима, кажњавала их физичком тортуром и боравком у самици. Сви заточеници су били изложени изгладњивању, тешком физичком раду и лошим условима боравка, попут хладноће, лоших хигијенских и здравствених услова и пренатрпаности барака. Током две године постојања логора кроз њега прошло око 1.270 омладинаца са подручја читаве Србије.

Леонтије Радуловић

Леонтије Радуловић (Туље, 1835 — 12. октобар 1888) је био митрополит херцеговачко-захумски 1888. године.

Манастир Светог Саве у Либертивилу

Српски православни манастир Светог Саве је манастир Српске православне цркве који се налази у Либертивилу (Илиноис, САД). Посвећен је Светом Сави. Манастир је током 20. вијека био сједиште Епархије америчко-канадске (1927—1963), Митрополије средњозападноамеричке (1963—1991) и Митрополије либертивилско-чикашке (2009—2011). У кратком периоду од 2011. до 2014. имао је статус ставропигијалног манастира (под директном управом патријарха српског).

Марисав Петровић

Марисав Петровић (Градац, 1896 — Минхен, 1974) је био командант другог пука Српског добровољачког корпуса.

Масакр у Крагујевцу

За споменик, види Спомен парк „21. октобар“.

Крагујевачки октобар или Крагујевачки масакр (нем. Massaker von Kragujevac) представља масакр којег су над цивилним становништвом Крагујевца и околних села починиле јединице нацистичке Немачке 19, 20. и 21. октобра 1941. године. У овом злочину је страдало око 3.000 становника Крагујевца и околних места, а међу њима је било и 300 крагујевачких ученика и петнаесторо деце старости између 8 и 15 година. Након Другог светског рата владало је мишљење да је страдало 7.000 цивила. Према подацима историчара и некадашњег кустоса музеја у Шумарицама Станише Бркића, тог дана је стрељано 2.796 лица.

Стрељање је извршено као одмазда за 10 убијених и 26 рањених немачких војника након сукоба са партизанима и четницима на пола пута између Бара и Љуљака. Немачки командант Франц Беме 10. октобра је издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет. По тој рачуници као одмазду требало је убити 2.300 људи. Наредбу је донео командант 749. пука чије је седиште било у Краљеву мајор Ото Деш, а наредбу је проследио команданту 724. пука у Крагујевцу мајору Паулу Кенигу. Злочин су извршиле јединице I батаљона 724. пешадијског пука и III батаљона 749. пешадијског пука.

У спомен на жртве стрељања читав простор Шумарица је претворен у спомен-парк. Меморијални комплекс обухвата површину од 352 хектара, а око њега води кружни пут дужине 7 километара који иде ка долинама Ердоглијског и Сушичког потока где су се стрељања и одвијала. У оквиру комплекса налази се 10 споменика (иако је првобитно планирано да их буде 30) подигнутих на хумкама стрељаних.

Односи Црне Горе и Турске

Односи Црне Горе и Турске су инострани односи Црне Горе и Турске Републике.

Општина Гацко

Општина Гацко је општина у Источној Херцеговини, у Републици Српској, БиХ. Површина општине је 736 км2.

По посљедњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Гацко је имала 10.788 становника, распоређених у 71 насељеном мјесту. Општина Гацко у цјелини је у саставу Републике Српске од њеног настанка 1992. године.

Према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине на попису становништва 2013. године, у општини је пописано 8.990 лица.

Патријарх српски Варнава

Патријарх српски Варнава (световно Петар Росић; Пљевља, 29. август/10. септембар 1880 — Београд, 23. јул 1937) је био 40. патријарх Српске православне цркве, од 1930. до 1937. године.Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Варнава.

Патријарх српски Георгије

Георгије Бранковић (1830 — 1907) је био српски православни епископ темишварски од 1882. до 1890. године, a потом архиепископ карловачки и патријарх српски од 1890. до 1907. године.

Био је први тајни саветник аустроугарског цара Франца Јозефа I, витез Великог крста Леополдовог реда, носилац царског ордена Гвоздене круне првог степена, српских Ордена белог орла и Св. Саве првог степена и кнежевског црногорског Даниловог ордена првог степена, члан угарског Горњег дома и хрватског Земаљског сабора, некадашњи управитељ сомборске Препарандије, почасни грађанин Сомбора и Карловаца, један од највећих добротвора које је српски народ имао.

Самобор (Гацко)

Самобор је насељено мјесто у општини Гацко, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 172 становника.

Серафим Перовић

Серафим Перовић (Горица код Требиња, 22. јун 1827 — Мостар, 17. фебруар 1903) је био митрополит захумско-херцеговачки 1889-1903.

Списак српских историчара

Ово је списак људи који су по националности Срби а бавили су се или се баве проучавањем историје.

Српска патријаршија у Сремским Карловцима

Српска патријаршија у Сремским Карловцима, у делу литературе називана и Карловачка патријаршија, била је патријаршија православних Срба у периоду између 1848. и 1920. године. Настала је 1848. године, када је митрополит Карловачке митрополије проглашен за српског патријарха. Српски патријарси ове патријаршије су такође задржали и титулу Карловачког митрополита. Седиште Патријаршије је било у Сремским Карловцима у Хабзбуршкој монархији, а након 1918. године у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца. У литератури се истиче да канонско-правно својство патријарха српског, поглавара ове патријаршије, Васељенска црква није признавала. Стога се тумачи да је ова патријаршија фактички била почасни назив за Карловачку митрополију. Патријарси нису именовани након смрти последњег карловачког патријарха, Лукијана Богдановића, 1913. године. Уједињењем свих српских обласних цркава 1920. године, Српска патријаршија је поново обновљена, али са седиштем у Београду.

Херцеговина

Херцеговина је историјска и географска област, која је настала средином 15. века, када је војвода Стефан Вукчић Косача узео титулу: херцег од Светог Саве. Током историје, просторни опсег Херцеговине се постепено мењао. Првобитно се односио на Херцеговину Светог Саве, а потом на Херцеговачки санџак, односно Херцеговачки пашалук. Значајне промене су наступиле 1878. године, када је већи део историјске Херцеговине окупиран од стране Аустроугарске (данашња Херцеговина у ужем смислу), док су мањи делови у два наврата (1878. и 1912. године) прикључени Црној Гори (данашња Стара Херцеговина).

Савремена Херцеговина (у ужем смислу) означава географску област која обухвата јужну половину Босне и Херцеговине. Херцеговина као стара српска средњовековна земља била је много већа и обухватала је делове данашње западне Црне Горе, делове Полимља и горњег Подриња, као и Боку Которску. (Стара Херцеговина). Ова држава је име добила по титули херцега од Светога Саве (нем. Herzog — војвода), владара овог подручја из 15. века Стефана Вукчића Косаче. Кроз историју се називала и Хумска земља, Хум или Захумље.

Историјски и културно она обухвата, или је обухватала, нека подручја источно и североисточно (Стара Херцеговина у Црној Гори, Подрињу и Полимљу). По друштвено-историјским критеријумима, Херцеговина се на неким од ових територија преклапа са Босном.

Херцеговина заузима око 20% територије Босне и Херцеговине, где живи око 10% становништва земље.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.