Ђердапска клисура

Ђердапска клисура (рум. Porţile de Fier; мађ. Vaskapu; свк. Železné vráta; тур. Demirkapı; нем. Eisernes Tor; буг. Железни врата) је најдужа (100 km) и највећа клисура у Европи. Она формира део границе између Румуније и Србије, при чему се северно налази Румунија а јужно Србија. Румунски, мађарски, словачки, турски, немачки и бугарски назив има значење железна врата, док је клисура у Србији позната као Ђердап. На румунској страни се налази национални парк Железна врата (рум. Parcul Natural Porţile de Fier), а са српске национални парк Ђердап.

Ђердапска клисура представља композитну (чине је наизменично 3 котлине и 4 клисуре) и антесцедентну (усецање корита је ишло паралелно са тектонским померањима) долину и она изгледа овако:

  1. Голубачка клисура
  2. Љупковска котлина (названа по румунском селу Љупкова)
  3. Клисура Госпођин вир
  4. Доњомилановачка котлина
  5. Клисура Казан
  6. Оршавска котлина
  7. Сипска клисура (добила име по месту Сип)
  8. Влашко-понтијска низија

Клисура је још и полигенетска, полифазна, попречна, дубока, лактаста и делом кањонска. Горњи део клисуре усекла је морска (језерска) отока Панонског мора која је отицала ка Понтијском мору. Нижи делови клисуре одговарају ерозији Дунава који је наследио отоку.

У Голубачкој клисури, са дна корита Дунава, дижу се остењаци. Љупковску котлину са јужне стране ограничава планина Шомрда. У клисури Госпођин вир има џиновских лонаца. У једном од њих измерена је дубина од 82 m што је једна од највећих речних дубина на планети. Са дна корита ове клисуре дижу се остењаци и прагови. Клисура Казан усечена је у старије и отпорније стене са скоро вертикалним странама. Она је најужа клисура у Ђердапу (150 m). У Великом Казану има дубоких џиновских лонаца (до 71 m) чија дна допиру испод нивоа мора. Корито Дунава у Сипској клисури је стеновито и пуно остењака. Од њих се састоји стеновита пречага Преграда. Целокупна клисура Ђердап добила је назив по једном делу Сипске клисуре. [1]

У клисури има археолошких налаза и културно-историјских споменика, као што су насеље Лепенски Вир, Голубачки град, остаци Трајановог моста, Трајанове табле, као и разни очувани примери народне словенске архитектуре.

Након изградње хидроелектране Ђердап, дошло је до подизања нивоа воде и тако је настало акумулационо Ђердапско језеро.

Đerdapska klisura1
Đerdapska klisura100

Координате: 44°40′16″ СГШ; 22°31′47″ ИГД / 44.671111° СГШ; 22.529722° ИГД

IJzeren Poort Stuwdam
Хидроелектрана Ђердап
Nova turištička staza kroz Đerdapsku Klisuru, oko tridesetih godina 20. veka
Нова туристичка стаза кроз клисуру, тридесете године 20. века
Đerdapska klisura
Ђердапска клисура
Đerdapska klisura 001
Đerdapska klisura

Види још

Референце

  1. ^ Марковић, Јован; Павловић, Мила (1995). Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора). Београд: Савремена администрација.

Литература

  • Марковић, Јован; Павловић, Мила (1995). Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора). Београд: Савремена администрација.

Спољашње везе

Taliata

Римско утврђење Taliata је утврђење на локалитету Велики Градац код Доњег Милановца, које се налазило око 2 km узводно од Поречке реке, непосредно уз поток Папреницу. Било је постављено на 200-250 м од десне обале Дунава, на изузетно важном стратешком месту. Постојање рушевина на Великом Градцу први је забележио Марсиљи, а затим га помињу и други путописци и истраживачи. Истраживања мањег обима на овом локалитету била се реализована 1958, од 1960. до 1962. и 1965. године, а тек 1966. године извршена су испитивања већег обима. У току ископавања нађени су остаци четири основна грађевинска периода. Утврђење је имало скоро квадратну основу, димензија 134×126 метара. Претпоставља се да му је претходило скромно утврђење на Малом Градцу, димензија 50×40 метара, које се налазило у непосредној близини.

Првом грађевинском периоду припада бедем из I века, најстарији хореум и неколико фрагмената истражених грађевина у јужном и централном делу логора. Камени бедем је био дебљине од 0,9 до 1 м. На основу извесних конструктивних елемената утврђено је постојање дрвено-земљане шетне стазе, што показује да је првобитно утврђење било саграђено од камена у комбинацији са дрветом и земљом.У другом грађевинском периоду саграђен је знатно масивнији бедем, дебљине око два метара. Калдрмисане улице спајале су јужну и северну, односно источну и западну капију, које су биле ојачане кулама правоугаоне основе. На угловима кастела подигнуте су увучене трапезоидне куле. На северном бедему, између угаоних кула и капије, налазила се по једна увучена правоугаона кула са спољним ојачањем. Судећи према налазима црепова, правоугаоне куле капија имале су кровни покривач. У унутрашњости утврђења откривени су у целини хореум и конструкција непознате намене. Градња другог логора може се датовати у другу половину III века. О томе сведоче нумизматички налази и неке конструктивне особине бедема и кула (примена либажних слојева од 2 до 3 а понекад 4 реда опека). Крај касноантичког кастела може се приписати хунским најездама у првим деценијама V века.Изградња трећег утврђења се доводи у везу са обновом дунавске границе на попчетку Јустинијанове владавине (527—565). Тада је извршено обнављање бедема – правоугаоне куле су делом надзидане – сачувана је само северна капија, док су остале зазидане. На угловима кастела су подигнуте нове, пространије куле кружне основе. Уз северну капију је саграђен нови хореум са тремом, а уз западну, која је била претворена у баптистериј, прислоњена је једнобродна црква са нартексом и анексом. Треће утврђење на Великом Градцу страдало је у великом пожару који се може довести у везу са аварским операцијама 595-596. године.

Четврти и последњи грађевински период припада XI-XII веку. Обележен је поправком бедема и гробљем на редове које је настало на рушевинама рановизантијске базилике. Откривено је 105 скелетних гробова, а прилози су нађени само у 23 гроба. Истраживања Великог Градца остала су недовршена. Резултати до којих се дошло не пружају одговор на многа питања о унутрашњој структури сукцесивних логора.

Ђердап

Ђердап може да се односи на:

Ђердапска клисура, клисура на граници Србије и Румуније, највећа у Европи

Ђердапско језеро, вештачко језеро у Ђердапској клисури

Национални парк Ђердап, национални парк на територији Ђердапске клисуре

Хидроелектрана Ђердап, хидроелектрана на Ђердапској клисури

Ђердапска улица, улица у Београду.

Ђердап (локалитет), археолошки локалитет у области Ђердапске клисуре.

Ђердапска лала

Ђердапска лала је ендемична врста Ђердапа и са српске и румунске стране. Ова врста је ишчезла са територије Ђердапа, самим тим и са територије Србије. Налази се међу ишчезлим врстама у Црвеној књизи флоре Србије. Према категоризацији IUCN спада у скоро угрожене врсте, јер на румунској страни постоји око 1000 јединки. Ову врсту је битно поменути јер постоје индиције за њену реинтродукцију на просторе НП Ђердап. Расте на стрмим кречњачким литицама. Претпоставља се да је разлог постепеног нестајања ове врсте изградња хидроцентрале, која је потопила постојећа станишта, и изоловала две постојеће популације. Иако ова врста није забележена у природи на српској страни у последњих десет година, увек постоји нада да су у земљи сачуване луковице и да ће под идеалним природним факторима, барем једна поново нићи.

Ова атрактивна ендемска врста живих цветова коју не треба посебно описивати живела је некад на целом подручју Доњег Подунавља (Ђердап и клисура Казан). Води се као изумрла из Србије, а планира се њена реинтродукција у НП Ђердап. Живи на неприступачним литицама клисура. Станишта су јој потопљена током градње хидроакумулационог језера Ђердап, али опстаје мала популација на левој, румунској страни Дунава, код места званог Циуцарул Маре. Открио ју је и описао угарски ботаничар Винце Борбаш 1882. године.Ђердап није само јединствени геолошки, геоморфолошки и хидролошки феномен, већ и један од највећих, најзначајнијих и најсевернијих европских рефугијума аркто-терцијарне, пре свега шумске флоре и вегетације које су ту нашле сигурно уточиште за време ледених доба, од плиоцена до данас. На основу досадашњих истраживања живог света, може се са сигурношћу тврдити да се ради о једном од најзначајнијих центара флористичког, фаунистичког и вегетацијског диверзитета не само у Србији, већ и на читавом Балканском полуострву. Захваљујући континуираном постојању умерене, „ђердапске климе“, без великих климатских осцилација и екстрема, на подручју Ђердапа присутно је данас преко 50 различитих типова шумских и жбунастих заједница, од којих чак 35 имају реликтни карактер. Основна одлика ових шумских екосистема је њихово изузетно флористичко богатство и полидоминантност. На различитим типовима станишта овог подручја (стене, камењари, сипари, мочваре, ливаде и пашњаци), присутно је преко 1.100 врста, подврста или варијетета васкуларних биљака. Посебну ботаничку вредност овог подручја представљале су ђердапска лала (Tulipa hungarica) и банатски шафран (Crocus banaticus), за које се, на основу досадашњих истраживања, претпоставља да су ишчезле са подручја Парка, а самим тим и са подручја Србије, услед изградње хидроакумулационог језера.

Ђердапско језеро

Ђердапско језеро или језеро Ђердап (рум. Lacului de acumulare Porţile de Fier), је вештачко акумулационо језеро на Дунаву у источној Србији на граници са Румунијом. Настало је 1972. када су Југославија и Румунија изградиле хидроцентралу „Ђердап I“. Језеро лежи у Ђердапској клисури. На обали језера се налази Национални парк Ђердап.

Језеро је дугачко преко 100 km, а на најширем месту широко је 8 km. Највећа дубина достиже 100 метара. Површина језера је 253 km², од чега је 163 km² на српској а 90 km² на румунској страни. По величини је четврто на Балкану и највеће у Србији.

Љупковска котлина

Љупковска котлина (рум. Valea Ljupova) је прво проширење композитне долине Ђердапа. Повезује Голубовачку клисуру на западу са клисуром Госпођин вир на истоку. Овде се корито шири на око 1500 метара, а дубина Дунава се смањује за 10-15 метара. Котлина је добила име по румунском селу на левој обали реке који се зове Љупкова. Са јужне стране издиже се планина Шомрда.

Голубовачка клисура

Голубовачка клисура, Голубачка клисура или Горња клисура (рум. Defileul Golubac) је прво сужење на почетку композитне долине Ђердапа. Почиње код града Голупца, по коме је добила и име, а завршава се Љупковском котлином код града Љупкова у Румунији. Корито јој је широко око 200 метара, а дубина Дунава овде достиже 14-45 метара. Посебну одлику представљају бројњи остењаци који се издижу са речног дна и избијају изнад водене површине. На уласку у клисуру је стена „Бабакај“, а на њеном изласку је стена „Стењке“.

Госпођин вир (клисура)

Госпођин вир (рум. Defileul Gospodin Vir) је клисура у композитној долини Ђердапа између Румуније и Србије. Повезује Љупковску котлину на западу са Доњемилановачком котлином на југоистоку. Ширина јој износи од 210-380 метара, а одликује је велики број вирова, по чему је и добила назив. Вртлози праве велика удубљења у кориту, такозване лонце, а један такав достиже дубину од 82 метра, чиме представља највећу дубину у Ђердапу, што је чак и испод површине Црног мора. Клисуру са југозапад окружује планина Шомрда у Србији, а са североистока планина Мунци Алмажулуј у Румунији.

Доњемилановачка котлина

Доњемилановачка котлина (рум. Valea Donji Milanovac) је проширење у композитној долини Ђердапа, на граници Србије и Румуније. Налази се између клисуре Госпођин вир на северозападу и клисуре Казан на североистоку. У њој се корито Дунава шири на око 2000 метара, а са десне стране прима и значајнију притоку, Поречку реку. Име је добила по граду Доњем Милановцу који се налази у котлини. Са југа је опасују планине Лишковац, Велики Гребен и Мироч, у Србији, а са севера Мунци Алмажулуј у Румунији.

Еко-етно комплекс „Капетан-Мишин брег”

Еко-етно комплекс „Капетан Мишин брег”, назван по великом српском добротвору, налази се на неколико километра од Доњег Милановца, у средишњем делу Ђердапске клисуре.Удаљен је 184 km од Београда и 6 km од Доњег Милановца, смештен је на узвишењу изнад десне обале Дунава, са којег се пружа поглед на Дунав и Доњи Милановац. У оквиру домаћинства се налазе две куће са собама за смештај гостију, као и простор за камповање. Ту се налази музеј вина, отворен 2013. године и јединствена галерија под отвореним небом „Човек, дрво, вода” која представља збирку скулптура прављених од дрвета и камена, аутора Живорада Стефановића, човека који заједно са супругом Душанком води ово домаћинство.Из „Капетан Мишиног брега” могу се посетити Рајкова пећина, археолошко налазиште Лепенски Вир, национални парк Ђердап, Голубачку тврђаву, кањон Вратне.

Казан (клисура)

Клисура Казан (рум. Cazanele mari и Cazanele mici) је сужење у композитној долини Ђердапа на граници Србије у Румуније. Састоји се из две клисуре — „Велики Казан“, чије је корито широко 150-170 метара, а стрми, скоро вертикални одсеци достижу и 300 метара, што клисуру сврстава и у кањонске долине. У њој су бројни вртлози чије дубине достижу и 70 метара. Након Великог следи „Мали Казан“ са ширином корита 180 до 300 метара. Клисура је усечена у старије и отпорније стене, а повезује Доњемилановачку котлину са Оршавском котлином. Корито Дунава је у овом делу Ђердапске клисуре најуже. Са југа Казан опасује планина Мироч, а са севера Мунци Алмажујуј.

Кањон Бољетинске реке

Кањон Бољетинске реке се налази у источној Србији, у близини села Бољетин (општина Мајданпек) и археолошког налазишта Лепенски Вир, у оквиру националног парка Ђердап.

Локалитет Госпођин вир

Локалитет Госпођин вир је археолошко налазиште праисторијског насеља поред Дунава. У непосредној близини налазишта пронађени су остаци римског пута и куле стражаре. Осим тога, на потезу Манастир, је делимично била сачувана средњовековна црква са некрополом и насеље. Сви откривени остаци чине једну ширу целину, која показује контимуитет живота на овом веома скученом простору између Дунава и стеновите обале.

Сведочанство о изградњи римског пута кроз клисуру представљају табле у уклесане стену, од стране царева Тиберија, Клаудија и Домицијана. Крај пута је постојала стражара призидана уз стену, тако да је имала само три камена зида и у унутрашњости две мање просторије. Димензије основе су биле 10,9 х 4,5 х 4,95 m. Саграђена је крајем I и почетком II века, а коришћена је и у IV веку. Основна функција ове куле стражаре била је контрола пута и осматрање супротне обале.

На локалитету Манастир откривени су темељи средњовековне једнобродне цркве, димензија 18 х 6 m, са полукружном апсидом на истоку и дограђеном изузетно малом припратом на западу. Накнадно је дозидана још једна много већа припрата. Североисточно од цркве је формирана некропола, а нешто даље и насеље. Црква, некропола и насеље потичу из XIV века, а коришћени су све до почетка XVI века.

Праисторијско насеље је било затрпано сипаром, а приликом истраживања 1966. откривени су остаци насеља које је са прекидима трајало од енеолита до гвозденог доба.

Након изградње ХЕ Ђердап, дошло је до подизања нивоа воде реке Дунав, чиме је читав локалитет је потопљен.

Национални парк Ђердап

Национални парк Ђердап се налази у југоисточном делу Европе, у североисточном делу Републике Србије, на самој међународној граници са Румунијом.

Укупна површина Националног парка износи 93.968 хектара, а заштитном зоном обухваћено je 63.608 ha. Основни природни феномен овог подручја је грандиозна Ђердапска клисура кроз коју протиче река Дунав.

Парк се простире на око 100 km десне обале Дунава од Голупца до Караташа код Кладова и обухвата узани шумовити брдско-планински појас, ширине 2 – 8 km уз Дунав, који се издиже изнад Дунава од 50 - 800 метара надморске висине.

Ово подручје - подручје Ђердапске клисуре националним парком је проглашено 1974. године.

Специфичан историјски развој, врло повољна ђердапска клима, сложена мрежа клисура, кањона и дубоких увала, овај простор издвајају као јединствен европски резерват терцијарне флоре, вегетације и фауне.

Флора Ђердапа се не одликује само разноврсношћу и богатством, него и изразитим реликтним карактером. На простору парка опстаје преко 1100 биљних врста. Разноликост станишта и заједница се одразила и на фауну која попут флоре, носи обележје реликтности. На овом простору се могу срести медвед, рис, вук, шакал, штекавац, сова ушара, црна рода као и мноштво других врста.

Врло повољни услови за живот били су разлог сталног присуства човека о чему сведоче многи археолошки налази и културно-историјски споменици, као што су насеље Лепенски Вир, археолошки локалитети попут Дијане, Голубачки град, остаци Трајановог моста, Трајанове табле, римског лимеса, разноврсни кастели, до очуваних примера народне српске архитектуре.

Основна одлика парка је велика шумовитост (преко 64%) и изразито богатство и разноврсност флоре, фауне геоморфолошких облика и богатство културно-историјских споменика од најстаријих епоха до данас. Око 9% односно 5.500 ha површине Националног парка Ђердап чини део Дунава који припада Србији. То Национални парк Ђердап чини и речним националним парком. Долина Дунава састављена је од три кањонско-клисурске долине:

Голубачка, дугачка 14,5 km, најмање ширине 230 m

Госпођин Вир дужине 15 km и најмање ширине 220 m

Кањон Великог и Малог Казана дужине 19 km и најмање ширине 150 mи три котлине:

Љупковска

Доњомилановачка

ОршавскаКањонске долине усечене су у кречњаке јужних Карпата.

Ђердап, Гвоздена врата, хиљадама година је изазов за путнике, трговце, ратнике и миротворце. То су врата између два важна културна и економска дела света, између доњег и средњег Подунавља. Ђердап је одувек био природно стратешко место огромног значаја, и у рату и у миру. Зато је дуж Ђердапа велики број историјских споменика.

Оршавска котлина

Оршавска котлина (рум. Valea Orşova) је проширење у композитној долини Ђердапа између Румуније и Србије. У њој се налази речно острво Ада Кале, а дно котлине прекривено је речним наносом песка и шљунка које доноси лева притока Дунава — Черна. На западу се Оршавска котлина везује за клисуру Казан, а на југоистоку за Сипску клисуру. Име је добила по румунском граду Оршава, који се налази на левој обали.

Римска Трансдиерна (Стара Текија)

Стара Текија, баш као и 2000 година пре, римска Трансдиерна је била смештена на првој, природно повољној локацији, на излазу из кањона Доње клисуре, на десној обали.

Прво, старије утврђење, димензија 100 х 84 м подигнуто је почетком 1. века, на левој обали Текијског потока, за војну јединицу мешовитог састава, укључујући и флоту. У периоду касноантичке обнове, у 4. веку (Диоклецијан – Константин Велики) на овој локацији је била подигнута мања четвороугаона фортификација, димензија 32 х 25 м, неправилног облика, са четвороугаоним спољним кулама.Последња обнова овог кастела била је у 6. веку, у време Јустинијана I.

Изван зидова тврђаве се током 600 година ширило цивилно насеље константовано на неколико локација.

Цео локалитет је потопљен дунавском акумулацијом 1970. године.

Откривени налази са локалитета сведоче о значају овог места током свих шест векова римског лимеса и могу се видети у Археолошком музеју Ђердапа у Кладову.

Сигнална станица „Пена“ на Ђердапу

Сигнална станица „Пена“ на Ђердапу је једна од шест првобитних станица, које су водиле и контролисале речни саобраћај на Дунаву, кроз Ђердап, пре изградње бране. Станица „Пена“ је проглашена као непокретно културно добро као споменик културе.

Сипска клисура

Сипска клисура (рум. Defileul Sip) је последње сужење у композитној долини Ђердапа између Румуније и Србије. Карактерише је изразито стеновито дно, са бројним стенама и остењацима који надвисују површину Дунава. Услед тога по површини се формирају брзаци и вртлози, са џиновским лонцима по дну, који се спуштају 10-15 метара испод површине Црног мора. На северозападу клисура се везује за Оршавску котлину, а на југу излази у пространу Неготинску крајину и Влашко-понтијску низију. Име је добила по месту Сип, у чијој близини, тачније око пет километара узводно, се налази Хидроелектрана Ђердап I,

Српска локомотивска вуча

Српска локомотивска вуча је железнички систем који је изграђен на насипу Сипског канала и који је помагао бродовима да савладају брзину Дунава.

Хајдучка воденица

Хајдучка воденица је увала коју Дунав прави на десној обали реке. Природно је повољан локалитет који се налази у средишту кањона Доње клисуре, испод литица Малог Штрпца (623 м), на неких 12 км од Текије, а 35 км од Лепенског вира.

Композитна долина Ђердапа
Клисуре у Србији
Чуда градитељства
Чуда природе

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.